MVP MOZZART SPORTA - Ostoja Mijailović: Predložio sam Željku da bude trener-predsednik, rekao je boljeg od mene nema

Prošlog oktobra Ostoja Mijailović je obeležio sedam godina na poziciji predsednika Partizan Mozzart Beta. U tom periodu, prema sopstvenom priznanju, preživeo je golgotu i slom živaca... Zatekao je klub koji je bio pred gašenjem, a sada je stabilan član Evrolige sa Željkom Obradovićem na klupi.

Kako je došlo do svega toga Ostoja Mijailović je objasnio u opširnom intervjuu za Mozzart Sport od kojeg je dobio priznanje za doprinos srpskom sportu, ta nagrada je bila samo jedna od brojnih tema o kojima smo razgovarali.

Dotakli smo se svih trenera sa kojima je Ostoja Mijailović sarađivao, otkrio nam je šta sve zamera Andrei Trinkijeriju, da je Đoan Penaroja svojevremeno bio na radaru kluba iz Humske, pričao je kakav odnos ima sa Željkom Obradovićem...

Razgovor koji je trajao sat vremena možete da pogledate i u video-formatu ili da pročitate ovde...

Na opširnoj konferenciji za medije ste spominjali sve brojeve, kolika su bila dugovanja, koliki je bio budžet. Da li možete da opišete kako je izgledao vaš prvi radni dan u Partizanu?
"Imao sam sreće što su u to vreme ljudi koji su mene doveli u Partizan, a to su pre svega bili ljudi koji su ostali kada je Nikola Peković napustio mesto predsednika, bili prisutni. Ostao je bio Todorić, ostao je Iskrin, koji je u tom trenutku bio potpredsednik Pekoviću. Kada je on otišao, ostala je ta neka... To nije bila uprava, to je bio skup ljudi. Oni su, ljudi, toliko bili pažljivi prema meni da nisu ni želeli da mi otkrivaju podatke u kakvom je problemu klub, bio je čudan dan. Ja ga se sećam kao da je juče bilo".

DA MI NEKO PONUDI 100.000.000

Nastavio je prvi čovek kluba iz Humske u istom tonu.
"Imali smo prvi sastanak u trofejnoj sali u Humskoj. Tražio sam odmah gomilu papira da vidim koliko klub duguje i da se polako pripremimo za tu sezonu 2017/2018. Tada je roster igrača bio gotovo napravljen. Došao je Najdžel Vilijams Gos. To je bio prvi igrač za koga sam ja dao nalog da se potpiše. On i, čini mi se, Patrik Miler. I bilo je dosta interesantno, ali to je bila organizacija poput zanatske radnje u tom trenutku. To je bukvalno bilo pomoću štapa i kanapa. Plaćanje se još uvek vršilo na uplatne naloge, kao osamdesete godine. Tako da, jednostavno, nije postojala organizacija. Ali Partizan je veliki klub i tog trenutka sam bio svestan, kad sam ušao u trofejnu salu i kad sam video grb Partizana, koliki potencijal postoji. Golgotu smo prošli da bismo došli do ove situacije. Da se ne vraćam sada unazad, bila je i gomila pritisaka na klub. Razni interesi koji su se preplitali da Partizan ne postane jak kao što je danas, a pre svega se odnosilo na bivšu upravu našeg gradskog rivala. Pa onda, s druge strane, taj korona period, pa onda onaj ogroman sukob sa navijačkom grupom koja više nije na slobodi"., tvrdi Mijailović, "Kad sve saberem i oduzmem, da sam sad u 2017. godini i da mi neko ponudi, čini mi se, sto miliona evra, nisam siguran da bih prihvatio da prođem sve ovo što sam prošao sa Partizanom za ovih sedam godina. Zaista je to naporan rad, dosta neprospavanih noći. Ali, s druge strane, i čast je biti predsednik Partizana. Bilo je na kraju vredno boriti se. Ali kad čovek razmisli i kada zna šta će da prođe i koliko rizičnih situacija i koliko nervoznih i neprospavanih noći, svaki normalan čovek koji je od krvi i mesa pitao bi se da li mu sve to treba. Tako da su mi, kad se setim tih početaka, malo i pomešana osećanja. S jedne strane, velika muka i velika nervoza, s druge strane, veliki darovi posle, da kažem, celokupnog ovog perioda koji smo proživeli. I kada uzmete klub koji duguje skoro 15.000.000 evra i koji ima budžet skromnih 2.000.000 evra, dakle sedam budžeta duguje, kada dođete u situaciju da vratite svih 15.000.000 evra i imate budžet 24.000.0000, onda budete ponosni na to što ste uradili".

Da li ste u tom periodu bili više uključeni u proces pregovora i dovođenja igrača u Partizan?
"Ma ja, iskreno, tad nisam znao kako izgleda pregovarati sa igračima. Ja sam 2017. godine učio kako se pregovara sa menadžerima i sa igračima. Tada je bila ona luda afera sa Radetom Zagorcem ako se sećate. Muta Nikolić se posvađao sa njim, pa nije hteo da dođe, onda konferencija za medije... Bilo je teško dovesti igrača u Partizan, zato što je Partizan u to vreme imao dug i nikom ništa nije plaćao. Svaki dan su bili medijski natpisi koliko Partizan duguje, ko je tužio Partizan, da je Partizan blokiran od strane banke, da je blokiran od strane dobavljača, da je blokiran od strane međunarodnih arbitražnih sudova, od strane agencija. Dakle, vi dođete u situaciju da potpišete ugovor za klub koji duguje svima živima, koji je dužan i ružan u tom nekom trenutku. Bilo je mnogo teško dovesti igrača. Dolazili su igrači koji su želeli da naprave neku karijeru i kojima je trebala odskočna daska da idu dalje. Niko nije tu dolazio kao danas, da igra košarku, da zaradi novac... Danas su plate u Partizanu velike. Ko je želeo tada da dođe da igra u Pioniru pred dve i po tri hiljade ljudi sa onakvom nikakvom organizacijom? Dakle, danas je potpuno drugačija priča. Danas igrači žele da dođu u Partizan. Partizan biraju kao jednu od tri ili pet opcija u Evropi zato što Partizan može da plati igrače, zato što Partizan ima vrhunsku publiku pred kojom igrači žele da igraju. Potpuno druga dimenzija u odnosu na ono što je bilo. Sećam se, baš tad, u to vreme, mi nismo mogli da dovedemo pojačanja. Nije bilo normalno, ali menadžeri su nam davali igrače koji nisu mogli da nađu klubove. To je bila deseta opcija, 15. opcija. Sećam se kad sam sa Miškom razgovarao prvi put oko Jaramaza... Nema šanse on sad da dođe u Partizan, ne postoji šansa".

To je bilo pre Trinkijerija?
„Da, nije bio došao Trinkijeri, to je bilo pre njega. Kaže Miško da nema šanse da dođe, ima dobru ponudu, hoće kvalitetniji klub, hoće sigurnost i tako dalje. To je prosto tako. Ako ste loša kompanija koja je na lošem glasu, koja duguje, ne možete onda da zaposlite dobre kadrove, neće niko da radi kod vas. Tako da morate prvo da očistite kuću, da uvedete sistem. Svi žele da pobeđuju, svi žele titule. Ja sam možda imao i sreće. Na početku, kad sam došao u Partizan, to je napravilo... hajde da kažem iskorak u mom prisustvu u Partizanu i dalo nadu našoj publici. Osvojili smo taj prvi Kup Radivoja Koraća sa Nenadom Čankom u Nišu. Niko nije očekivao. Klub je bio potonuo kao celokupna organizacija. Taj kup mi je najdraži trofej sigurno u ovih sedam godina mandata.“

TRINKIJERI JE TEŽAK ZA SARADNJU

Pomenuli ste Nenada Čanka, to je prvi trener kojeg ste doveli u Partizan. Kako je to izgledalo?
"Nenad Čanak je, ja sam stvarno to ponavljao, vrhunski čovek i veliki partizanovac. Nisam nikada ni rekao, ali sad mogu da kažem ekskluzivno. Pre razgovora sa Nenadom Čankom razgovarao sam sa pokojnim Dejanom Milojevićem da dođe da bude trener Partizana. Imali smo razgovor, sigurno je trajao dva sata, gde mi je on rekao da želi da ide u Ameriku, da radi u NBA i da ne može da prihvati posao u Partizanu. Sada prvi put ovo kažem. Onda, kad sam došao da razgovaram sa Čankom, Nenad je odmah prihvatio posao. Nenad Čanak je drugačiji čovek od onih ljudi s kojima sam ja radio. Dosta uporan i zna šta radi, ali on je tad isto bio u nekom svom životnom ciklusu koji je bio takav kakav i jeste." svedoči prvi ćovek crno-belih, "Dogodila se ta utakmica sa Zadrom u Areni, to je prva moja utakmica u Areni kad sam došao u klub na moje insistiranje. Mislim da smo izgubili taj meč sa 19 razlike. Ne znam kako sam preživeo tu utakmicu. Zaista težak meč. Došao je posle toga Nenad i rekao da moramo da se pozdravimo i da neće uzeti novac iz ugovora. To je prvi trener sa kojim sam radio da je otišao iz ugovora i da nije uzeo novac na koji je imao pravo. Nije morao da podnese ostavku, ali jednostavno je savestan čovek, čovek je koji je zaista iskreni partizanovac i kome je novac u tom momentu bila poslednja stavka u životu. A nije imao posao. On je tek posle, tamo druge sezone, našao posao. Čini mi se da je pauzirao tu jednu celu godinu, pa je onda našao posao. I zaista mi je drago da danas njegov tim igra dobru košarku, da zna šta radi, da je dobar trener. Sigurno će biti jedan od najboljih srpskih trenera u budućnosti".

Dolazimo do Andree Trinkijerija.

"Trinkijerija nisam znao. Znao sam da postoji kroz Evrokup. Pre toga je bio u Bambergu. Napravio je uspehe u Italiji. Neko je, više se ne sećam ko, spomenuo Andreu. Počeli smo da tražimo kontakt i tako je počelo.

Ja sam njega okrenuo da se vidimo i on je rekao, okej, možeš da dođeš u Italiju. Tu smo počeli da razgovaramo, pošto ja imam dosta iskustva sa Italijom, živeo sam tamo. I kada smo se videli taj prvi put, realno, meni je on ostavio sjajan utisak. Šarmantan čovek i zna šta priča, veoma inteligentan, bez obzira kako se sve završilo sa Partizanom, uvek, kako kaže naš narod, krivo sedi i pravo besedi. I mislim da je to, taj njegov pristanak kada je došao u Partizan, gde smo mi realno iskoračili, pokazali ambicije, deo njegovih zasluga za ovo gde se nalazimo danas. Krenuli smo da igramo dobru košarku, lakše je bilo dovoditi pojačanja, igrači su znali sa kim treba da rade".

Ipak...
"Nije bilo lako sarađivati s njim, Andrea je poprilično težak čovek. Ima neke svoje principe u životu, ali možda je i najbolja stvar kada se u klubu zna ko šta radi, ko je na vrhu sistema. Ja sam tada bio mlad, sa manje iskustva u košarci. Imao sam 37 godina... Pa nas je uhvatila ona korona, ali da nije bila korona i da nije bila prekinuta sezona, ja sam siguran da bismo mi još tada ili osvojili Evrokup ili ABA ligu, a možda čak i sve, jer smo gotovo imali prednost domaćeg terena, a svako zna što znači prednost domaćeg terena. I zaista jedna velika nesreća, jedna velika pošast koja se desila Partizanu u tom trenutku, gde smo bukvalno sve ono što smo gradili dve godine i sanirali bacili u vodu. To mi je bilo vreme kao, ne znam ni ja... možda i jedan od najtežih trenutaka u životu. Dobio sam slom živaca u tom trenutku. Korona, kao korona, nije omela sve klubove na isti način. Partizan bez publike je klub koji ima veliki problem. Nema navijača da kupuju karte, a mi dosta novca zarađujemo od karata. Partizan ima veliku podršku svoje publike, tu pravimo razliku na utakmicama. Onda je Trinkijeri otišao kako je otišao, gde se ponovo urušio sistem. Ponovo je trebalo slagati kockice, mučiti se, tražiti trenera koji može da ponese taj sistem. Nije lako biti trener Partizana. Trener Partizana u prevodu znači svakodnevni pritisak. Pritisak javnosti i pritisak navijača, pritisak na rezultate, pritisak od nas koji smo u klupskoj upravi i sa svih mogućih strana. Stalno ste pod medijskom pažnjom, bukvalno 24 sata. Andrea je tada odlično to posložio, nastala je hemija. Izvukao je vrhunac od tih igrača, ali ta sezona... Imam osećaj da je neka kazna koju smo morali da platimo zbog stvari koje su nam se dešavale... Tih srećnih trenutaka, od Đorđevića i Kecmana. Kao da smo te srećne trenutke morali da kompenzujemo nekim tužnim. Svi smo to jako teško psihički podneli. Falio nam je jedan korak da uđemo u kuću i onda dune vetar, sruši i vas i kuću.“

PENAROJA BIO POTENCIJALNI TRENER PARTIZANA

Pokušao je Mijailović da ubedi čelnike Evrolige da im je i tada bilo mesto u elitnom takmičenju.
"Nikada neću zaboraviti razgovor sa Đordijem. Pokušao sam da mu objasnim, da mu kažem da bi bilo fer da nam daju te godine vajld kartu da igramo jednu godinu Evroligu, gde nisam naišao na njegovo razumevanje, gde sam se toliko bio razočarao... I tada je bila ona turbulentna konferencija. Sećam se da je Upravni odbor bio za to da igramo FIBA Ligu šampiona koja nam je nudila ozbiljan novac koji bi nam pomogao i bio neophodan da funkcionišemo, ali u dubini duše sam znao da bi to bio korak unazad za Partizan. Mislim da sam dobro postupio. Strateške odluke sam doneo u korist Partizana".

Da li ste želeli da zadržite Trinkijerija posle te sezone?
"Reći ću ponovo, mislim da nije fer način na koji je otišao. Ne odlazi trener Partizana na takav način. Tražio je rupu u ugovoru i pronašao je. Bila je dilema koliko plata mora da se isplati te sezone koja je prekinuta. Mi smo čekali stav iz FIBA. Kako je stigla naredba da se plaća osam i po plata, mi smo mu bili u tom trenutku isplatili sedam ili sedam i po. Ja sam hteo da mu uplatim taj preostali period u ponedeljak ujutru, neko mu javi tu noć i on je izašao iz ugovora 15 minuta posle ponoći. Ja razumem da je to doživeo na težak način, stalo mu je da napravi rezultat. Publika ga je volela i imala poštovanje prema njemu. To je i zasluženo, jer je ostavio trag. Nemam ja pravo da brišem istoriju. Jedina negativna stvar je način na koji je otišao. Moglo je to drugačije. Sigurno bismo našli dogovor, ne možete vi nikoga da zadržite na silu".

Ekipu tada preuzima Vlado Šćepanović, a moglo je i tada da bude drugačije jer je još nekoliko trenera bilo na radaru.
"Meni je žao što Šćepanović nije uspeo. Mislim da je ključni faktor bila publika. Da je bilo publike, mislim da bi uspeo. Ima jedna zanimljivost. Mi smo pričali sa mnogim trenerima tada, što takođe nikada nisam otkrio. Razgovarao sam sa Džikićem, a kontaktirali smo i Penaroju koji sada trenira Barselonu. Tada je bio u Evrokupu. Prepoznali smo ga kao sjajnog trenera, ali zbog njegovog poznavanja španskog jezika, odlučili smo se za Šćepanovića. Žao mi je što nije uspeo da se izbori, ali kako smo to preživeli... nikada neću zaboraviti. Onda Sašo Filipovski koji se nije snašao u tom sistemu, velika zahvalnost Aci Matoviću, zemljaku koji nas je spasao i bio vatrogasac. Na kraju se završila sezona na lošem sedmom mestu."

Sledi čudesno leto 2021. godine i povratak najtrofejnijeg trenera Evrolige na mesto gde je sve počeo.

„Mi, inače, kao narod imamo kratko pamćenje. Mi pamtimo do juče, eventualno nešto prekjuče. Proteklu nedelju skoro da i ne pamtimo šta se dešavalo. Ali treba ljude malo podsećati kako je nekada nešto bilo i kako se nekada nešto dešavalo. Dakle, ta sezona kad se završila, ta teška sezona, ja zaista nisam znao šta da radim. Ostao sam sâm, bili smo na takvom stubu srama kod navijača. Nikom nismo mogli da objasnimo tako lošu sezonu. Ja zaista nisam znao šta da radimo. Onda sam prvo razmišljao ko da dođe da bude trener posle takve sezone. Prvo, ko će da prihvati da bude trener posle takve sezone. Onda je moja prva ideja bila da dovedem nekog, ko zna posao, da radi neko ko ima iskustvo.“

POTERA ZA ŽELJKOM

Govorite o treneru?

„Ne, govorim o Zoranu Saviću. On je došao je došao u aprilu te sezone. Sa Zokijem sam razgovarao nekoliko puta, dogovorili smo se da dođe, i to mi je bilo vrlo važno. Da mi on pomogne da se više ne igramo košarke, da treneri dovode igrače, da ima iskustva, prosto mora da ima neko iskustvo. Da zna kako se stvara. Ja sam znao da će Zoran da napravi neke rezultate, zato što ima iskustvo iz menadžerskog posla. I znao sam da je Zoran, kao bivši agent i bivši sportski direktor i jedan od najozbiljnijih igrača, ona bosanska tvrda glava, da će nalaziti rešenja, da će se boriti. Ja njega nisam znao pre toga nešto preterano, nekoliko smo puta sedeli. Veoma je važan trenutak gde je Zoran Savić prihvatio posao u aprilu te godine. Krenuli smo zajedno da gradimo. Zoran je imao svoj spisak trenera, da sada ne spominjem imena".

Nije imao Željka na spisku?

"Nije... Situacija koja će ući u legendu. On je nabrajao imena trenera za koje misli da su dobri, a ja mu kažem: 'A Željko Obradović?' On odgovara: 'Ti nisi normalan'. Rekao sam hajde da probamo, da pokušamo nešto".

Otišli smo početkom maja u Barselonu, bili smo kod Đordija na sastanku u Evroligi, gde smo se dogovorili da nam daju licencu za Evrokup. Dogovorili smo se. Onda sam ja zvao Željka da se vidimo sa njim. On nas je primio kod njega u kuću i tu je krenuo taj moj prvi, otvoreni napad na njega, da on prihvati da bude trener. Mislim da su to, da kažem, vrlo važni trenuci za ovaj neki period koji je iza nas, koji je zaista lep, bez obzira na sva dešavanja oko rezultata, koliko je bilo trofeja... Mi smo posle osam-devet godina osvojili tu titulu ABA lige, bili na korak do Fajnal fora, tri godine igramo u Evroligi zaredom. Imamo kontinuitet, imamo veliki klub".

Priča dalje teče...

"To njegovo prihvatanje da bude trener i ti razgovori kod mene u kancelarijama Partizana je nešto što će mi verovatno uvek ostati u sećanju. Pregovarao sam sa mnogo ljudi u životu, ozbiljnih predstavnika kompanija, ali to su bili neki drugačiji pregovori. Zapravo nisu ni bili pregovori. Najmanje se tu ticalo nekih uslova, nego jednostavno su bili pregovori o viziji. Šta ćemo da radimo, kako hoćemo da se razvijamo, koliko je on siguran da će taj projekat da opstane, koliko sam ja iskren u celoj toj nameri. Biti predsednik kluba gde vam u toj situaciji dođe jedno ime kao što je Željko Obradović, nakon toliko trofeja i ostvarnih uspeha... Povratak posle 30 godina je nešto što sigurno partizanovci nikada neće zaboraviti u životu. Jedan od dva najveća uspeha koje sam imao svih ovih godina kao predsednik kluba, pored finansijske konsolidacije i to što sam uspeo Željka Obradovića da vratim u Partizan.“

Bilo je tu i pomalo komičnih situacija.

"Sećam se kada je prihvatio da bude trener, samo je ustao i pružio mi ruku i rekao dogovorili smo se".

Kako ste vi reagovali?

"Ja mu nisam pružio ruku, nisam mogao da verujem da mi on pruža ruku, stvarno... I on gleda i kaže: 'Šta je sada? Već si odustao?' Ja i dalje gledam... Bila je i ona priča da potpišemo ugovor, on kaže da mu ne treba ugovor, da će potpisati. Onda smo organizovali konferenciju jer sam mislio, ako imamo konferenciju, to je kao da je potpisao ugovor, nema nazad posle toga. Ubedio sam ga da napravimo konferenciju".

Na konferenciji nije imao potpisan ugovor sa Partizanom?

"Ne, tek posle mesec dana. Nije mu zaista bilo ni toliko važno. Napravili smo tad konferenciju za medije i zaista istorijska konferencija i istorijski trenutak. Važno je da njegov povratak krunišemo velikim sportskim uspehom što bi bilo zapisano u istorijskim knjigama Partizana".

Pregovori su jedna stvar. Kako sada izgleda sarađivati sa Željkom Obradovićem već četvrtu sezonu?

"Željko je svoj čovek. Željko ima svoj integritet i ima svoje ime i prezime i jaka je ličnost. To je neminovna stvar. I nije komplikovano s njim sarađivati kada znate da postavite stvari, da postavite sistem. Nije to ništa komplikovano. Ako dođete u situaciju da hoćete da se mešate treneru u posao kao predsednik kluba, ako dođete u situaciju da hoćete da vi odlučujete o tome ko će da igra i ko je bolji igrač, ko je lošiji igrač, da vi odlučujete o tome ko treba da dođe, ko ne treba da dođe, a ne da se pitajte za novac za budžet i za neku strategiju kluba, onda možda bude vrlo komplikovano. Svaki trener, ne samo Željko Obradović. On zna da radi svoj posao nepogrešno dobro i što je vrlo važno, on zna da je njegova pozicija – pozicija trenera. Svi su se plašili tada u tom trenutku... Ostoja Mijailović, nema košarkaško ime i prezime, ja u tom trenutku tek tri godine u Partizanu, skromni rezultati, da kažem, klub na nekom niskom nivou organizacije. Pa svi su kao bili zabrinuti, pa on će kao tebe da preskoči, on će ono, on će ovo. Ja nikada s tim nisam imao problem u životu. Apsolutno nikada nisam imao problem sa svojim samopouzdanjem.

Ja sam napravio jedan od najboljih Upravnih odbora bilo kog kluba u istoriji srpskog sporta. Najveći srpski privrednici sede ovde. Sistem je postavljen, zna se kako se pravi budžet, zna se kako se pravi "cashflow", zna se kako se šta isplaćuje, zna se da se plaćaju porezi na vreme, da Željko zna šta je njegov posao, da Zoran zna šta je njegov posao, da postoje pravila igre. Bukvalno, kao najmodernija kompanija. Postavite sistem. Partizan nije imao sistem. Partizan je bio čista improvizacija. Partizan je bio skup nekih ljudi koji su organizovali utakmice, koji je funkcionisao na najnižem mogućem nivou kada je organizacija u pitanju. Ovo kako danas funkcioniše Partizan, pa tako funkcioniše multinacionalna korporacija. Apsolutno na isti način. Nema razlike nikakve. I Željku i svim ljudima koji se danas nalaze u klubu je sigurno čast raditi za takvu organizaciju koja ima svoje automobile, koja ima svoju medicinsku opremu, koja ima svoj parket, koja ima svoj autobus, koja ima svoju opremu, koja ima plate na vreme, koja ima takav Upravni odbor, pa svi hoće takav sistem. Tako da se ja nikada nisam plašio snage Željka Obradovića, ja sam se s njim našao u jednom trenutku....

Bio je to trenutak kada je bilo potrebno produžiti ugovor sa slavnim trenerom prošlog leta.
"Zapravo tu ništa nije bilo specijalno sporno, već smo pričali kako ćemo u budućnosti, šta ćemo da radimo. Naravno da ti razgovori nisu tako jednostavni. Za mene je prvo bilo pitanje, pa neću ni ja da budem ceo život predsednik ovog kluba? Imam i svoj život, imam i svoju firmu i želim neko svoje slobodno vreme. Našao sam se sa njim, bio je tu i Dragan Kićanović. I kažem ja njemu: 'Ajde bre da mi tebe postavimo da budeš ti predsednik i trener u Partizanu'. On kaže, ja taj posao nikad ne bih znao da radim kao što ga radiš ti. Kaže, ovaj klub ne može ni bez tebe danas, a ne može ni bez mene. Ja sam se, naravno, našalio u tom trenutku, ali i shvatio sam da on zaista tako i misli i zaista nema te neke... Jer, znate kako, 99% od 100% ljudi da imaju takvo ime i prezime i takav uticaj u javnosti verovatno bi ga koristili za svoj interes, ajde da kažem protiv interesa i nekog predsednika kluba, neke uprave i tako dalje. Željko zna da se postavi, zna koja je njegova niša. On jako dobro zna da pronađe svoje mesto gde mu pozicija nalaže da bude".

SVE JE MOGLO DA BUDE DRUGAČIJE

Nije bilo moguće, a da ne pomenemo čuvenu sezonu i okršaje sa Real Madridom.
"Čini mi se da kao da plaćamo neke dugove iz prošlosti. Tako mi to stalno deluje. Ne mogu nikako... Mnogo je, da kažem, čudnih okolnosti... Recimo tipa ta sezona, korona sezona. Vodimo 2-0 protiv Reala i ja ne znam da li je neko to nekada uradio... Onda taj glupi incident, dva minuta pred kraj od strane Pantera i Ljulja, pravi takvu pometnju u našoj organizaciji, pa onda se desila ona nesreća velika u Srbiji, u Ribnikaru, pa su onda naše utakmice ovde u Areni bile kao opelo... Kao da nije bila utakmica, što su, jednostavno, te porodice i zaslužile – da budemo svi u žalosti sa njima. Kao da se sve srušilo u nekom trenutku. Kao da se u tom trenutku, kada se Panter sukobio sa Ljuljom, celokupna situacija okrenula u njihovu korist. Ne bih previše ni o tome, zato što imamo jako dobre odnose sa Real Madridom i sa svim klubovima u Evropi, i to su naši prijatelji i prijatelji koji će nam dati podršku sutra, siguran sam, kada budu glasali za neku dugogodišnju saradnju Partizana sa Evroligom".

Osvrnuo se ipak na Kevina Pantera...
"Panter je, realno, momak koji je u tom trenutku bio najviše na štetu Partizana i na sopstvenu štetu. I on će verovatno ceo život žaliti za tom situacijom i što je tako postupio, a ne vidi ni kako je loše postupio, ništa nije ni uradio. Nije napravio neki incident. Tako da mi je žao što je ta sezona mogla da se završi potpuno drugačije i današnjica bi bila mnogo drugačija da smo otišli na Fajnal for. Te sezone, takođe ima jedan detalj, nama je pola koša falilo protiv Makabija da se na kraju popnemo na peto mesto i odemo na Monako. Mislim da je Aleksa imao čisto polaganje koje je promašio. Da je dao taj koš, ko zna šta bi se dogodilo... Ali dobro, tako je moralo da bude. Ono što je iza nas, iz toga možemo samo da učimo, ne vredi i ne možemo da žalimo, ali zaista je moglo sve drugačije da bude".

Kako se došlo do toga da se prošlog leta zameni kompletna ekipa?
"To je bio dogovor, da se zameni što veći broj igrača koji su pod ugovorom. Panter, Ledej, Jaramaz... Bilo je igrača koji su imali ugovore. Bila je ideja da promenimo što više zbog loše energije koja je bila u ekipi. Dopala mi se ta ideja, ali sam zahtevao da klub što manje košta taj odlazak igrača. Odradili smo veoma dobar posao. Sve te igrače smo ustupili bez plaćanja obeštećenja. Nešto smo sitno para izgubili na Jaramazu, ne mogu sada da se setim koliko. Mislim da je dobar potez ovo što smo uradili. Napravili smo sjajan tim, imamo dobru energiju. Znao sam da će sezona biti teška na startu, bilo je jako malo pripremnih utakmica. Prošle sezone je Panatinaikos osvojio Evroligu, a ako se dobro sećam, oni su imali čini mi se 2-7 skor. Bila je priča da li je pukao taj projekat, da li je Ataman dobro rešenje ili nije, ali kad se ekipa uigrala, osvojili su Evroligu. Mi igramo jako lepu košarku, s dobrim ambijentom... Željkovo znanje, ovako dobra ekipa – može svašta lepo da se desi ove sezone."

Gde vidite Partizan za pet godina?
"Partizan, pre svega, za pet godina vidim kao potpuno, znači kao što je sada, finansijski stabilan klub koji ima ozbiljan budžet, koji može da parira evropskim velikanima. Vidim ga kao klub koji ima dugogodišnje partnerstvo sa Evroligom. To je vrlo važno, da možete da planirate i budžete i da potpisujete dugogodišnje ugovore sa sponzorima, da potpisujete dugogodišnje ugovore sa igračima. Vidim, da kažem, klub koji je pre svega potpuno modernizovan u odnosu na sve ono što je bio u istoriji, a s druge strane sa ogromnom snagom, kao što je i imamo zbog naših navijača, koji su, definicijom, najbolji u svetu košarke. Apsolutno sam siguran. Kada mi istekne mandat za dve godine... Nije bitno da li sam ja tu ili nisam. Vrlo je važno da ljudi koji budu upravljali Partizanom upravljaju na najbolji mogući način, da se prema njemu ophode kao prema svojoj kompaniji. Ja nikakvu razliku ne pravim između Partizane i moje kompanije. Kada pričam o tome, mislim na domaćinski pristup. Ja za sedam godina nikada nisam potrošio jedan evro sa računa Partizana, nikada ručak nisam platio, nikada nisam stavio jedan trošak na račun Partizana, uvek sam svoj novac i novac svojih prijatelja stavljao u klub, da bi taj klub bio veliki. Ja danas slušam i konferencije za medije i pratim šta pričaju drugi predsednici klubova i zaista sam ponosan na sebe i na sve ljude koji rade u Partizanu, ljude koji su upravi, gde nikad niko nije uzeo dinar, svi su donosili novac. Danas imate predsednike klubova u Srbiji koji rade u klubovima i koji primaju platu od svojih klubova. Imate klubove da duguju desetine, neki stotine miliona evra, pa se ponose sa svojim rezultatima. Matematika je vrlo jednostavna stvar. Oni koji znaju da računaju lepo će sračunati da klub koji ne duguje nikome ni dinara i koji ima 18.300.000 sopstvenih prihoda, to se množi sa nekom tržišnom multiplom od šest. Danas Partizan kao brend vredi sigurno sto miliona na tržištu. Tako da, dok sam tu, to će biti tako, a kad ja više ne budem tu, želeo bih da neko ko dođe tako isto domaćinski postupa, da se više nikada ne vratimo u 2017. godinu kada je klub bio pod gašenjem", zaključio je Ostoja Mijailović razgovor za Mozzart Sport.