INTERVJU - Boriša Simanić: Zvezda je bila san, ali lepo je kad možeš da uradiš nešto, a da ne skoče odmah na tebe

Bljesne pa se ugasi na neko vreme. Pa opet zasija, pa nestane. Čekala se dugo konačna eksplozija Boriše Simanića (23) u dresu Crvene zvezde, ali ni igrač, ni ljudi iz kluba, a ni navijači, nisu dočekali taj trenutak. U martu ove godine momak rođen u Ljuboviji odlučio je da spakuje stvari, prekrati obostrano mučenje, napusti crveno-beli tabor i preseli se u Megu.

Dugogodišnje priče o vunderkindu, velika očekivanja svih ljudi oko njega, težina dresa Crvene zvezde – kao da su predstavljali kamenje na Borišinim leđima. U nekim bitkama je uspeo lako da se nosi sa tim, ali u onim najtežim je posustajao... Sada je taj teret nestao, uživa u nekoj novoj ulozi koju ima u Megi i pod komandom Vladimira Jovanovića pokušava da se vrati na pravi put i dođe do stanice, na kojoj su ga mnogi očekivali znatno ranije.

„Mnogo mi je lakše sada da igram, otkad sam prešao u Megu postao sam svesniji svojih kvaliteta“, rekao je Boriša Simanić na početku razgovora za Mozzart Sport, u kome je pričao o svemu što je prošao tokom karijere.

„Uspeo sam da povratim samopouzdanje, mnogo pričam sa trenerom Jovanovićem. Imam veliku podršku i od njega i od kompletnog stručnog štaba, pa se osećam opuštenije. Kroz razgovore tražimo situacije koje su najbolje za mene na terenu... Za Megu sam se i odlučio jer sam mislio da je ovo odličan tim za mene, da ću imati slobodu i da ću se u takvom ambijentu najbolje vratiti tamo gde treba da budem kad je igra u pitanju“.

Dugo se već priča o Borišinom potencijalu, pa se često učini da je i stariji nego što krštenica kaže. Za prvi tim Crvene zvezde zaigrao je još tokom sezone 2015-2016. Dve godine pre toga je napravio najveću životnu promenu.

„U Beograd sam stigao sa 15 godina i već tada su ogromna očekivanja svi imali od mene. Bilo mi je teško... Veoma mlad sam ušao u prvi tim Zvezde, a zna se koliki pritisak nosi crveno-beli dres. Pričalo se da bi za nekoliko godina trebalo da budem na nekom baš visokom nivou. Možda se u početku nisam obazirao na priče, jer smo bili deca, pa smo se igrali. Ali, kasnije je već to postajalo opterećenje“.

Razišli se Crvena zvezda i Boriša Simanić

Malo je falilo da Simanić kao tinejdžer ode mnogo dalje od porodičnog doma, ali se u foto finišu odlučio za dolazak na Mali Kalemegdan.

„Hteli su da me dovedu Barselona, Real Madrid i Baskonija. Mogao sam da odem u Španiju, ali roditelji nisu bili spremni da me tako mladog puste samog, a nismo imali uslove da mama ili tata krenu sa mnom. U međuvremenu se pojavila ponuda Zvezde i odlučio sam se za nju. To je bilo ostvarenje dečačkog sna. Velika prednost je bila što sam u Beogradu. Da se vratim unazad sve bih isto. Sigurno da dolazak nije bila greška. Cela moja porodica navija za Zvezdu, ja sam oduvek voleo taj klub, tako da sam još kao mali sanjao da jednog dana zaigram u crveno-belom dresu“.

Nizali su se trofeji, pobede, velike utakmice... Mnogo toga lepog je doživeo u voljenom klubu, ali očigledno je nešto nedostajalo da bi se razvio onako kako su svi zamišljali. I kako je on sam želeo.

„Bez obzira na sve nikada nisam pomislio da je dolazak u Zvezdu bio loša odluka i šta bi bilo da sam otišao u Španiju. Vreme ne može da se vrati. Mislim da sam i dalje na dobrom putu. Ne treba uopšte da se pitam da li je trebalo ovako ili drugačije. Tako je kako je, ne razmišljam mnogo o prošlosti“.

Enigma Boriša Simanić – bomba koja (još) nije eksplodirala

Borišin dolazak u Beograd je ispraćen sa velikom pažnjom. Najavljen je kao talenat koji se retko sreće... Posle nekoliko godina kaže da je samo jedna sezona bila po njegovom ukusu.

„Bilo je to kada nas je vodio trener Milan Tomić. On je zahtevao da se iz FMP vratim u Crvenu zvezdu, pružio mi je veliku podršku, imao je poverenje u mene, često smo razgovarali. Ta sezona je ispala zaista odlična. Posle je došao drugi trener, promenio se sistem... Ja sam se definitivno najkomfornije osećao kod Tomića. Imao sam prostora za grešku, ostajao sam na terenu i posle nekog lošeg poteza. Tada nisam osećao nikakav strah. Na kraju te sezone smo osvojili i ABA ligu i domaće prvenstvo“.

OSTAJE ŽAL ŠTO U ZVEZDI NISAM OSTVARIO ONO ŠTO SE OČEKIVALO

U majstorici finalne serije ABA lige protiv Budućnosti bio je veoma zapažen. Imao je najveću minutažu u crveno-belom taboru – 25 minuta. Za to vreme je postigao deset poena (3-2 za dva, 1-1 za tri, 3-3 slobodna bacanja), uz pet skokova i tri asistencije za ukupan indeks korisnosti – 21. Ta utakmica je ponovo dala nagoveštaj da bi sledeće sezone konačno trebalo da preuzme konce u svoje ruke. Međutim, to se nije desilo.

„Jednostavno događalo se da odigram nekoliko utakmica dobro, pa da onda uopšte ne igram. Mislim da sam mogao da dobijem malo veću šansu. Sigurno da ima do svakoga po nešto. Postojala je nekad i blokada, jer sam znao da je moguće da ću napustiti igru posle samo jednog uzetog šuta, ako ne pogodim. Nije se sve poklopilo, a sada sam našao svoj put i mislim da sam tamo gde treba. Naravno, ostaje žal što nisam ostvario u Zvezdi sve što se očekivalo i što sam želeo“.

Promene trenera očigledno nisu prijale mladom talentovanom igraču.

„Mislim da bi cela situacija u klubu, ne samo za mene, nego za ceo tim, bila bolja da smo ostvarili određeni kontinuitet sa jednim trenerom. Bio je Radonjić, pa Tomić, Šakota, Obradović, pa ponovo Radonjić. Nije bilo lako privikavanje, pogotovo za mlade igrače“.

Boriša Simanić i Ognjen Dobrić

Dok je pokušavao da preskoči životne prepreke, ovog mirnog i povučenog mladića su „gurali“ najbliži.

„Najveću podršku sam imao od porodice. Bili su uz mene i saigrači, kao i trener Tomić. Mnogo mi je pomogao Ognjen Dobrić, sa kojim sam često mogao da pričam. Prolazili smo sličan put... On je nekoliko puta bio na pripremama Zvezde, pa se vraćao u FMP. Najbolji smo drugari, pa sam sa njim uvek mogao da razmenim prave reči“.

Iako je epizoda u Zvezdi trebalo da bude mnogo uspešnija, Boriša nije klonuo duhom. Deluje potpuno miran i nepoljuljan, iako bi mnogi na njegovom mestu verovatno bili psihički u mnogo većem minusu. O bivšem klubu priča sa osmehom i rado se seća nekih lepih trenutaka. Tu spadaju sigurno debitantske utakmice u crveno-belom dresu.

„Sećam se da mi je prvi meč bio protiv Tajfuna kod nas, mislim da smo pobedili 50 razlike. Mnogo jači utisak na mene je ostavila prva utakmica u Evroligi, kada sam u Pioniru ušao u igru. Na terenu je definitivno bio dečak koji je ostvario još jedan veliki san. Znam da sam i u Madridu odigrao dobro. Nismo dobro počeli tu sezonu, a mislim da smo je završili u Top 8. Ispalo je da je bila rezultatski najbolja tokom mog boravka u klubu“.

Baš ta utakmica u Madridu kada je Zvezda ubedljivo poražena bila je jedna od veoma zapaženih partija mladog talenta.

„Znam da je na primer Luka Dončić ušao samo na deset minuta i postigao je jednu trojku. Nije bio na radaru toliko, tek posle su ga bacili u vatru i on je eksplodirao. Igrao sam protiv njega i u završnici juniorske Evrolige. Ništa u tom trenutku nije bio posebno u odnosu na nas, ali eto dokle je dogurao“.

SHVATIO SAM DA NEGDE MORAM DA IGRAM

Dugo je Boriša odolevao i odlagao veliku odluku. U aprilu ove godine je i konačno promenio sredinu i stavio tačku na jednu čudnu priču.

„Razmišljao sam dugo i shvatio sam da u ovim godinama moram negde da igram. Potpuno nebitno na kom nivou, samo je važno da ne sedim više na klupi. To mi je bilo potrebno da bih vratio samopouzdanje i da bih krenuo ponovo uzlaznom putanjom“.

Izbor je pao na Megu. Ako može da se sudi po partijama koje trenutno prikazuje, povukao je dobar potez. Nasmejan je i deluje zadovoljno.

„U Megi vlada pozitivna energija, pa sam i ja sad srećan. Mnogo mi je značilo to što sam prešao pred Super ligu prethodne sezone. Bilo mi je potrebno vreme da steknem osećaj za igru, koji mi je falio. Period privikavanja je prošao i onda sam spremniji ušao u novu sezonu. Sa trenerom Jovanovićem sam radio i u reprezentaciji tokom jednog leta, tako da sam ga znao. Isti je kao i tada, zahtevan, posvećen... Dobijam lepu priliku i sada vidim koliko zapravo mogu. Vratio sam samopouzdanje kroz jak rad na treningu. Lepo je kada možeš da uradiš bilo šta, a da niko ne skoči na tebe odmah. Ovde će me ispraviti i reći da sam mogao i nešto drugo da uradim, ali da je i moja odluka sasvim u redu. Ne kažem naravno da radim šta hoću, nego imam prostora i na taj način se vratila vera u sebe“.

Nekada nije bilo poznato koja tačno pozicija pripada Boriši na terenu, pa je i to znalo da bude otežavajuća okolnost.

„Kao mlađi sam igrao na bekovskim pozicijama, a posle kad sam ušao u seniore stavili su me na četvorku jer sam visok 2,10. Iako mogu i na tri i na četiri, bolje se trenutno osećam kad sam na četvorci, jer sam dugo u toj ulozi pa sam navikao. Sad je i ta pozicija vrlo slična trojci, treba da imaš šut, leđnu tehniku...“.

NA LIDERSKU ULOGU NAVIKAO SAM JOŠ U BIJELJINI

Od starta sezone Simanić se nametnuo kao jedan od lidera u ekipi Mege. U ABA ligi postiže prosečno 15,2 poena i beleži 4,2 skoka po utakmici.

„Kao što sam rekao, mnogo mi je značilo uklapanje u završnici prethodne sezone. Tada apsolutno nisam lepo izgledao na terenu. Ali, kad je taj period prošao, počele su pripreme, radili smo jako i sad mogu da zaključim da sam se fino uklopio. Da sam prešao tek tokom leta, sigurno da bih kasnije upalio motore. Na tu lidersku ulogu navikao sam još u Bijeljini, jer sam tamo imao svu slobodu i sa loptom sam mogao sve. Igrao sam od jedan do pet. Ne mislim da sam još lider sadašnje ekipe, polako, ima vremena... Ali, čini mi se da se vraćam u to stanje“.

Mega trenutno u regionalnom takmičenju ima dve ostvarene pobede i tri poraza.

„Zadovoljni smo, iako mislimo da je moglo i bolje. Radimo odlično, treninzi su naporni, stručni štab je svakom igraču veoma posvećen. Mislim da imamo mnogo prostora za napredak. Mlada smo ekipa, pa imamo mnogo oscilacija. Donekle je to razumljivo. Igramo pet minuta odlično, pa pet minuta loše. Biće potrebno vreme da se uigramo, jer je mnogo promenjena ekipa u odnosu na prošlu sezonu. Mislim da možemo mnogo, samo da se uklopimo, pohvatamo sve uloge. U ABA ligi nekoliko ekipa konkuriše za osvajanje – Zvezda, Partizan, Budućnost i Cedevita Olimpija. Šest ekipa ide u plej-of, tako da mislim da možemo da se dočepamo mesta koje vodi u razigravanje“.

Narednu utakmicu Mega će odigrati sa Crvenom zvezdom. Moraće Boriša da izađe na megdan bivšim saigračima.

„Biće kod mene motiva, sigurno da ću želeti da pokažem šta mogu. Sa tim igračima se družim i dalje, tako da ćemo posle utakmice sesti na večeru, bez obzira na to ko bude pobedio“.

Na kraju prethodne takmičarske godine Boriša je imao priliku da zaigra sa Milenkom Tepićem, koji je sada u Megi u ulozi tim menadžera. On će sigurno znati da mu da savet i pred duel sa Crvenom zvezdom.

„Kada sam došao u klub, igrao sam sa njim Super ligu i stvarno je mnogo pomogao nama mlađima. Volimo da jurimo sa jedne strane na drugu, a on je bio taj koji je smirivao situaciju. Kad uđemo u loš ritam trčanja, znao je šta treba da uradi. Pričao je mnogo sa nama, sad malo manje jer nije više u svlačionici i na terenu. Njegovu ulogu je preuzeo Skuči Smit kao najiskusniji, odličan je i drži konce u svojim rukama“.

GLEDAM NIKOLU JOVIĆA, A KAO DA VIDIM SEBE

Nije samo Skuči saigrač koji ga je potpuno „kupio“.

„Kada sam došao uopšte nisam znao Matkovića, a onda kada sam video kako se dečko zaleti i koliko skače... Nisam ga pratio, nisam imao predstavu, tako da je prijatno iznenađenje. Nikola Jović je veoma talentovan, dok gledam njega, kao da vidim sebe. Gotovo smo identični u tim godinama. Može sve i nadam se da će se on malo ranije naći tamo gde treba. I Đurišić je veoma perspektivan. Imaju svi mnogo prostora za napredak i na pravom su mestu. Sigurno da je Mega najbolja za razvoj mladih igrača“.

Sa trenutnih saigrača, Boriša je skočio na priču o bivšim. U Zvezdi je delio svlačionicu sa mnogo stranih igrača, koje su dovodili da bi pravili razliku.

„Pa da krenem od Kvinsija Milera koji je stvarno dobar igrač, pokrivali smo istu poziciju. Odličan je i Džo Regland, sa njim je bilo najlakše igrati jer je mnogo pričao sa nama, govorio nam šta treba da radimo. Među najboljima su sigurno i Bili Beron, Džordan Lojd. Čarls Dženkins ima neviđenu kontrolu lopte, sjajan je bek. Zahvatio sam kratko i Markusa Vilijamsa, on bukvalno sve vidi, tako da treba biti svakog trenutka oprezan kad si sa njim u ekipi“.

Dobro pamti i žestoke duele koje je vodio na treningu ili utakmicama.

„U Zvezdi je sigurno bilo zanimljivo sa Kuridžom. Deluje kao miran, ali prođe neki lakat“, uz osmeh se priseća Simanić.

„Na utakmicama će se pamtiti okršaji sa Novicom Veličkovićem. Njega je teško čuvati, ima mnogo iskustva, zna da igra na lou-postu, zna kako da izvuče faul. I Novica je malo prljaviji, ali sve je to sportski. Ima šta od njega da se nauči, pogotovo u ono vreme kad sam tek prešao u Zvezdu. S godinama je usporio, ali te prve utakmice su bile baš teške protiv njega“.

Navikao je da igra sa starijima, sa strancima... Sada je u jednoj drugačijoj situaciji u ekipi sa velikim brojem mladih talenata.

„Verovatno bi nam bile potrebne četiri lopte da bismo ispunili sve želje. Šalim se, naravno. Nije lako sve to uklopiti, ali trener je napravio odličan sistem i ako se budemo pridržavali mislim da ćemo svi na kraju sezone biti zadovoljni i ispunjeni“.

PONEKAD ME POGODE KOMENTARI KOJE PROČITAM

Poznato je da se u Megi radi i na socijalizaciji igrača, pa je pravilo da se telefoni ostave na ulazu u halu.

„Sećam se kada sam došao na prvi trening, ušao u svlačionicu i odmah sam krenuo da se pipam po džepovima da bih izvadio mobilni. I onda kada sam se setio da sam ga ostavio, sedeo sam i gledao okolo, jer nisam znao s kim da pričam. Sigurno da je to dobar potez, mladi smo i ne treba da budemo stalno na telefonima. Idemo zajedno na ručak, sa svima sam stvarno u dobrim odnosima“.

Okačene fotografije u hali u kojoj Mega trenira na kome su bivši igrači u NBA dresovima, motivišu i sadašnje uzdanice da rado još više ne bi li stigli na isto mesto.

„Odavno se uz moje ime provlačila priča o NBA ligi. Sada više ne razmišljam o tome, u glavi mi je samo sledeća utakmica. Vreme će pokazati da li sam za NBA ili za nešto drugo. Odlučio sam da idem dan po dan. Priče mogu da poremete i sputaju. Naravno da se nadam da ću zaigrai u Evroligi ponovo i u Americi, ali pokušavam da se budućim koracima ne opterećujem“.

Trenutno je potpuni fokus na Megi i reprezentaciji Srbije.

„Prošao sam u nacionalnom timu sve mlađe selekcije i po nekoliko puta jer sam uvek igrao sa starijima. Za seniore sam igrao u kvalifikacijama. Sad nedavno je trebalo da imamo treninge sa novim selektorom, ali se nešto iskomplikovalo. Radovao sam se okupljanju, velika je čast biti deo reprezentacije. Sa Svetislavom Pešićem do sada nisam imao priliku da radim, ali su mi drugi igrači pričali o njemu. Imali smo jedan kratak sastanak, upoznali smo se i ono što sam za to vreme uspeo da vidim jeste da je fin i nasmejan čovek. Uskoro će i kvalifikacije ponovo, pa se nadam da ću biti pozvan“.

Za kraj razgovora pokušao je da pojasni kakav je van terena.

„Miran sam i povučen. Provodim mnogo vremena u dvorani, treninzi su ukupno po sedam sati dnevno. Nekad odem na večeru ili u bioskop. Pratim košarku, Evroligu i ABA ligu najviše, nešto manje NBA, jer su utakmice kasno. Fudbal ne pratim, nije mi toliko zanimljiv, kao nekim mojim saigračima. U Megi ga posebno voli Cerovina, a u Zvezdi Dobrić. Od mreža koristim Instagram, ali ne kačim često fotografije. Volim da čitam vesti iz košarke. Nekad me neki komentari pogode koje pročitam o sebi. Kada znam da nešto nije tako kako je napisano, imam želju da to i dokažem“, podvukao je u razgovoru za Mozzart Sport nikad otvoreniji Boriša Simanić.

Pišu: Miljana ROGAČ i Đorđe MATIĆ