Mangup mirnog karaktera, životna škola Bloka 70 i plejmejker u duši

Bilo je donekle jasno još kada se početkom oktobra košarkaškom čaršijom pročulo da se razišao sa Crvenom zvezdom, no tek pet i po meseci kasnije Nemanja Bjelica je objavio da je došao kraj. Prvo u pet reči "Dvadeset godina... Hvala ti, košarko", onda i u otvorenom pismu kojim je definitivno potvrdio da je došlo vreme da i on stavi tačku na karijeru dugu više od dve decenije. Karijeru u koju je stalo toliko toga, da može da se spakuje u korice ili na filmsko platno. Od dečačke radosti i bola zbog izgubljenog poverenja, traganja za novom šansom u bečkom predgrađu i zvezdanog uspona koji mu je dao krila da postane jedan od idola nacije i naposletku NBA šampion.

Nažalost, nekada velike priče imaju tužan kraj. Nemanja Bjelica je posle titule NBA šampiona pre dve godine, može se tako reći, doživeo totalni slom zbog čega je odigrao tek šačicu utakmica i ostao bez šanse da se na parketu oprosti od igre koja mu je dala sve. Nažalost, učinio je to putem društvenih mreža, daleko od očiju javnosti... Možda je tako i bolje, oduvek je važio za tihog i povučenog momka, kome naročito ne prija velika medijska pažnja. Učinio je to, hajde da tako kažemo, onako kako je to njemu odgovaralo posle svega.

Možda današnji klinci ne znaju mnogo o Nemanji Bjelici, ali svako ko je rastao uz košarku s kraja prve i tokom druge dekade trećeg milenijuma zna da nije bez razloga uz ono čuveno 'Beli' dobio i nadimak 'Profesor'. Bio je, kako bi to američki pisci voleli da istaknu "Poetry in motion" iliti poezija u pokretu. Prefinjena elegancija pomešana sa suvom košarkaškom inteligencijom. Na vrhuncu je podsećao na Dejana Bodirogu i Tonija Kukoča, a i odrastao je gledajući dvojicu velemajstora, kao i svoje idole Sašu Danilovića i Peđu Stojakovića. Od svakog je uspeo da 'ukrade' ponešto iz čega je nastao prototip današnjih košarkaša - um plejmejkera spakovan u telo visokog krila i rasponom ruku od 222 centimetara, karakterističnim za klasne centre. Jedinstven spoj.

Imala je Srbija, što bi se reklo, većih majstora i boljih košarkaša, ali teško mangupa mirnog karaktera kakav je Nemanja Bjelica. Prošao je tešku životnu školu Bloka 70, rano je morao da nauči kako da prihvati teške poraze i kako da se bori za sebe, kako ga ne bi pojeo mrak. Na kraju je uspeo i zato će ostati zapamćen kao jedan od najboljih koje je Srbija imala od osamostaljenja.

Sve je krenulo upravo iz Bloka 70. U ono vreme, pa i danas, poznato je da svaki 'blok' krije svoju priču i njihov ambijent ne prija svakome. Bjelica je uvek isticao koliko je ponosan na mesto sa kojeg dolazi i kada je postao profesionalac svaki slobodan trenutak provodi u blokovima sa svojim društvom. Kao mali je ipak po svaku cenu želeo da izbegne sudbinu mnogih njegovih prethodnika i drugara iz generacije, da ne završi na mračnoj strani novobeogradskog života. Kako mu je hala bila relativno blizu kuće, sedmogodišnjeg Nemanju je sa košarkom upoznao njegov otac Milovan, koga je i u oproštajnom pismu označio kao čoveka čiju je "neizmernu ljubav i bezrezervnu podršku osećao stalno i svuda".

Počeo je u školi Partizana u OŠ '20. oktobar', Beli se u košarku zaljubio odmah, dane je provodio na terena igrajući basket sa drugarima i igra pod obručima postala je njegov život. Sam je kasnije priznao da ga video igrice nisu zanimale i da mu je samo košarkaška bila u glavi.

"Naučio sam da vrednujem stvari, da nije sve ružičasto i da moraš mnogo da uložiš da bi nešto postigao. Nažalost, mnogo momaka iz moje generacije otišlo je na mračnu stranu. Mene je košarka sačuvala od nekih iskušenja. Dok sam ja trenirao, neki moji drugari su “blejali” po bloku i nisu znali šta će sa sobom. Imao sam teških trenutaka u životu, nikome ne bih poželeo da prođe ono što sam ja prošao. Bio sam zaboravljen, mislili su da ništa neće biti od mene", govorio je Bjelica svojevremeno u razgovoru za Večernje novosti.

Iako su mu se tokom odrastanja mnogi podsmevali i podrugljivo gledali na želju da jednog dana postane košarkaš, Beli nije odustajao i odupirao se zubu surovog vremena. Pošto je prve korake napravio kod profesora Ljube, inače nastavnika fizičkog, a zatim prošao rad kod Ace Janjića posle čega je postao kapiten i bio među najboljim klincima u Jugoslaviji, gotovo preko noći morao je da nauči kako da se nosi sa gubitkom, a nepoverenje drugih dobilo je potpuno novi oblik. Klupskom odlukom da kao neperspektivno raspusti kompletnu generaciju '88 u kojoj su bili još Sava Lešić, Stefan Sinovec, Vuk Malidžan i drugi dovelo je Bjelicu do očaja.

Oproštajno pismo Nemanje Bjelice: Posebna zahvalnost trojici trenera, Kariju, Dudi i Željku

Kraj velike karijere: Nemanja Bjelica se oprostio od košarke

Otac ga je hrabrio da se bori dalje i da ne odustane, verovatno i sam svestan opasnosti alternative, a u pomoć je priskočio Bojan Tanjević, kasnije njegov prvi agent. Sve je krenulo početkom 2004. godine. Tada 16-godišnji Bjelica izvukao je deblji kraj braneći svoje drugove, pošto mu je grupa momaka iz bloka slomila levu ruku palicom. Dok se oporavljao, njegov brat Vladimir Ćuk pozvao je Bojana Tanjevića da pogleda Belog na delu. Bio je to prst sudbine. Posle nesrećnog rastanka sa Partizanom, Tanjević je Bjelicu odveo u Superfund gde je zajedno sa Savom Lešićem pravio dar-mar po Kvalitetnoj juniorskoj ligi.

"Zajedno sa Lešićem izvodio je neke akcije sa NBA špica tako dobro da su im aplaudirali i roditelji igrača iz protivničkog tabora. Imao je u proseku više od 30 poena i 10 skokova, ali to nije bilo dovoljno da ga pozovu u juniorsku reprezentaciju. Govorili su da je slabašan za centra. Jedna od najboljih njegovih utakmica u tom uzrastu, ujedno i poslednja u Superfundu, bila je upravo protiv Partizana. Izgubili su tesno, a on je dao 43 poena, uz 15 skokova i desetak dodavanja. Meč je odigran baš u njegovom Bloku 70 što mu je bilo posebno važno, jer se ponosi time što je iz blokova", napisao je poznati novinar Aleksandar Miletić u jednom svom tekstu posvećenom upravo Nemanji Bjelici.

Iz Superfunda je prvo kratko boravio u Riminiju, da bi na Tanjevićev nagovor otišao u austrijski Trajskirhen. Ipak, pre nego što je otišao, Bjelica je dobio priliku da u dresu madridskog Reala odigra jedan turnir mlađih kategorija zajedno sa Bojanom Bogdanovićem. Iako nije znao zašto baš Trajskirhen, otišao je imajući poverenja u ljude oko njega i verujući da je to prava stvar za njega. I bila je, mada ga je nagli rast doveo u međuprostor u kojem ni glava, ni telo nisu sposobni da isprate sve zahteve. Pretrpeo je veliku štetu, slomio nogu zbog čega je čak razmišljao da odustane od košarke. To mu nisu dali oni koji su u njemu videli mnogo više od klinca sa dobrim predispozicijama. Išao je na kamp u Trevizu posle čega je kratko trenirao u Fenerbahčeu, gde su se o njemu brinuli Emir Preldžić i Gašper Vidmar. Svemu je kumovao tadašnji selektor Turske Bogdan Tanjević, inače stric Bojana Tanjevića.

Svetislav Pešić i Nemanja Bjelica (©MN Press)

Sve je to bio početak zvezdanog uspona. Na poziv Svetislava Pešića vratio se u Beograd i potpisao za Crvenu zvezdu. Beli je kroz svoje kasnije razgovore često isticao da nije mogao da veruje da ga trenira jedan od najboljih stručnjaka svih vremena. A on je u Bjelici video sve ono što su Tanjevići. Zbog toga je čuveni Kari zasukao rukave i kao pravi majstor svog zanata radio sa 'glinom' posle čega je počeo da se rađa Nemanja Bjelica kakvog smo godinama poznavali.

"Da nisam upoznao Pešića i otišao kod njega, nikada ne bih bio ovde. Mogu slobodno da kažem da je Svetislav Pešić najzaslužniji za razvoj moje profesionalne karijere. U Crvenu zvezdu sam otišao slučajno. Proveo sam jedno vreme u Fenerbahčeu na probi, nisam prošao i malo sam se razočarao. Sećam se da sam rekao menadžeru da ni slučajno neću ponovo u Srbiju, jer sam imao loše iskustvo. Hteo sam opet nešto u Austriji ili Nemačkoj, ma nije me zanimalo. Tanjević mi je, međutim, rekao da Pešić ide u Zvezdu i da hoće da me pogleda. Došao sam, odradio jedan trening i oni su se oduševili. Pitali su se da li je moguće da je taj dečko nekom promakao... Pešić je i ljutito rekao: 'Odakle je bre ovaj'. Nije mogao da veruje da sam Srbin koji je stigao iz Austrije i da me niko nije do sada primetio. Eto, došao sam u Zvezdu u kojoj sam prvo potpisao probni ugovor na tri meseca. I prvih mesec i po nisam ni igrao. Imao sam status anonimusa. Došla je utakmica protiv Vojvodine, peto-šesto kolo. Lomio se rezultat, treća četvrtina. Pešić me je ubacio, pogodio sam dve trojke sa osam i po metara i počeo da igram", rekao je Bjelica u velikom intervjuu za Mozzart Sport pre gotovo 11 godina.

Sa Karijem Pešićem rodila se ideja o Nemanji Bjelici kao plejmejkeru, o čemu je on oduvek sanjao iako je tada već uveliko imao svojih 209 centimetara...

"Te sezone Zvezda je dovela Ovensa kao plejmejkera. On je ustvari bio bek šuter. I zbog čega to pričam... Naime, sećam se i situacije iz meča protiv austrijskog Gmundena. Na tajm-autu Pešić me je pitao da li bi mi bio problem da odigram malo pleja, da pokušamo da nešto napravimo. Bio sam zatečen, jer sam slično igrao kao klinac, ali je ovo ipak drugačiji, ozbiljniji, nivo. Prihvatio sam bez pogovora. Taj meč se završio nerešeno, a Pešić je izjavio: 'Odigrali smo nerešeno, ali dobili smo Bjelicu'. Najjednostavnije rečeno – da nije Pešića, ne znam ni da li bih uopšte još igrao košarku".

Tužan rastanak Zvezde i Bjelice: Kad srce hoće, a telo ne sluša

Sa Crvenom zvezdom nije uspeo da osvoji nijedan trofej, a zbog loše finansijske situacije i odlaska Karija Pešića klub je u takmičarsku 2009/10 ušao sa dosta skromnijim sastavom. Radio je sa Acom Petrovićem, onda i Aleksandrom Trifunovićem, te postao najbolji igrač Zvezde. Igrao je odlično na svim meridijanima, što mu je bila odskočna daska u karijeri. Njegove partije nisu promakle NBA skautima i kasnije je sa 35. pozicije izabran od strane Vašingtona, da bi ubrzo bio trejdovan u Minesotu. Bio je izabran za najboljeg sportistu Sportskog društva Crvena zvezda za 2009. godinu koja mu je bila i prva velika prekretnica u karijeri.

Osim toga što je dobro igrao za Crvenu zvezdu, odlični nastupi na Univerzijadi u Beogradu otvorili su mu vrata reprezentacije Srbije! Milana Mačvana, Ivana Paunića, Miroslava Raduljicu i njega povukao je Dušan Ivković u prvi tim i ostalo je istorija. Srbija je te 2009. godine osvojila srebro i vratila se na košarkašku mapu, a legendarni Duda je dao svoj potpis velikom projektu koji je započeo Zoran Moka Slavnić, što je bio temelj za srebrni let Orlova u selektorskom mandatu Saše Đorđevića.

"Moram da se zahvalim i Aleksandru Kesaru, dao mi je punu podršku na Univerzijadi. Molio sam Boga da me Dušan Ivković samo pozove među 18 igrača. Kada se to desilo, mislio sam da sam uradio sve što sam mogao", pričao je Bjelica.

Na klupskom planu se dosta toga promenilo 2010. godine. Prešao je u Kahu Laboral, današnju Baskoniju gde je dve godine radio sa Duškom Ivanovićem, da bi ga tokom 2012. i 2013. zamenio Žan Tabak.

"Mogu samo sve najbolje da kažem o Dušku. Uz njega sam naučio šta su disciplina, naporan rad i volja. Ne bih rekao da je kao u vojsci, ali zaista vodi računa o svemu. Da nije tako ne bi mogao da drži tim pod kontrolom. Mislim da nas je nedisciplina, kako van terena tako i na njemu koštala slabijih rezultata na kraju sezone. O Tabaku takođe imam sve najbolje da kažem. Mlad je trener i njegovo vreme tek dolazi. Najbitnije je da trener ima kontrolu. Najgore je kad ti na utakmici uđe voda u uši, svi hoće sve i onda se oseti nedostatak kontrole", pričao je Beli za Mozzart Sport uz dodatak:

"Iskreno, mogao sam možda da igram dobro od prve godine, međutim nije dovoljno samo da budeš tu da bi igrao. Imao sam pogrešan stav, morao sam da dočekam svojih "pet minuta" koji se moraju zaslužiti. Kad vratim film unazad, stvarno je bilo naporno. Još i lom ruke... Uspeo sam da izguram. Znate kako, taj klub ima definisan sistem funkcionisanja, potpisuju višegodišnje ugovore s mladim talentovanim igračima što je i kod mene bio slučaj. Duško je proveo u Kahi skoro 10 godina i znalo se da nijedan igrač, pa ni Mirza Teletović ni Stanko Barać nisu odmah dobili šansu. Nije mi bilo jasno kako je moguće da na treningu sve odradim u fulu, onda dođe utakmice i ne igram!? Nema ljutnje, nema svađe, sve je OK, jer je to jednostavno filozofija Duška Ivanovića. Moraš da čekaš svoju šansu. Nema povlašćenih".

Nemanja Bjelica u Feneru (©MN Press)

Poziv Željka Obradovića 2013. godine nije mogao da odbije. Iako ga je zvala Barselona, on je izabrao najtrofejnijeg evropskog stručnjaka svih vremena i projekat koji je trebalo da postavi Fenerbahče u sam vrh košarke na ovoj strani Atlantika. I kasnije je čak priznao da zbog Željkovog poziva nije ranije otišao u NBA ligu. Znao je da nešto veliko mora da se desi. I desilo se, Nemanja Bjelica je zavredneo nadimak 'Profesor', što je krunisao MVP priznanjem za najkorisnijeg igrača Evrolige u sezoni 2014/15. Zanimljivo, drugu i ujedno poslednju godinu prvog mandata u Feneru završio je bez trofeja, iako je igrao najbolju košarku karijere, kako je i sam kasnije govorio. Ipak, pomogao je klubu da se po prvi put u istoriji plasira na Fajnal for Evrolige, gde je eliminisan od kasnijeg šampiona, madridskog Reala. Bila je to i najava njegovog odlaska u NBA ligu, gde su ga spremno čekali Minesota Timbervulvsi sa ugovorom na tri godine vrednim 11.700.000 dolara. Tamo mu je od velike pomoći bio Žarko Đurišić, inače direktor Vulvsa zadužen za internacionalne košarkaše.

U dresu Vulvsa pamte se njegova rola protiv Bulsa kada je imao 17 poena, 11 skokova, pet asistencija, te po jednu ukradenu loptu i blokadu, kao i 24 poena Lejkersima u svom prvom startu, da bi marta 2018. zabeležio 30 poena uz šest trojki protiv Bostona, kada je dopisao i 12 skokova. Takođe, u sećanju ostaje onaj duel sa Eronom Aflalom u januaru 2018. godine. Aflalo je tada nasrnuo na Bjelicu pesnicama, da bi ga ovaj 'zaključao' i pokazao šta je naučio još na novobeogradskom asfaltu. Zanimljiv intervju iz vremena kada je bio u Vulvsima možete pronaći OVDE.

Po završetku epizode u hladnoj Minesoti, dogodila se još jedna velika stvar za njegovu karijeru. Odbio je jednogodišnju saradnju sa Filadelfijom u želji da dobije dugoročniji ugovor i tada je stigao poziv iz Kalifornije. Na drugoj strani 'žice' bili su Vlade Divac i Peđa Stojaković, tada glavni operativci Sakramento Kingsa. Ubrzo je potpisao na 20.500.000 dolara za tri sezone. Tamo je u društvu Bogdana Bogdanovića igrao sjajno i bar nakratko nešto starije generacije podsetio na vreme kada su Vlade i Peđa uveseljavali poklonike NBA u sitne sate.

Nije ipak ceo ugovor odradio sa Kingsima jer je poslednjeg dana prelaznog roka 2021. godine otišao u Majami, gde se zadržao do kraja sezone posle čega je bio spreman da se vrati u Evropu. Ipak, drugačije je planove za njega imao Stiv Ker. Pozvao ga je u Golden Stejt i ubrzo postao jedan od ključnih igrača sa klupe. Tamo ga je dočekao Dejan Milojević, a na svom prvom nastupu za Voriorse upisao je 15 poena i 11 skokova protiv Los Anđeles Lejkersa, čime je postao prvi igrač franšize posle 40 godina koji je na debiju imao dabl-dabl.

Njegova uloga u osvajanju šampionskog prstena nije mogla da se meri statistikom, koliko svim što je iskusni as mogao da donese ekipi kroz sve zadatke koje je radio za ekipu. I dalje se pamte reči Stiva Kera posle pete utakmice finala Zapada protiv Dalasa...

"Beli je bio briljantan i da sam bio pametniji pustio bih ga ranije u ovoj seriji da igra. Toliko je dobar košarkaš, razume igru i kako se lopta kreće kad je tamo. Odradio je dobar posao u odbrani, a ti minuti su bili ogromni. Bez Ota, nedostajala nam je ta kombinacija koju on donosi i Bjelica je to nadomestio".

Imali su odnos pun poštovanja. Bjelica je takođe na Kera gledao kao na izuzetnog stručnjaka, što nikada nije skrivao.

"Nikada nisam imao trenera kao što je Stiv. On je pre svega jedna odlična osoba, jedan odličan trener. Daje vam veliko samopouzdanje. Ako vas trener tretira kao ljudsko biće i veruje u vas onda je to ogromna stvar i ja imam veliko poštovanje za njega".

Pošto se preko Bostona okitio šampionskim prstenom, Bjelica je odlučio da stavi tačku na NBA karijeru posle 449 nastupa, od čega je 162 puta bio starter. Tokom boravka u SAD beležio je 7,6 poena, 4,6 skokova i 1,8 asistencija uz 38,4 odsto za tri. Njegov odlazak rastužio je Stefa Karija, Drejmonda Grina i Kleja Tompsona, koji su o njemu govorili samo najbolje. Odlučio je da se definitivno vrati u Evropu i potpiše za Fenerbahče.

Ispostaviće se da je to bio poslednji put da smo Bjelicu videli sa ozbiljnom košarkaškom ulogom. Povreda lista na kontrolnoj utakmici sa Crnom Gorom tokom priprema za Evrobasket 2022. godine okrenula mu je karijeru naglavačke. U Fenerbahčeu je sezonu mahom proveo u relapsima i oporavku od povrede, da bi prošlog leta stigao u Crvenu zvezdu sa kojom je uspeo da odigra tek nekoliko pripremnih utakmica...

Mnogo su veća očekivanja javnosti bila od njegovog povratka na ovu stranu bare. Svetislav Pešić mu je pred Evrobasket 2022. dodelio kapitensku traku, no ni nju nije uspeo da iznese jer se povredio. Svoju poslednju takmičarsku utakmicu u dresu Srbije odigrao je 4. jula 2022. godine, u onom porazu od Belgije (73:74) posle dva dana igranja zbog tehničkih problema u niškom Čairu.

Njegova reprezentativna karijera bila je protkana brojnim povredama. Posle uzleta u Poljskoj 2009. godine postao je neizostavni član Srbije. Zaigrao je na Mundobasketu 2010. tokom kojeg svi dobro pamtimo njegovu ulogu u četvrtfinalnoj pobedi nad Španijom, koju je trojkom rešio Miloš Teodosić preko Horhea Garbahose. Igrao je i naredna dva kontinentalna takmičenja, s tim što je 2013. godine bio deo dodatno podmlađene Srbije u izostanku Miloša Teodosića. Njegov uticaj da Srbija obezbedi sedmo mesto i plasman na Mundobasket bio je neizmeran, baš iz razloga što je kasnije postao jedno od zaštitnih lica Orlova u Madridu 2014. godine. Igrao je košarku života, turnir završio sa gotovo 12 poena, sedam skokova, tri asistencije i indeksom 15, a njegova partija iz drugog plana protiv Francuza u polufinalu dala je veliki podsticaj da se nađemo u finalu sa Amerikancima kojima je ubacio 18 poena.

Vrhunac dominacije u reprezentativnom dresu doživeo je na Evrobasketu 2015. godine. Pregazio je Špance na otvaranju grupne faze sa 24 poena i 10 skokova i tada je čuveni televizijski komentator Slobodan Šarenac izgovorio ono: "Lepo je zvati se Nemanja Bjelica".

Već u sledećoj utakmici postigao je koš za pobedu protiv Nemaca usred Berlina, a onda protiv Italijana i Finaca ubacio po 19 poena, te Češkoj dodao još 14 u četvrtfinalu. Bio je prvo lice reprezentacije i tokom te dve godine postao je miljenik nacije. Idol!

Nažalost, od tada ga dugo nismo videli na velikim takmičenjima jer je zbog povreda propustio Olimpijske igre u Riju i Evrobasket 2017, da bi se ponovo našao među konačnih dvanaest za Svetski kup u Kini. I tada je otišao rovit, tek je izašao iz povrede i osetilo se u njegovoj igri da to nije isti čovek na kojeg smo navikli...

Pamtiće se takođe i da je bio član reprezentacije Srbije koja je poražena u finalu olimpijskog kvalifikacionog turnira od Italije i na konferenciji za medije posle te utakmice imao je čuveni monolog kada je rekao da ćemo "za pet godina nestati kao košarkaška nacija", što i danas bubnji u ušima...

"Odigrali smo užasnu košarku. Treba da se vidi kako ćemo dalje. I ja treba da se zapitam da li treba da igram dalje, da li ima smisla. Nije problem biti deo neuspeha, ali nisam mogao da pomognem ekipi. Izvinio bih se našem narodu", rekao je Bjelica i dodao:

"Malo je reći neuspeh, ovo je katastrofa! Od nas se očekuje da se plasiramo. Želeli smo da usrećimo naš narod, izvinjavam se i preuzeću odgovornost kao jedan od najiskusnijih igrača. Ne bežim od odgovornosti. Sa ovakvom igrom i pristupom ne zaslužujemo da odemo. Izgubili smo od bolje ekipe. Nisam mogao na kraju da igram, zbog svojih razloga... Igrali smo kao go...a i kako onda da kažem da je trebalo da uzmemo vizu za Tokio..."

Nemaju sve velike priče srećan kraj. Beli nije dobio priliku da sa loptom u rukama kaže 'zbogom' košarci, nego je to morao da uradi silom prilika. O Nemanji Bjelici se u javnosti poslednjih nedelja više govori zbog nekih drugih stvari i, ne ulazeći u razloge onoga što se pisalo i pričalo, mnogo je važno istaći da to ne menja sliku igrača kakvog smo sa zadovoljstvom gledali više od deceniju i po.

Bio je mangup, a ujedno tih. Bio je plejmejker u duši i košarkaška elegancija vredna divljenja. Pobednik. Uspeo je da pobegne od života u mraku i da mnogima ostane u najlepšem sećanju zbog onoga što je radio na parketu.

Takve stvari se jedino pamte...