Prestanite više sa pričom da stranci ne osećaju Crvenu zvezdu!

Pokušajte da vizualizujete scenu iz kultnog filma „Tri karte za Holivud, kada u lokalnoj birtiji srpske provincije dva glumačka barda Velimir Bata Živojinović i Slobodan Ćustić vode potpunu irelevantnu raspravu o njihovim životima, o uticaju Amerike i Rusije na ostatak sveta. Pokušajte da ih zamislite u Zvezdinim košarkaškim i fudbalskim dresovima, i pogodite o čemu bi diskutovali, čak i međusobno se povlačili za nos.

Od kada je, usled želje za probojom na evropskoj piramidi vrednosti, liberalni kapitalizam zakucao na vrata Crvene zvezde ( dabome i Partizana) i roster počeo da se puni igračima sa stranim pasošima, zapatila se pomalo infantilna teza o tome da legionari ne osećaju težinu jednog od dva najveća sportska društva u regionu. Tačno je da je Crvena zvezda, od svog osnivanja 4. marta 1945, nekako prihvaćena kao narodni klub, i da kao takva sredina ima svoje pisane i nepisane zakone.

Da ne govorimo o tome da su navijači Crvene zvezde čudna sorta, i da im je teško probuditi emocije. A kada to uradite – onda ste, gledajući noviju istoriju, Vladan Milojević ili Saša Obradović. I naravno oni koji se bude i spavaju sa mislima vezanima o Crvenoj zvezdi sigurno bi žarko želeli da su rosteri dva najveće skecije sportskog društva iz Ljutice Bogdana popunjene igračima iz omladinske škole, i najboljim pojedincima iz regiona. To je deo neotuđivog identiteta Crvene zvezde. Samo što „to june neće u skorije vreme navijače crveno-belih da mune“.

Jer kakva god bila u ovoj sezoni, ili narednoj deceniji, prva asocijacija na crveno-beli dres biće imaginacija Moke Slavnića ili pasovi ispod zemlje Vladimira Petrovića Pižona. Njihova emocija i romantična priča o razvoju za prvi klub koji su čuli od rođenja, za tim čiji su deo od detinjstva.  Samo što su ta vremena prohujala sa vihorom. Zvezda nema komoditet da bude balkanski Atletik Bilbao, mada bi dobar deo populcije to voleo.

Tačno je i da je bilo ozbiljne bofl robe ( i dalje će je biti) i u košarkaškom i fudbalskom klubu, ali bilo je i onih koji su bili mnogo više od igrača sa platnog spiska i surovih profesionalaca.

I kada na red bude došao naredni prelazni rok ponovo će se pričati o tome da li crveno-beli treba da „nakrcaju“ igrački kadar legionarima ili je vreme za zaokret koji će manjak kvaliteta kompenzovati jakom emocijom, strašću, čak i požudom kada se na grudi stavi Zvezdin grb. A kada sve to prođe – samo će se pamtiti rezultat.

NEKI SU PRODAVALI GODIŠNJE KARTE, JER NISU ŽELELI DA GLEDAJU „NIGERIJSKI TIM“

Da krenemo od aktuelne košarkaške sekcije. Kada je Janis Sferupulos neuspešno pokušavao da upravlja novim timom, tamo tokom pripremnog perioda, ovoj generaciji košarkaša crveno-belih je presuđeno brže nego pojedincima na komunističkim sudovima tamo posle 1945. godine. Bilo je tu i opravdanih kritika o tome da ovako selektiran tim ni fizički ni karakterno ne izgleda dobro, čak je bilo i jako problematičnih teza „da skup Nigerijaca ne zaslužuje podršku“. I da se ne lažemo, i ne pravimo Toše – bilo je onih koji nisu želeli da obnove godišnjhu kartu, jer nisu osetili potrebu da prate ekipu sa nigerijskim nukleusom... Posle bajkovita dva meseca pod komandom Saše Obradovića, ti isti bi sada po većoj ceni kupili godišnju propusnicu.

I više niko ne izvlači omer minutaže inostranih košarkaša sa jedne, odnosno dugogdišnje simbole jednog kluba kao što su Ognjen Dobrić, Dejan Davidovac. Jer Crvena zvezda ima ozbiljan rezultat, sa šansom da ovu sezonu učini istorijskim. I što je u biti najvažnije – tim sa Malog Kalemegdana je pogodio u centar mete kada su u pitanju inostrana pojačanja.

Jer Moneke iz utakmice u utakmicu puni sve statističke kolone, Devonte Grejem je protiv Olimpijakosa nagovestio potencijal dostojan najboljih evroligaških napadača poput Kendrika Nana, Batler je već na „ti“ sa publikom u Beogradskoj Areni, Odželej je buldožer i noćna mora najboljih centara Starog kontinenta. Uz sve to pomenuti stranci, počeli su da se napajaju energijom sa tribina. Što znači da je sportski deo sektora crveno-belih i karakterno uspeo da pogodi tim. To što Moneke krvavih kolena, posle utakmice na kojoj je padao na glavu sa ozbiljnih visina, stigao da „flertuje“ sa najmlađim navijačima i ponosno pokazuje crtež je samo plus.

Niko se nije u trenucima košarkaškog orgazma zapitao ni odakle je došao, ni koje je nacionalnosti Čima Moneke i da li je njegovu ulogu u najreaktvinjim snovima mogao da prezume neki domaći igrač. Ovom timu je bilo samo potrebno vezivno tkivo u starim ciganskim dušama poput Saše Obradovića ili Nikole Kalinića, da se ne ponovi slučaj Nejpir.

DONALD SE PONAŠAO KAO DA MU JE OTAC NAVIJAČKI KROKODIL

Da pomerimo žižu na fudbalski klub, gde se u trenucima blagih i ozbiljnih rezultatskih kriza stalno raspravlja o zastupljenosti srpskih igrača i posebno dece kluba na čiju pojavu su navijači posebno slabi. Kada vam u klub dođe neko poput Van La Pare, možda i Banike, ko ne donosi ništa onda je logično da dobar deo javnosti pomisli da je napravljen greh prema nekom klincu poniklom iz juga Marakane. Ali kada se pojave In Bom Hvan, Mičel Donald, Luis Ibanjez, Šerif Endijaje ili Gelor Kanga, onda je sve jasno.