INTERVJU - Kosta Perović: Partizan može na F4; Žao mi je mladih igrača, ljudi su nestrpljivi...

Protekla dupla sedmica u Evroligi za Partizan Mozzart Bet donela je polovičan učinak i šansu da dalje gradi svoj put ka četvrtfinalu Evrolige. U novinarskom pogledu, bila je to idealna šansa da se obnove stari i uspostave novi kontakti, pa je tako put u Valensiju otvorio mogućnost intervjua sa nekadašnjim centrom Beopetrola, Partizana, Golden Stejta, Valensije, Barselone, Unikahe i Jeniseja - Kostom Perovićem.

Osvajača srebra sa Evrobasketa 2009. nema gotovo uopšte na medijskom nebu, priznaje da mu takav život odgovara i da voli da uživa u privatnosti koju ima. Ipak, izdvojio je vreme, uzimajući u obzir momenat i priliku, da razgovaramo o današnjoj košarci, ali i nekim prošlim vremenima. Za početak - o Partizanu Željka Obradovića...

"Partizan izgleda super. O Željku reći nešto, reči su suvišne", otvara Perović razgovor za Mozzart Sport i nastavlja:

"Tu je najveći adut Obradovićevo znanje i pravilno tempiranje forme. Igraju super, dosta je igrača koji mogu da naprave razliku. Što se tiče utakmice, sastali su se dobar napad i odbrana. Dosta je bila tvrda utakmica, dosta kontakta i sumnjivih sudijskih odluka na obe strane, pa to sve podgrejano sa atmosferom u hali... Partizan igra dobro, to je najbitnije. Voleo bih iskreno ne samo da ponove rezultat od prošle godine, već da odu na Fajnal for. To sve zavisi od nastavka sezone. Zasad je super, neka tako i nastave".

Iako smo tek na polovini sezone, da li veruješ da ovaj Partizan može da nadmaši prošlogodišnji i ode na Fajnal for?

"Ima. Sviđaju mi se neki igrači koji su došli. Dosta sam voleo i cenio Lesora, otišao je u Panatinaikos. Kaboklo mi se sviđa kao igrač, ali vidi se da mu treba još malo vremena da sve dođe na svoje. Ima kvalitete ispod koša, ali i sa distance, fizički jak. Drugačija je njegova igra u odnosu na Lesora, koji je više bio u kontaktu. Doužer mi se takođe sviđa. Ostali da urade svoje što treba, kada treba i Partizan je ozbiljna ekipa. Stvarno bih to voleo i mislim da ova ekipa to može. Samo neka nastave ovako".

Vremena su se promenila u odnosu na vreme kada si ti bio u Partizanu, sada imamo situaciju da su nam oba večita rivala klubovi sa velikim budžetima i visokim ambicijama u Evropi...

"Potpuno je drugačije vreme bilo kada sam ja igrao, kada je Dule Vujošević bio trener... Tada su se forsirali klinci, imao si po dva stranca. Sada kao da nema limita, sponzorstva su ogromna, sam Željkov dolazak povukao je sponzore da ulažu novac u Partizan, samim tim imaš mogućnost da dovodiš ozbiljne, preozbiljne igrače. Ali..."

Ali?

"Jako mi je žao što u celoj situaciji, kada govorimo o Zvezdi i Partizanu, je to što naši mladi igrači nemaju priliku da igraju Evroligu. Ima nekolicina njih, neću da lažem, ali setim se situacije kad smo nas četvorica-petorica igrali Evroligu sa 17-18 godina. Naravno, tada Partizan nije pravio rezultate koje pravi danas, ali mi je delovalo kao da je postojao neki dugogodišnji plan razvoja mladih igrača. Savo Drezgić dobija minute kroz ABA ligu, Tristan Vukčević više igra ABA nego Evroligu..."

Reklo bi se da je pitanje uloge mladih igrača u košarci generalno sve više u fokusu...

"Voleo bih da tu ima još igrača koji bi mogli da doprinesu. Vremena su se promenila, živimo u vremenu gde ljudi žele sve sada i odmah. Ljudi su dosta nestrpljivi, naviknuti su na to. Ne tiče se to samo Zvezde i Partizana, tako je u celom svetu. Sve se ubrzava, košarka se ubrzala. Dok sam igrao, od prvih dana kroz Beopetrol i Partizan, pravila su se već tada menjala. Sada se igra dosta ubrzala, ljudi žele da postane atraktivnija, da se približi NBA ligi, da ima više poena i atraktivnih poteza. Tako naviknuti navijači nemaju strpljenja za neke mladalačke greške i klince koji nisu 100 odsto spremni za taj nivo košarke".

Kod Duška Vujoševića imali ste daleko više kredita...

"Ruku na srce, Dule je trpeo dosta naših grešaka da bi nas izgurao i napravio od nas igrače".

Ratko Varda i Kosta Perović (©Valencia Basket)

Kada pričamo o mladim igračima... Pošto si sa 22 godine otišao iz NBA ligu gde se nažalost nisi dugo zadržao, da li bi iz ove perspektive gledano možda promenio nešto, odnosno da li bi ostao u Partizanu još koju godinu pre tako velikog transfera?

"Imao sam situaciju da odem u Unikahu iz Malage, baš tada iz Partizana. Međutim, izabrao sam da odem u SAD. Dogodile su se neke stvari, mene je draftovao Golden Stejt. Te godine kada sam draftovan bio je trener, posle je došao drugi... Totalno atipična ekipa, nešto što ni u snu nisam mogao da ispratim u smislu ritma košarke. Toliko fizičke košarke, toliko se brzo igralo, oni lete u napad, ja trčim u odbranu... Ne znam gde je levo, kada sam na parketu pretrčavaju me, preskaču. Sećam se da sam razmišljao: 'Šta je ovo, igrao sam košarku, ali ovo nije košarka, već neki drugi sport'. Kao vanzemaljci su mi bili, šutiraju sa 10 metara u četvrtoj sekundi napada, meni duša u nosu bila", priseća se nekadašnji reprezentativac Srbije i dodaje:

"Tada sam sebi rekao da ne mogu da igram tako. Imao sam garantovani ugovor na tri godine, nisam imao na mesec, dva, tri... Bio sam u najboljim godinama za igru, a trebalo je da sedim na klupi, da idem u Razvojnu ligu, da me seljakaju... Tada sam rekao: 'Meni se igra košarka, izem ti pare i sve, nisam zato došao ovde, nego da igram'. Brzo sam kontaktirao agenta i rekao mu da mi nađe nešto u Evropi, da želim da igram".

Znači, ostao bi pri istim odlukama?

"Ne bih menjao nijednu svoju odluku tokom karijere, jer svaka odluka me je dovela negde i donela mi nešto lepo. Da sam otišao u Malagu ili ostao još u SAD, ko zna kako bi mi se život dalje razvijao, verovatno ne bih ni živeo sada u Valensiji jer ne bih ni znao za lepote, za sve što sam grad i klub nose, da se osećaš kao deo porodice, kao svoj na svome. Svaka odluka koju sam doneo - dala mi je nešto lepo".

Pričali smo o tome koliko se košarka promenila, a tek šta reći o današnjim centrima? Nikola Jokić je verovatno najbolji primer ove teze, imamo i Viktora Vembanjamu koji sa 224 centimetara visine igra kao bek...

"Potpuno drugi nivo, prestale su da se koriste klasične 'petice'. Ova priča se lepo nadovezuje na ono što smo pričali o brzini košarke i života, pa i informacija koje putuju svetom u milisekundi. Sve je prebrzo. Lično se verovatno ne bih snašao u današnjoj košarci, možda eventualno u Rusiji gde sam i otišao svojevremeno sa namerom da igram. Oni i dalje VTB ligu drže na tom nekom starom nivou, što mi je jako prijalo dok sam igrao tamo. Tokom moje poslednje dve godine u Španiji već su bili počeli da istiskuju klasične 'petice' i da uvode niže igrače koji mogu da trče, šutiraju za tri poena i mogu sve da preuzimaju. Danas je maltene klasika da centar preuzima beka, ništa čudno, mogu sve da brane, tako je u većini ekipa. To je vanserijski ritam, ritam NBA lige, košarka koju nisam učio, niti je igrao. Način na koji sam košarkaški vaspitan je neka druga košarka i nivo".

Kako gledaš na sve što je Nikola Jokić uradio dosad, sa njegovom pojavom je centarska pozicija potpuno evoluirala...

"On je fenomenalan, uživanje je gledati ga. Kako čita igru, kako donosi odluke, meni je fascinantno kako je neko uspeo da promeni ritam ekipe, da svi igraju u njegovom ritmu, da postanu pobednička ekipa i da on bude MVP. I sve se to dešava u ligi gde je sve prebrzo. Saglasićemo se sa tim da Jokić nije prebrz igrač, već je u glavi prebrz. Njegova dodavanja preko celog terena, njegove odluke, svaka njegova lopta ima oči. Tu oni kreiraju brzinu. Ali, kada pričamo o tranziciji u oba smera, Nikola nije tu neko ko dominira, već sa brzim i kvalitetnim rešenjima. To je ono što ga čini pobednikom, kao i celu ekipu".

A šta misliš o fenomenu Viktora Vembanjame?

"Taj dečko mi se mnogo sviđa, kako igra... Koja kontrola lopte, tehnika za tu visinu. Francuzi su sa njim uradili ogroman posao, talenat je nesporan. To je ono što pravi veliku razliku, kao što recimo u Evropi Edi Tavares pravi ogromnu razliku. Ne samo što je visok, nego se kreće kao bek, lateralno je brz, menja šut protivnicima", kaže Perović i iznosi nam konkretan primer i njegovog vremena:

"Najviši igrači su u moje vreme bili oko 217 centimetara, možda tek neko bude koji centimetar viši, što je bila retkost. U Evroligi si imao Anta Tomića, Mirzu Begića, Endrjua Betsa, mene... Neki igrači koji su bili te visine. I sada, kada mi skočimo, bekovi su znali koliki luk moraju da naprave da bi nas prebacili. Ali, onda kada ti se pojavi Edi Tavares, gde ti apsolutno nisi navikao da šutiraš tako, onda moraš da menjaš sve svoje navike i taj stepen, dva-tri koliko ti treba da promeniš šut, dovoljno je da promašiš, da on skine loptu i odlična odbrana. Tu se pravi razlika, kao i u slučaju Vembanjame. On se nađe ispod koša, uhvati loptu na vrhu table, ode od koša do koša i zakuca... Ne očekuješ te stvari koje si ranije viđao. Na dosta njegovih klipova ljudi su u fazonu: 'Vau, kako je ovo izveo'. To je ono što pravi razliku".

Reprezentacija Srbije je na Mundobasketu u Manili ostvarila veliki uspeh osvajanjem srebra. Da li može da se povuče paralela između ovog sastava i onog iz 2009. godine koji je takođe uzeo srebrno odličje na Evrobasketu u Poljskoj? Bio si njegov deo, pa možeš da uporediš, a imamo neke slične elemente - dvojicu vrhunskih, prekaljenih stručnjaka na klupi, ekipa mlada i nikada nije igrala zajedno... Istina, vaš je slučaj bio jedinstven, jer ste ipak svi bili klinci.

"Moguće je... Bez obzira što su različita vremena, u oba slučaja su preovladali mladost i želja. Spomenuo si dvojicu sjajnih trenera, mi smo tada bili najmlađa ekipa na turniru, prošli smo kvalifikacije za Evrobasketu pošto nismo otišli na Olimpijske igre. Sve smo to prošli, otišli tamo... Veruješ u sebe, ali nisi 100 odsto siguran da možeš do medalje. I onda kada je bilo najpotrebnije skupili smo se kao tim i odigrali odlično protiv neverovatne Slovenije koja je tada gazila i imala ozbiljan sastav. Uspeli smo da ih pobedimo i odemo u finale. I u Manili je bila dosta mlada ekipa, sa velikim željama. Mnogo mi je drago što nastavljamo taj niz. Fali nam samo neko zlato, ali doći će i to, nadamo se svi".

Kosta Perović u opremi Partizana (©Valencia Basket)

Tvoja porodica i ti ste se preselili u Valensiju...

"Tu smo, preselili smo se pre godinu i po dana. Napravili smo taj rez, tokom korone smo odlučili šta da radimo. Organizovali smo sve u Srbiji, pravili smo pripreme tokom naredne dve godine kako bi sve moglo da funkcioniše u našem odsustvu i onda smo došli".

Zadržao si konekcije u klubu?

"Jesam, cela porodica sada ima godišnje ulaznice za Valensiju, redovno pratimo utakmice. Imam dobar odnos sa ljudima u klubu, nemam nikakve veze sa njima i nisam angažovan ni na koji način tamo, niti me interesuje, iskreno. Ali, konekcija je tu, pogotovo sa veteranima sa kojima se sastanem jednom sedmično i tako se održavaju odnosi".

Na kraju su se sastala tvoja dva nekadašnja kluba, obnovili ste gradivo... Kako ti je izgledala utakmica između veterana Valensije i Partizana?

"Bilo je jako zanimljivo, istovremeno jako čudno. Gledao sam prošle sezone, kada je Novica (Veličković) igrao pola-pola za Real i Partizan, a sada ja nisam znao kako da se ponašam", smeje se Perović i zaključuje:

"Ceo dan razmišljam o tome kako imam utakmicu, kao da sam profesionalac, a osam godina je prošlo od poslednje utakmice koju sam odigrao. Pa leptirići u stomaku, organizam sve to preozbiljno shvati, kao da si profesionalac. Opet, svi smo mi navikli da se takmičimo, a onda jednom kad staneš to je kao neka droga, želiš da se takmičiš i igraš opet. Bilo mi je dosta zabavno, ceo dan je vodio ka tome, lepo sam se osećao na terenu, prvo sa Valensijom, onda i Partizanom. Bitno je da smo se zabavili, da se niko nije povredio, da smo se družili".