Janis otvorio karte Spanulisu posle bronze: Ako ne ostaneš u reprezentaciji - neću ni ja!
Vreme čitanja: 6min | ned. 14.09.25. | 20:26
“Kad god dođem u Grčku tokom leta, ponovo se zaljubim u košarku. Volim kulturu košarke ovde, volim svlačionicu, saigrače, što možemo da pričamo grčki, što mogu da sa njima pohvatam neke stare konce, da pričamo o svemu i svačemu“
Grčka je prvi put posle 2009. godine osvajač reprezentativne medalje. Tada, na Evrobasketu u Poljskoj, bila bronza posle trijumfa nad Slovenijom, sada je odličje istog sjaja, ali nakon pobede nad Finskom u uzbudljivoj utakmici.
Apsolutni heroj nacije je Janis Adetokunbo koji je dao celog sebe da se konačno probije barijera i ekipa okiti medaljom. Ovo je ono što je čekala cela Grčka već 16 godina.
“Jako sam srećan i ponosan zbog celog tima, cele nacije. Posle 16 godina uspeli smo da donesemo uspeh. Od prvog dana priprema smo bili jako fokusirani na konačni cilj. Sve sam pogledao u oči i video sam veru da možemo do medalje. Svi smo imali zajednički cilj. Borili smo se ne za ono što zaslužujemo, već za pravo da ponesemo medalje, jer sve u životu mora da se zaradi vrednim radom. Od prvog dana saigrači, stručni štab i ostali bili su jako fokusirani, dali su sve od sebe tokom ova dva meseca da dođemo do medalje. Dugo smo ovo čekali i sada osećamo olakšanje“, poručio je Janis.
Izabrane vesti
Na pitanje o tome hoće li ostati u reprezentaciji, bio je vrlo jasan – biće tu, ako ostane Spanulis.
“Živim u sadašnjosti, ovo je nešto što sam želeo u svojoj karijeri i presrećan sam što smo ostvarili zajedno. Jasno je, ogroman je uspeh osvojiti titulu u NBA i Milvoki je sjajan grad, ali medalja sa reprezentacijom je nešto posebno. Kada celu naciju učiniš srećnom i kada inspirišeš celu generaciju da juri snove, kao što je sve nas generacija iz 1987. godine, onda je to nešto posebno. Volim što će deca koja su gledala ovu utakmicu sada sanjati da postanu kao mi, da dostignu još više ciljeve u budućnosti. Tako sam i ja sanjao najlepše snove kada sam kao klinac gledao generaciju koja je pobedila američki tim i uzela zlato. Evo, danas smo i mi uradili nešto veliko, ovo je verovatno najveći uspeh moje karijere“, izjavio je najbolji igrač Helena, pa otkrio:
“Treneru, neću da te stavim u tešku poziciju, ali, ako ti ne budeš ostao na klupi Grčke, neću ni ja igrati više za reprezentaciju. Ako ostane, tu sam i ja. On izvlači najbolje iz mene, iz celog tima, ima pobednički mentalitet i samo želim da budem sa ljudima koji znaju šta je potrebno da se pobedi i osvajaju medalje, titule, koji imaju takav mentalitet, ali i kapacitet da izvuku najbolje iz igrača“.
Ne krije Janis da ga igre u reprezentaciji uvek dignu i daju mu poseban elan.
“Kad god dođem u Grčku tokom leta, ponovo se zaljubim u košarku. Volim kulturu košarke ovde, volim svlačionicu, saigrače, što možemo da pričamo grčki, što mogu da sa njima pohvatam neke stare konce, da pričamo o svemu i svačemu. Već sam pričao o tome, kad god igram za reprezentaciju, uvek se ponovo zaljubim u košarku. Žao mi je što ne igramo dalje na turniru, voleo bih da možemo da igramo narednog leta... Volim da obučem ovaj dres i predstavljam Grčku, to me najviše uzbuđuje kao igrača“.
.jpg.webp)
Sve što je Grčka izgradila ovog leta, pošlo je od izuzetne posvećenosti celog tima.
“Imao sam razgovore sa saigračima tokom priprema i od prve pripremne utakmice osetio sam posebnu dozu posvećenosti kod svih. Svi su pričali jedni sa drugima, svi su navijali i bodrili jedni druge. Kad neko padne, svi su tu da mu pomognu da ustane. Znamo da nisu svi Majkl Džordan, Vasilis Spanulis, Kobi Brajant... Svako ima svoj kvalitet, a u mojoj prirodi je da se uvek borim do kraja, da ustanem svaki put kada padnem. Posle poraza od Bosne, odmah smo pokazali reakciju. Posle Turske, opet smo pokazali reakciju. To mnogo govori o ovom timu, našem mentalitetu. Bili smo kao vatra, koju je jako teško ugasiti“.
Govorio je Janis o tome koliko su drugačije emocije kada se osvoji MVP titula, NBA prsten i medalja sa reprezentacijom.
“Kada si MVP, tvoja majka je srećna, braća takođe, možda i moj agent... Ali, kada osvojiš medalju, učini 12.000.000 ljudi ponosnim. Nikada nisam imao taj osećaj ranije. Jako sam srećan što sam deo tima koji je naterao ljude da uključe televizore i ponovo gledaju košarku, reprezentaciju, što su se nadali nečemu. Sada smo ljude učinili srećnim, dok sam išao ka tunelu video sam ljude koji plaču od sreće. I ja sam plakao... Znam da je još mnogo ljudi u Grčkoj koji su ponosni, čekaće nas na aerodromu... Ovo je sjajna stvar za sve nas. Inspirisali smo 12.000.000 ljudi, ubedili ih da veruju u nas, u uspeh. Klinci će jednog dana želeti da budu kao mi, ali i da idu korak dalje, da osvoje zlato. To me čini ponosnim. Možda ću tada biti asistent Spanulisu na klupi, možda ću biti samo pored terena sa Dijamantidisom i Papalukasom, da se zajedno radujemo narednim uspesima reprezentacije“.
Posle utakmice Lauri Markanen i on su razmenili dresove.
“Ogromno poštovanje imam za Markanena i finski tim, Lauri je igrao kao da je sa druge planete ovaj turnir. Mislim da protiv Markanena igram sada već sedam godina, on je momak kojeg je jako teško čuvati. Igra beka, a viši je od mene. Znam ga dugo, imamo odnos od ranije i rekao sam mu da je sada bilo naše vreme, da smo radili mnogo, krvarili za ovu medalju, a njegovo vreme dolazi. Moraju da ostanu na ovom kursu, da se ne predaju. Iz poštovanja je hteo moj dres, kao i ja njegov, razmenili smo ih, poželeli smo jedan drugom sve najbolje“.
Preko deceniju i po Grci su čekali medalju, a novinare je zanimalo kako on pamti taj Evrobasket. I odgovor je bio naročito zanimljiv:
“Sećam se, što je ludo, pošto sam počeo da treniram košarku 2008. godine, da sam te 2009. prestao da igram. Sećam se ranijih uspeha, ali ne mnogo te 2009. godine, jer nisam bio glavom u košarci. Bio sam u gradu koji je na sat udaljen od Atine, sa majkom i prodavali smo stvari. Sećam se da mi je trener tada govorio da nema šanse da radim takve stvari, već me je pozvao da igram ponovo, dali su mi platu od 300 evra mesečno, a majci su pronašli posao. Tako sam se košarci vratio 2010. godine, pa sam ponovo počeo da je pratim. Nisam oduvek igrao samo košarku“.
Vasilis Spanulis je rekao da je cilj ostvaren.
“Bila je sjajna utakmica, odigrali smo jednu od najboljih utakmica na turniru, dominirali u oba smera. Bili smo dobri tokom celog turnira, osim u polufinalnom meču. Jako sam ponosan na igrače i celu naciju. Ovo zaslužuje narod Grčke. Jako smo ponosna nacija. Posle moje ere, kada smo uzeli poslednju medalju, konačno je došao red na Janisa, Slukasa, Papanikolaua i ostale da se okite medaljom, zaslužili su ovo. Blagoslov je za mene da vodim ove momke. Uspeli smo, to nam je bio plan“, izjavio je čuveni Bili.
Bio je deo generacije koja je 2009. godine osvojila medalju i tada je bio igrač, sada je selektor. Emocije su drugačije.
“Definitivno je drugačiji osećaj, ali ovo nije moja medalja, već njihova (igrača). Govorim to najiskrenije što mogu, iz srca. Svi su uložili ogroman napor, drugačije je kada si igrač, drugačije je kada si trener. Ponosan sam, želeo sam ovaj uspeh zbog njih. Kada smo pričali Janis i ja, kada je došao u moj dom, rekao sam mu da ćemo u prvoj godini graditi tim, a u drugoj osvojiti medalju. I eto, ispunili smo obećanje“.
.jpg.webp)
