INTERVJU – Luka Bogdanović: Sastanci u sedam ujutru, 1.000 šuteva... Sve je to Duletova škola života

Kada na internet pretraživaču pokušate da pronađete neke ranije izjave, shvatićete da Luke Bogdanovića u srpskim medijima nije bilo duži niz godina. Zbog toga je razgovor sa njim u Valensiji došao kao savršen prilika da se od nekadašnjeg asa Partizana čuje kako gleda na crno-bele danas, košarku u Evropi, da vratimo film na prošle dane i rezimiramo poslednji uspeh košarkaške reprezentacije Srbije.

Pošto je bio deo tima veterana Partizan Mozzart Beta, razgovor smo započeli konstatacijom da su Milenko Tepić, Uroš Tripković, Predrag Šuput, Kosta Perović i on crno-belu opremu nosili maltene u isto vreme. U Španiji im se otvorila mogućnost da obnove stare veze, da se vrate sećanja na neka davno prošla vremena...

"Sa dosta njih sam u kontaktu, već se družimo u Beogradu redovno i viđamo, ali sad ovo što se tiče košarke ponovo, okupljanja i svega, drugačije je... Ponovo krećemo iznova, da igramo zajedno. Zanimljivo, jako zanimljivo, iako većina nas, verovatno nije ni pipnula loptu. Zanimljivo je ovako uz Miška Marića malo da se okupimo, da probamo ponovo da igramo zajedno. I dan-danas, kada smo odradili trening pred put, opet su to iste kretnje, isti napadi koje smo igrali u Partizanu, sve ono što je Dule (Vujošević) postavio tada. Pitanje je samo kako ćemo preživeti fizički (smeh), to mi je samo... Od nas evo Tepa igra biznis ligu, malo Šuput sa klincima u Apatinu, što drži košarku... Vlada Petrović je i dalje u ritmu treninga, ali mi svi ostali... Ne znam, biće nam potrebno neko vreme, valjda ćemo se izvući malo da odigramo kako treba", počinje Bogdanović intervju za Mozzart Sport.

Deceniju i po posle Partizana u kojem ste vi bili, sada je na okupu dosta drugačija ekipa i pretenduje na sam vrh Evrolige sa Željkom Obradovićem kao trenerom...

"Totalno drugačije od onog našeg vremena kad smo mi igrali, u pozitivnom smislu naravno. Porasla je ekipa i nekako košarka se promenila i budžeti... Započet je sa Željkom taj projekat koji iz godine u godinu deluje sve bolje i nadograđuje se. Treba vremena naravno, ali nekako od samog starta deluje kao da su svi očekivali i postavljeni su ciljevi za Fajnal for što se tiče Evrolige. Ali opet mislim da je ovo sve dosad urađeno fenomenalno i da ekipa stvarno u poslednje vreme podiže formu i igra sve bolje. Jako lepo za gledanje što se mene tiče. Puna je hala, svaki put to prepoznaju navijači što je neka vrsta odgovora na zalaganje ekipe i organizacije", priča Bogdanović i dodaje:

"Dosta je sve dobro postavljeno i ide se lepo, korak po korak. Sad svi očekujemo, voleli bismo da svaka godina bude Fajnal for. Ali eto, da li će uspeti da dođu do toga.... Kako momci predstavljaju Partizan, to je stvarno fenomenalno i svi smo ponosni na sve ovo dosad što je urađeno".

Ko ti se posebno izdvaja?

"Na prvu loptu, kad sam video ovu ekipu, Doužer mi je bio prvi da mi je zapao za oko. Videlo se prvo da je školovan igrač, da je prošao dobru školu košarke. U poslednje vreme je značajno podigao formu, na jako veliki nivo. Kaboklo mi je isto fenomenalan. Panter, Ledej su već tu u poslednje dve godine... Teško mi je da kažem ko mi je omiljeni, ali stvarno svi stranci jako, jako dobro igraju i doprinose ekipi. Svako ima svoju ulogu, tačno zna šta radi. Niko ne iskače, naravno, Panter je tu neko ko je prva opcija u napadu, prvi igrač ekipe i kapiten. Svi ovi ostali to dobro dopunjuju i uklapaju se. Svi su mi stranci dobri, Ponitka je eto imao nesreću sa povredom. Kako budu hvatali ritam, dizaće se forma još više".

Dugo te nije bilo u srpskoj košarci, u razgovoru pred intervju rekao si i da nisi dugo pratio košarku uopšte, da si se aktivirao tek tokom poslednjih godinu i po dana. Koliko se košarka promenila od vremena kada si ti bio igrač, u poređenju sa onim što vidiš danas?

"Znaš kako, veći deo svoje karijere sam proveo u Španiji i to je uvek bio ritam igre sa dosta trčanja, šutiranja. Više te napadačke košarke, što se danas u većini ekipa zastupa. Ima tu nekih promena, za mene lično ne vidim ja nekih prevelikih promena u odnosu na naše vreme, osim da su ostale ekipe u Evropi prihvatile taj način brže košarke i trčanja. I naravno, mnogo je dinamičnije sad i sa ovim rasporedom Evrolige. Dinamičnija je, više utakmica, brža je košarka, to je možda osnovna razlika. Nema više tih, da kažem, sporijih centara. Ali to je nešto ka čemu je i naginjala košarka kad sam počinjao sad je to taj ritam, dosta naporan i težak, ali jako zanimljiv za gledanje".

Evroliga je u međuvremenu promenila format, ovo je osma godina u novom sistemu, kako ti se čini?

"Mislim da je pravi pogodak, iskreno, ovako gledano sa strane kao navijač. A verujem da se i igračima više sviđa, bar uvek je tako bilo. Uvek ti je draže da igraš što više utakmica, a da što manje treniraš. Mislim da su uhvatili dobar ritam i meni se dopada stvarno taj njihov format. Svake godine su sve zanimljiviji plej-of sudari i završni turniri. Jako je zanimljivo i mislim da mora, to je jedini način. Mora da se podiže broj utakmica, da se igra više, dinamičnije, zanimljivije je publici i igračima".

Takođe je Evroliga utemeljila pravila koja zahtevaju veći, stabilniji budžet, transparentniji rad klubova... Partizan i Crvena zvezda su dosta iskočili u tom smislu, gledaju neka ranija vremena...

"U tom smislu Evroliga je jako zahtevna, s tim velikim brojem utakmica, putovanjima i utakmicama na svaka dva dana. Zahteva veći roster, da imate čarter letove kad god je moguće, da bi moglo sve da se postigne. To je jedini način, stvarno mislim, to je dosta stvari preuzeto iz NBA i sada pokušavaju da prenesu na evropsku košarku, to je po meni dobar sistem. Zahteva stabilnost klubova, ali opet s druge strane i Evroliga verovatno zato i deli A licence, odnosno sigurno mesto u Evroligi da bi neko mogao da napravi dugoročni plan i program, da obezbedi potrebna sredstva za normalno funkcionisanje. Ali definitivno to je po meni jedini način da se održi neki visok nivo košarke u Evropi".

INTERVJU - Kosta Perović: Partizan može na F4; Žao mi je mladih igrača, ljudi su nestrpljivi...

INTERVJU - Ratko Varda: Krivo mi je što se srpska košarka svela na dva tima; Evroliga sa Dubaijem nije isto takmičenje

Da li se i tebi čini da evropska košarka, a opet najviše Evroliga kao elitno takmičenje, sve više kuburi sa individualnim kvalitetom. Igrači u NBA ligu odlaze relativno mladi da bi tamo sedeli na klupi, trenirali i učili nego što bi igrali u Evropi...

"Uvek je to bila boljka i izazov za mladog igrača, da odbije NBA ligu kada dobije poziv. To s jedne strane mogu da razumem, s druge strane opet je mač sa dve oštrice, da neko preuzme odgovornost na sebe da ostavi igrača u Evropi, da igra, da se razvija da bi posle otišao u NBA. To je zasad tako, a da li će uspeti da pronađu neku formulu da se oni ovde zadrže... U ovom momentu ne vidim rešenje, vidim da je NBA nažalost i dalje mnogo ispred i verujem da će se i u budućnosti dešavati. Sad da li će uspeti nekako da pronađu neki način da mladi igrači ostaju tu, voleo bih, ali mislim da je jako teško u ovom momentu".

Jedan si od igrača iz onog vremena u kojem se mnogo radilo. Bio si kod Duška Vujoševića, kao i maltene svi igrači iz ekipe veterana. Kako gledaš sada na sve to, sa tačke odrastanja jednog igrača koji je mnogo radio, trenirao i učio da bi postao bolji.

"Pred put smo odradili trening, bili u maloj Areni i nešto se pobrkalo sa terminima pa smo u isto vreme došli mi i seniorke Partizana, koje su pritom devojke sa 18, 19, 20 godina. Onda smo u jednom momentu odigrali pet na pet sa njima. Kad su se rastrčale bilo je, bože me sačuvaj, onda smo baš komentarisali šta smo mi sve izdržavali tek sa 22, 23, 24, 25 godina. Onda smo se vratili na vreme kod Duleta. Stvarno jesu bili jako teški i naporni treninzi u tom momentu. I dan-danas kad razmišljam o tome, bila su i po tri treninga dnevno. Ali takav je bio način rada tada, verujem da je i sad kod nekih trenera isto tako. Za svakog od nas ko je prošao Duletovu školu, što igrački, što ljudski, značilo nam je mnogo svima kasnije, u karijeri i životu. Jeste bilo treninga i sastanaka u sedam ujutru, pa popodne 1.000 ubačenih šuteva, pa se onda vratiš uveče", priseća se Bogdanović i nastavlja:

"Jednostavno, mislim da je meni lično i većini ovde, to stvarno mnogo pomoglo kasnije u karijeri, nekako te iskristalisalo. Pogotovo je to značilo kada se ode iz naše sredine u inostranstvo u to vreme, mnogo se slabo treniralo 'preko'. To je ranije bio jedan trening dnevno i onda je tebi uvek postajalo pozadi to Duletovo da moraš dođeš ili ranije, ili da ostaneš posle treninga da se nekako nadograđuješ, jer smo mi relativno mladi, sa 22-23 godine odlazili u inostranstvo. Tako da je tebi opet trebalo i dalje da nastaviš da radiš kako bi održao karijeru. Naporno jeste, ali svako od nas nosi lepo sećanje iz tog rada".

Šta je ono što najviše nosiš negde u svojim mislima, šta ti je neki najdraži deo celog tog perioda rasta i razvoja igračkog?

"To su ti periodi kad smo bili baš mladi, na početku seniorske košarke. Ipak smo proveli po tri-četiri godine svi zajedno u Partizanu i družili se i bukvalno živeli zajedno, iako smo imali svoje stanove u Beogradu, opet smo veći deo dana provodili svi zajedno. Meni je bio jako lep i ovaj period od sedam godina što sam igrao u Španiji, ali opet sve na kraju kad vratim, na prvom mestu mi je period u Partizanu, kad smo počinjali sve. I stvarno sa velikom većinom svih tih ljudi sam i dan-danas ostao prijatelj i u dnevnom kontaktu".

Vreme moderne košarke daje sportistima, odnosno košarkašima mogućnost da igraju do 38. 39. ili 40. godine. Lebron Džejms je na pragu 40 godina, ti si karijeru završio relativno mlad, sa 32 godine. Da li ti je sada žao što si stavio tačku tako rano ili ne?

"Iskreno razmišljam dosta o tome. I da i ne. Opet sam mnogo rano počeo. Mnogo rano sam počeo i to sam vraćao stalno kroz glavu. Punih 18 godina sam bio ritmu dva treninga dnevno. Da, mogao sam fizički da igram do dana današnjeg, dobro se osećam, ali jednostavno zasitilo se telo, verovatno glava i sve... U jednom momentu sam stvarno mislio da ću napraviti pauzu šest meseci, pa ću nastaviti dalje. Ali, ne. Jednostavno došlo je do zasićenja, i sad kad se vratim nije mi toliko krivo da kažem: 'Jao, mogao sam još da igram'. Meni je najviše žao što moj klinac nije mogao da me vidi. Sad mi on stalno skače po glavi zbog toga. Ovako ja kao ja, zadovoljan sam. Ispunio sam sebe kroz karijeru, prošao sam dosta toga i opet mogu da kažem da ima mnogo lepih stvari nakon karijere. Ne bih se vraćao na to da igram ponovo. Dovoljno mi je ovo što igram amaterski jednom nedeljno, to me sada ispunjava".

Kad si već pomenuo moment prezasićenja, činjenica je da u današnje vreme deca sve ranije kreću sa treninzima, odnosno da roditelji decu sve ranije daju na sport i da to sve više postaje mehanička radnja, odnosno sve je manje igre, razigranosti kod njih. Sve se u ranijem dobu radi na nekim taktičkim stvarima, na nekim elementima koji možda nisu prilagođeni njihovom uzrastu.

"Treba ih pustiti da se igraju, da oni zavole tu košarku i igru, da stvarno dolaze iz ljubavi i zbog druženja. Realno ti da dete da pogledaš da li ima neki talenat ili ne, pre 12, 13. ili 14. godine je jako teško. Nisam za to da deca kreću mnogo mlada, da idu na ozbiljnije treninge, već da bi se razvijala, trčala i družila, to mi je u redu. Jedan, dva, tri puta nedeljno da treniraju. Sada generalno i klubovi i agenti grabe tu šansu da uhvate nekog igrača na početku, da se ponašaju kao da su pronašli biser, ali pre svega treba roditelj da bude tu glavni. Roditelj treba da vodi računa o tome jer ubacivati dete u mašinu sa desetak godina, meni je totalno van razuma".

Reprezentacija je ovog leta ostvarila veliki uspeh - osvojila srebrnu medalju u Manili. Jedan od igrača koji je bio srce i duša tima je kapiten Bogdan Bogdanović. Takođe neko ko je prošao i Partizanovu i Duletovu školu, veliki radnik.

"Bogdan je poslednjih deset godina stub reprezentacije, po meni. Bez obzira da li igra dobro ili loše, svi ga mi doživljavamo isto, kao nekog ko je tu svake godine, svaki put se odaziva i nosilac je u svakom smislu. Isto tako i svi ovi ostali koji su bili oko njega (uradili su dobar posao), fenomenalan uspeh smo napravili. Realno, malo ko je očekivao da može da se dođe do finala, ali opet naravno, uz Karija koji ima dosta iskustva i zna na koji način i kako treba da se radi sa selekcijom, sigurno je to isto dosta doprinelo. Sad daj bože da ćemo da se skupimo za Olimpijske igre, da se skupe svi, da uhvatimo dobar ritam, da iz godine u godinu sa reprezentacijom napravimo uvek neku dobru poziciju. Ne mora uvek da bude medalja, ali bar do četvrtfinala".

Srbija ima asa u liku Nikole Jokića, kakvog dosad nismo imali, a imali smo istinske velikane ove igre. Ipak činjenica je da ono što je Nikola Jokić uradio u Denveru, osvojio titulu kao glavni igrač jedne franšize, jeste nešto što dosad nismo imali.

"Čovek je vanserijski igrač u svakom smislu i čudo je napravio, to niko realno nije očekivao od njega u periodu na početku, ali je on demantovao sve. On iz godine u godinu poboljšava svoju igru i svoj individualni kvalitet, brojke, tim raste iz njega. On je realno od jedne prosečne franšize napravio ozbiljnu franšizu, koju je doveo do NBA prstena... Takav igrač uvek znači reprezentaciji, redak igrač. Lepo si rekao, imali smo vrhunskih igrača u NBA, ali Nikola je baš iskočio na svetskom nivou i on je jedan od najboljih centara, možda čak u istoriji košarke".

Prošao si sve mlađe kategorije reprezentacije, ali na kraju nisi imao tu šansu da igraš na velikom takmičenju...

"Imao sam šansu, nego sam imao nažalost povredu leđa. U Poljskoj je bio Duda (Ivković) trener, pred Poljsku u stvari, bukvalno sam desetak dana pred prvenstvo imao diskus herniju, blagi početak gde je trebalo da se odmorim dve nedelje. To je bila prekretnica, jer su momci u Poljskoj osvojili medalju i onda je ta ekipa nastavila dalje. Eto, to je bila neka prekretnica. A Japan 2006. je bila moja prva godina sa reprezentacijom. Tu je bio Šakota trener. Tada sam bio klinac, 20-21 godina. Tu sam više bio ispomoć, tek sam ulazio u A reprezentaciju, gde se to kasnije nastavilo sa Poljskom, a onda je kod mene došlo do te povrede. Naravno, ekipa je uhvatila neki svoj ritam, gde da kažem više nisam bio deo toga, ali opet proživeo sam te dve-tri godine sa reprezentacijom kroz pripreme".

Ostaje li žal?

"Naravno, za reprezentacijom uvek ostaje žal, pogotovo zbog svega ranije, mlađih selekcija, od kadetske do univerzitetske i mlade, gde smo osvajali sve medalje... Sa ove distance, opet su mi lepši bili ovi dani u Partizanu, šta smo napravili i uradili, bar je meni to ostalo tako. Ali da, uvek ću ostati neki žal zbog reprezentacije".