INTERVJU - Vasilije Micić: Igranje za Srbiju nije odraz patriotizma, već nešto što osećaš u sebi

Uvek otvoren, iskren, bez ustručavanja. Ma koliko god se to nekome ne sviđalo, Vasilije Micić nikad nije bio ono što drugi od njega očekuju da bude, već samo ono što on želi. Takav odnos ima i prema životu, košarci, ali i dresu reprezentacije koji će ovog leta ponovo obući posle godinu dana pauze. I to u svom debitantskom nastupu na Olimpijskim igrama na koje Srbija odlazi ovenčana oreolom svetskog vicešampiona.

Micić je sada po prvi put na okupljanje nacionalnog tima došao sa NBA iskustvom nakon sezone u kojoj je prošao od prekobrojnog u Oklahomi do oživljenog u Šarlotu. Svakako, u onoj u kojoj je imao šta novog da nauči. O sebi i samoj igri.

Sa tim prikupljenim saznanjima će pokušati da zajedno sa svojim saigračima ovog leta u Francuskoj dogura što je dalje moguće. Što da ne, svoju riznicu trofeja obogati još nekom medaljom, a srce nacije još jednom ispuni ponosom.

Treći put zaredom se izabranici selektora Svetislava Pešića za jedno veliko takmičenje spremaju u trening kampu fudbalske reprezentacije u Staroj Pazovi. Kilometri puste ravnice, nigde žive duše. Mir, tišina i izolacija. Reko bi čovek, taman ono što treba jednom timu koji želi da uspe.

"Iskreno, meni je svejedno gde smo", ističe Micić na početku razgovora za Mozzart sport pa nastavlja u istom tonu: "Nekih sedam-osam godina se osećam kao pravi profesionalac i te spoljne faktore uopšte i ne razmatram, ali mogu sigurno da kažem da nekima pomaže. Pomaže da distrakcija na mentalnom planu bude minimalna, da se združimo ispočetka i da posle toga krene sve da se razvija kako treba i u igračkom pravcu. Uvek sam bio pobornik takvih stvari, nažalost toliko su sezone postale duge da ovakva izolovanost i udaljenost od porodica ne prija, ali s obzirom da smo svi ovde zbog nekog višeg cilja, onda treba odvojiti jedan deo priprema i za Pazovu."

Tu će ostati do 11. jula, a dotada će odigrati dva kontrolna meča zatvorenog tipa protiv Holandije i Turske. Potom sledi put u Lion na meč sa Francuskom pa onda i odlazak u Abu Dabi gde će snage odmeriti sa selekcijama Australije i SAD, a zatiim i povratak u Srbiju gde će 21. jula biti odigrana prijateljska utakmica sa Japanom pre nego što ekipa tri dana kasnije odleti ka Lilu gde igraju grupnu fazu olimpijskog turnira. Sve u svemu, bogat raspored čeka Orlove.

"Nekad se igralo i više pripremnih utakmica, sada mi deluje da je to dozirano. Više će iscrpna biti ta putovanja, nego sami mečevi, ali prosto moraš da se odmeriš sa jačima ili ekipama tvog kvaliteta. Često su treneri gomilali takve utakmice kako bi se što više igralo i bilo u takmičarskom ritmu. Protivnici koji nas čekaju su realno najjači koji postoje. Francuzi su prejaka reprezentacija, Amerikanci takođe, kod Australije je neka mini smena generacije sa malim Gidijem. Ta tri duela će biti vrhunac pripremnog perioda, ali će i u ostalim mečevima biti dovoljno kvaliteta da vidimo na čemu smo."

Euforija već uhvatila Aleksu Avramovića: Kako sa Jokićem? Lako!

Za razliku od lani, sada je tim jači sem za Micića i za Nikolu Jokića, jednog od najboljih igrača današnjice. Tako nešto može da donese samo kvalitet više celom kolektivu,

"Ne mora da znači da tako nešto može samo dobro da donese. Lično mislim da može, ali se u praksi ne pokazuje uvek tako. Ima mnogo primera gde samo kvalitet nije dovoljan. Pre svega mislim da karakterno Jokić i ja nismo ego manijaci, da želimo nešto preterano da ističemo sebe na terenu. Vredni smo, kao i svaki momak koji je ovde, u nekim smo segmenti bolji. Ne možeš ti ni da briljiraš mnogo, niti sam ja u fazi života da treba da potvrđujem sebe u toj meri da moram da ukradem svaki sekund nekome, već prosto da budem deo kolektiva koji je ekstremno uspešan i pomognem. To mislim i za Jokića koji je najskromnija zvezda NBA lige. Ne zato što ne zna da može u svakom meču da ubaci 50 poena, već zato što uživa u homogenosti ekipe, u dodavanjima o kojima svi pričaju. Da je drugačija varijanta, da je neko izraziti skorer, ili teško adaptivan saigrač teže bi ga bilo uvrstiti u ekipu. Mislim da za nas dvojicu to neće biti problem, neki momci su prošle godine dobili zaslužen status uticajem na igru, na hemiju u ekipi...Svi mi znamo šta je pritisak, to živimo jako dugo, ali odlazak na prvenstvo bez očekivanja utiče na spontanost, na mogućnost ispravljanja greške, a ono breme šampiona ne možeš da predvidiš unapred. Na Igrama nema toliko utakmica kao na Evropskom prvenstvu, ali opet je svaka utakmica finale. Sa te strane naš odlazak tamo ne treba da bude odraz većeg očekivanja, već samo dodatnog kvaliteta."

Pred svaku novu reprezentativnu akciju ponavlja se pitanje odbijana igranja za državni dres. Micić je baš nedavno istakao da sa ove vremenske distance sve više razume one koji su nekada morali da odbiju poziv. Iako to kod navijača budi veliko nezadovoljstvo pa i kritiku.

"Mislim da je razlog tome rana situacija sa kolenom gde sam shvatio šta znači noć-dan. Promena u sekundi. Od tog trenutka sam se orijentisao ka tome da tu ništa stvarno ne leži zdravo. Ni kad te hvale, ne treba da te dižu, kao ni kad te kritikuju. Prvo zato što ne možeš da udovoljiš. Svako od nas koje u bilo kom sportu na ovom nivou nije tu slučajno. Prosto ne možeš da dođeš do ovog nivoa, a da nemaš konstantne unutrašnje borbe, suočavanje sa izazovima... Imamo zajednički cilj uspeha, ali ono što od malih nogu stičemo je uspeh u reprezentaciji jer je to najveća radost koju dobiješ kao mlad. Nije ti bitno da osvojiš prvenstvo Srbije u kadetima koliko ti je bitno da osvojiš Evropsko prvenstvo u kadetima."

Ipak, rođeni Kraljevčanin ne smatra da je to najveća potvrda ljubavi prema svojom zemlji.

"Ali, to ne mislim da je odraz pravog patriotizma. Konkretno za sebe znam da u dubini to imam kao nešto svoje. Da sad idem da kačim zastave ili vičem na sva zvona da sam patriota bi bilo prenapumpano. Nikad nisam voleo takve ljude. U dubini duše osećam patriotizam, ali ne mislim da je igranje za reprezentaciju najveća potvrda toga. Postoje mnogi drugi faktori, napunio sam 30 godina, nije više to isto telo. Radim kao lud na oporavku i fizičkoj spremi, ali svako ima biološki sat. Ne postoji osoba koja želi da radi protiv svoje volje, ako dođeš u situaciju da moraš da kažeš da ne možeš, znači da si na nekoj pretkretnici. U mom slučaju prošle godine kada sam rekao da ne mogu da igram bio sam toliko izmoren i ishaban. Više ne znam ni koju reč da koristim jer je to bila posledica pet godina konstantnog igranja u Efesu. Tada su rizici mnogo veliki, a meni iskustvo iz 17. godine pokazuje da sam mnogo radio na tome kako bi prevazišao tu traumu i nastavio da se bavim košarkom. Čovek treba da bude realan prema sebi i da digne ruku kad ne može da igra. Ovog leta hoću da igram, dajem sve od sebe kao i Joka. To tako treba i da bude, u tišini. Međutim, ne mislim da su to neke stvari koje nas odlikuju kao heroje."

Vasilije Micić i Nikola Jokić (© Star sport)

Šta je onda patriotizam?

"Pa ne znam to da definišem, to je nešto što nosiš u sebi. Šta znači to da se baciš na teren i polomiš glavu. I kao vau. Prošao sam mnogo situacija u kojima su ljudi to veličali. To su bile moje lične odluke, a nikako pod uticajem tih faktora, već moje rezonovanje i želje. "

Koliko dobre igre u klupskoj sezoni pomažu jednom igraču da spremniji i u boljem raspoloženju dočeka reprezentativno leto? Naš sagovornik je prošao turbulentan period u najjačoj ligi sveta.

"To su sve perspektive iz kojih ljudi gledaju. To šta se stvarno desilo u NBA maltene samo ja i znam. I ta Oklahoma je bila poučna i korisna. Iskustvo sa tim momcima koji su najtalentovaniji na svetu je bilo korisno. Oni će biti u top pet ekipa narednih deset godina. Nije to ništa slučajno, ja jesam talentovan, ali dođeš do momenta realnosti kada shvatiš da ima neko bolji. Tamo sam iskoristio priliku da radim na telu, da prepoznam malo šta je NBA. Ni taj Šarlot posle nije bio ništa nešto kao da sam skočio metar više, samo se otvorila prilika pošto je bilo povređenih na mojoj poziciji, trener prepoznao i to je to."

Baš zato što je sada iz prvog lica imao mogućnost da vidi kako je igrati sa i protiv svih tih američkih zvezda, daje Miciću za pravo da govori o njihovim kvalitetima. Sve što se priča o njima, priča se sa razlogom.

"To što oni dovode je stvarno krem de la krem. Ti ljudi su u ovom sportu top top, svako od njih ima toliko individualnog kvaliteta i svako od njih je ekstremno posvećen. Ono što mi je najviše prijalo u NBA je to što tamo nema tajne. Taj Šej trenira najviše, taj Donovan Mičel trenira najviše, Džejson Tejtum, Džejlen Braun, Jokić je prvi u Denveru. To su sve najbolji igrači na svetu uključujući ostale internacionalce. Ali, to je samo košarka, jedna utakmica, imamo i mi neke naše kvalitete i sigurno se nećemo predati unapred. Bar smo svedoci toga da je životu moguće iznenaditi, prevazići i sve ostalo."

Petrušev za Mozzart Sport: Ameri bez konkurencije, ali mi imamo najboljeg na svetu

Po prvi put će Vasa biti u prilici da okusi nesvakidašnju čar igranja na najvećoj svetskoj smotri. Da zajedno sa ostalih 108 sunarodnika 27. jula prodefiluje vrtovima Trokadera.

"Sigurno da će se uzbuđenje osećati u vazduhu kako se bude takmičenje bližilo, ali meni su ta takmičenja uvek ista bez želje da nipodaštavam bilo šta. Uvek imam isti pristup svakoj utakmici tako da više ne znam da kažem šta mi je prioritet. Sve mi je prioritet. Što se tiče onih koji bi trebali da ponesu zastavu na svečanom otvaranju, sigurno da Jokić ima reputaciju zbog svojih uspeha. Bogdan pogotovo s onim šta je postigao u reprezentaciji, stvarno uvek igra odlično. Ivana Španović, možda neka odbojkašica poput Tijane Bošković, znam da su one veoma uspešne. Ne znam ko je sve nosio ko nije, ali svi od tih sa vrha zaslužuju tu čast."

Kada je reč o obećanjima, Micić ne želi da se busa i obećava medalju.

"Obećavanje maksimima, srce na teren i to su mi već izlizane fraze. Ili kada čujem da neko obećava medalju, ne znam da li neko stvarno ima hrabrosti da može da obeća nešto. Svi imamo želju da budemo najbolja verzija sebe kako kao individualci, tako i kao tim. Verujem da je to dovoljno od svakog od nas. Prošle godine smo postali svetski vicešampioni, da se ne lažemo pod nerealnim okolnostima i ukrštanjima, ali koga to zanima. To je srebro koje sija zlatnim sjajem", naglašava sjajni plejmejker pa u završnoj reči zaključuje: "I ovo sve što sam dosada osvojio, ne znam kako sam osvojio. Samo znam da sam vredan, posvećen i to je minimum koji nudim. Mislim da je ta želja na konstantnosti minimalna razlika u odnosu na neke druge. Svi koji su ovde u reprezentaciji imaju takav domet. Presrećan sam zbog svega što sam uradio dosada, osećam se baš motivisano i osveženo ovom NBA sezonom, ali nikakve nemam planove, idem dan po dan. Volim da igram za reprezentaciju, tu mi je uvek lepo, ta jedna medalja koju sam osvojio na Evropskom prvenstvu mi je prelepa. I to je to."