Evropska titula crno-belih kroz novinarski retrovizor – Čudo neviđeno

Šta je čudo? Definicija kaže: Izvanredan događaj koji ne može da se objasni prirodnim ili naučnim zakonima. Primeri su retki, ali kada se desi – ostavlja neizbrisiv trag. Jedno se dogodilo 16. aprila 1992. Sveže skrojen tim, od mladih momaka, vođen trenerom debitantom, učinio je čudo! Daleko od kuće, suočen s brojnim problemima, tukao je paklenu konkurenciju, zasenio timove napravljene da im takvi kao što je njihov budu tek usputna stanica ka večnom sjaju. Ali, košarkaški Partizana su uzleteli iznad svih. Postali su šampioni Evrope.

Iz današnje perspektive nezamisliv podvig. Gotovo jednako nepojmljiv bio je i tada, kako ljudima u Beogradu i Srbiji, tako prisutnima u istanbulskoj dvorani „Abdi Ipekči“, među kojima su bilii novinari Predrag Mrmak (Novosti), Arsenije Šoškić (Večernje novosti), Vladimir Stanković (Borba), Dragan Nikodijević (Sport) i Dobrosav Gajić (RTS).

Prisetili su se za Mozzart Sport tima koji se zlatnim slovima upisao anale srpske košarke, njegovog stvaranja, nevoljama s kojima se susretao hodajući ka večnosti.

Zbog sankcija FIBA, Partizan je kao domaćin evropske rivale dočekivao u Fuenlabradi. Pred svojim navijačima u Beogradu odigrao je samo jedan - prvi susret četvrtfinala protiv italijanskog Knora (današnji Virtus). Željka Obradovića su verovatno još žuljale cipele u koje je iz patika uskočio preko noći, kako bi na poziv tadašnjeg direktora kluba Dragana Kićanovića preuzeo klupu crno-belih. Prosek godina u ekipi koju su činili isključivo domaći igrači bio je 21,7. Ali, Evropa je pokorena.

"Sama činjenica da je do titule došao klub koji je odigrao samo jednu jednu utakmicu u Beogradu na svom terenu ostavlja najveći utisak. U istoriji Evrokupova nije zabeleženo da je neko ko je toliko vremena proveo van svog ognjišta izveo tako nešto. Desilo se mimo očekivanja i logike. Mladost nosi drskost i kvalitet, ali retko kad uspeva da opstane u duelima sa jačim, bogatijim i moćnijim", iznosi Stanković prve impresije o uspehu Partizana.

Put ka vrhu nije bio posut ružama, već trnjem. Bilo je oscilacija, brojnih problema, ali i velikih trijumfa koji su ulivali nadu. Ipak, retko ko je verovao da Partizan može do titule.

"Partizan apsolutno nije bio favorit, zbog svega što se dešavalo, čitave sezone. Nije bilo Reala, ni Barse, ali su španski klubovi bili jaki. Milanski Filips (Olimipja) s kojim je igrao u polufinalu u to vreme je bio izuzetno kvalitetan. Partizan je otišao tiho, ali se vratio kao veliki pobednik i zasad jedini evropski košarkaški šampioon iz Srbije", kaže Šoškić.

Na Gajića je najveći utisak ostavila činjenica da je Partizan, poznat po velikoj navijačkoj podršci, čudo napravio bez njihove pomoći, van svog doma.

"Tada se košarka igrala u celoj Jugoslaviji, od Triglava do Đevđelije i svaku utakmica, da ne govorimo o derbijima u Beogradu, gostovanjima Lokomotive, odnosno današnje Cibone, Olimpije, sarajevske Bosne ispratio je ogroman broj ljudi sa tribina. To je bio haos. Dve Arene ne bi mogle da prime gledaoce koliki je bio interes za košarkom. Čudo je bilo da je Partizan ostvario uspeh napolju", ističe čovek koji je prenosio mnoge utakmice crno-belih, uključujući i prvo poluvreme velikog istanbulskog finala.

KIĆINO REMEK-DELO, ŽELJKOVA SUDBONOSNA NOĆ I PROFESOROV BLISTAVI UM

Nekada proslavljeni reprezentativac Jugoslavije, u to vreme direktor kluba, Dragan Kićanović, odlučio je da tim poveri čoveku bez trenerskog iskustva, sačinjen od mladih i talentovanih igrača, gladnih uspeha. Verovao u njega od prvog dana.

"Partizan nije mogao da se sastavi, a onda je došao Kića, skrojio tim koji je napravio čudo u Evropi. Svojim vizijama i idejama. Partizan je od njegovog dolaska počeo da raste. Postavio je ljude koji su bili dovoljno pametni da ga slušaju, ali su imali slobodu", priča Mrmak.

INTERVJU - Aleksandar Đorđević: Najveća mi je žal što nisam zgrabio tu loptu, nego sam je zveknuo u publiku

Veličinu legende srpske i jugoslovenske košarke pokušao je da dočara i Gajić:

"Kića je bio i ostao veliki, da ne kažem najveći. Imali smo mnogo velikana, ali ne kao što je on. Imao je nos da oseti, proceni... Njegova reč je bila presudna u mnogim situacijama. Sport, košarkaš i Partizan su mu bili i ostali u srcu".

Jedna od njegovih najvećih ideja bila je da teren prepusti tadašnjem kapitenu jugoslovenske reprezentacije Obradoviću. Ponudio mu je posao, ali pod uslovom da stavi tačku na igračku karijeru. Željko se lomio, vagao, konsultovao priljatelje, porodicu i na kraju odlučio.

"Partizan je Kićino remek-delo, počevši od ideje da dovede Željka Obradovića za trenera. Bilo je iznenađenje, najviše za selektora Dudu Ivkovića.Koji je bio šokiran. Ali podržao ga je. Ostalo je istorija. Ogromne su Kićanovićeve zasluge. Posedovao je osećaj ko može, a ko ne. Kockice su se složile. Bilo je nekoliko majstora koji su ih slagali", ističe Stanković.

Obradović je u debitantskoj sezoni osvojio evropsku titulu. U nastavku karijere još osam puta se popeo na krov Starog kontinenta sa Huventudom, madridskim Realom, Panatinaikosom (pet puta) i Fenerbahčeom.

"Pokazao je s Partizanom da će biti veliki - najveći. Otvoren, fenomenalan, nije bežao ni od jednog pitanja, trudio se da sve objasni, bio je uvek normalan i pozitivan. Bio i ostao veliki gospodin", dodaje Šoškić.

Uz Obradovića je čitavim putem bio je i velikan srpske, ali i evropske i svetske košarke - Aleksandar Nikolić.

"Željko je radio po svom, ali je slušao Acu. Nikada ne bi postao ovo što jeste da je bio ‘gluv‘, već je upijao Profesorove savete. Željko je i kao igrač posle svakog treninga zapisivao šta je radio na treningu", ističe Mrmak koji se priseto anegdote kada je u kancelariji tadašnjeg funkcikonera Partizana Milenka Savovića nabasao na Nikolića.

Uz razgovor sa njim popušio je i cigaretu, ne shavatjući da je načinio veliku grešku.

"Gasim cigaru u pikslu u kojoj je bilo nekoliko opušaka. Nisam hteo u drugu pored, da je ne prljam…. Sava mi odjednom daje neki znak, pa izlazi iz kancelarije. Ulazi sekretarica, zamoli me da izađem na sekund i pita začuđeno: Šta ste to sada uradili? Nisam znao o čemu je reč... Aca je pušio dve vrste cigareta, Kent i Murati Ambasador koji je imao tamniji filter. U piksli su tako bila četiri bela i jedan tamniji. On je zapravo sasavljao neku petorku. Dok je pušio i pričao, on je u stvari radio, a eto ja sam ne znajući pokvario koncepciju“.

Da je živeo za košarku najbolje dokazuje detalj sa četvrtfinalne majstorice protiv Knora.

"Profesor Nikolić nije smeo da gleda završnicu.Virio je iz tunela, nije imao pravi pregled situacije na terenu, već je pratio utakmicu preko semafora", priseća se Gajić.

Kafanska noć: Partizanovi velikaši za istim stolom – 30 godina posle (VIDEO)

Ni Nikodijević ne sumnja da velike zasluge za Obradovićevu impoznantnu karijeru snosi upravo Nikolić. Ističe da pristalice Partizana s pravom i sada mogu da se nadaju novim velikim uspesima sa Željkom na klupi, pa čak i novom evropskom podvigu:

"Željko je već tad, uz pomoć Nikolića pokazao da će postati fantastičan trener. Sada se vratio, ima sjajnog predsednika i još boljeg direktora, izuzetnog čoveka kao što je Zoran Savić. Zajedničkim snagama će promeniti šta treba da se promeni, a Željko je već počeo da forsira mlađe snage koje će da stasaju. Napraviće tim po svojoj meri i možda ne naredne, ali u sezoni posle Partizan ima ogromne šanse da ponovi podvig. To pričam kao Zvezdaš".

Iznad svih tada je bio predsednik kluba Radojica Nikčević koji je, kako kaže Mrmak, "bio strašno sposoban". Obezbedio je stručnom štabu i igračima sve potrebne uslove u teškoj situaciji.

"Radojica je gledao je polufinale i potom otišao. Posle toga unajmio je privatni avion i sa prijateljima došao na finale. Bilo je iznenađenje što je otišao, ali se ispostavilo da je imao neodložne privatne obaveze“, prisetio se i Nikodijević.

KOZER STRAGI I NAKIĆEVA ZABRINUTOST

Perjanice evropskog šampiona bili su Aleksandar Đorđević i Predrag Danilović, ali i ostatak tima dao je nemerljiv dopirnos. Jedan od najupečatljivih likova iz te generacije nesumnjivo je Zoran Stragi Stevanović.

"Večito je imao problema sa kilažom. Bio je na specijalnoj dijeti koju mu je prepisao doktor Moma Jakovljević. Bili smo na nekom aerodromu i ja vidim Stragija kako uzima neke čokoladice u fri-šopu i jede ih, a omotače uredno stavio u korpu i otišao da plati. Molio me tu da ne kažem Momi. Bili su klinci", priča Mrmak.

Gajić dodaje da je Stragi bio zadužen za dobru atmosferu.

"Pravio je dobre viceve na svoj, ali i na račun drugih. Bio je kozer glavni u Partizanu, na njegov račun su se zbijale mnoge šale, ali je bio glavni da zasmeje celu ekipu, oraspoloži je, pre i posle utakmice".

O tome kakav je odnos imao sa novinarima govori i priča Stanković.

"Bio je novembar, sećam se da sam išao u vojni odsek u Zemunu da dobijem potvrdu kako bih mogao da izađem iz zemlje, zbog ratnog stanja. Došao sam na aerodrom sa sedam torbi i pisaćom mašinom i Stragarac mi je pomagao. Nosao je mašinu po aerodromu. Rekao sam mu u šali da je obezbedio da pišem lepo o njemu".

Najlepša slika Dragiše Šarića: Ako postoje sveci on je jedan od njih

Ivo Nakić bio je jedan od najpouzdanijih šutera tima koji je pokorio Evropu. Ipak, trpeo je velike pritiske zbog problema u državi.

"On je kao Hrvat ostao u Partizanu za vreme ratnih sukoba i svih tih događanja. Nije imao vezu sa familijom u Rijeci, jer su telefonske linije iz Beograda bile u prekidu. Svako putovanje u Fuenlabradu ili negde drugde koristio je da se iz inostranstva javlja svojima. Uvek je bio zamišljen, zabrinut... Čak se i u Istanbulu manje radovao od drugih jer je imao problem sa medijima koji su ga napadali što je ostao u Beogradu da igra za srpski klub. Sve je to izdržao i doprineo da se osvoji ta titula", rekao je Stanković.

PARTIZAN DE FUENLABRADA

Kada su se u Partizanu odlučili da, prisiljeni odlukom FIBA o zabrani timovima iz Jugoslavije igranje evropskih utakmica na domaćem terenu, odaberu Fuenlabradu kao (privremeni) dom, nisu ni slutili da će na 2.600 kilometara od Beograda stvoriti nešto posebno. Gradić iz okoline Madrida zavoleo je crno-bele, pružao im neverovatnu podršku i odigrao važnu ulogu u osvajanju titule prvaka Starog kontinenta.

"Iz Partizana su odabrali Fuenlabradu, što je bio pun pogodak. Publika ih je prihvatila. Tamo košarka još nije imala tradiciju, oni su i dan danas zahvalni Partizanu što im je približio košarku. Dočekali su ih sa puno ljubavi i entuzijazma, publika ih je bodrila čak i protiv španskih timova", izjavio je Stanković.

Španci to nisu najbolje prihvatili.

"Bolelo ih je. Bilo im je neverovatno da neko usred Španije navija za strani tim. Od prvog dana u Fuenlabradi počela je ljubav. Partizan je pobeđivao, a gkledaoci su se poistovetili se sa klubom kao da je njihov", rekao je Šoškić.

Veza između Fuenlabrade i Partizana je neraskidiva i danas. Španski klub je nedavno u čast crno-belih odigrao utakmicu ACB lige u posebno izrađenoj opremi, a dres sa brojem 92 večno je otišao pod svodove njegove dvorane.

"Duh Partizana će tamo trajati večno. Prišao sam čoveku u hali koji je imao majicu Partizan de Fuenlabrada, Španac, možda ima 25 godina. Rekao je da će Partizan biti uvek deo Fuenlabrade, da je majicu naručio iz Partizanovog šopa u Beogradu. Fuenlabrada je počela da raste sa Partizanom i danas ih sve vezuje".

Tada gradić iz okoline Madrida nije imao tim u elitnom rangu, a danas je Fuenlabrada član ACB lige. Na čelu kluba je Hose Kintana, koji je Partizan 1991. godine dočekao kao gradonačelnik.

"Tada je organizovao sve vezano za Partizan. Čuje se redovno sa Željkom i pojedinim košarkašima, dolazi u Beograd na proslave. Ta veza je neraskidiva iako je prošlo 30 godina", ističe Šoškić.

NEPRIJATELJSKA ATMOSFERA U BOLONJI I PUT ZA ISTANBUL

Da bi Partizan mogao da ide do kraja, postalo je jasno u Bolonji. Italijanski Knor se kao prvi iz grupe A ukrstio sa crno-belima u četvrtfinalu. Prvi meč odigran je u Beogradu. Bila je to jedina utakmica koju je Partizan odigrao pred svojom publikom. Dvorana nije bila ispunjena do poslednjeg mesta. Između 4.500 i 5.000 ljudi došlo je da pruži podršku ekipi Željka Obradovića. Kao da su pojedini sumnjali u uspeh, ističe Stanković. Crno-beli su ipak s pobedom otišli na sever Italije, gde su tražili još jednu kako bi obezbedili kartu za u Istanbul.

Malo ko ih pamti, ali oni ne zaboravljaju čuvenu sezonu: Te 1992. deca Partizana, a danas programer, ronilac i dvojica trenera

Uprkos porazu, u Bolonji su verovali da će iskoristiti domaći teren, nadoknaditi minus i u majstorici izboriti plasman među četiri najbolje ekipe. Došli su na pola puta kako su posle velike borbe i u tesnoj završnici dobili drugu utakmicu četvrtfinalne serije.

"Bili su uvereni da će proći, imali su dobar tim, igrali kod kuće. Atmosfera sigurno nije bila prijatna jer srpski klub u to vreme nije bio popularan nigde, pa ni u Italiji", napominje Stanković.

Neprijateljske atmosfere setio se i Mrmak.

"Sala je bila krcata. Bojan Milovanović iz Borbe i ja smo sedeli na tribinama. Ispred nas je bila neka gospoda u svečanoj loži. Dame u preskupim bundama, muškarci u odelima - krem de la krem Bolonje. Kad su videli da smo mi protivnici, ta gospoda je počela da psuje i viče na nas", uz osmeh priča nekadašnji novinar Novosti.

Majstorica je pripala crno-belima koji e nisu tu zaustavuili.

"Uspeli su da se skoncentrišu, izdrže pritiske i pobede. To je bila ključna utakmica jer su shvatili da ne pobeđuju samo u Fuenlabradi. To su potvrdili u Istanbulu", dodaje Stanković.

Usledio je put u Istanbul. Transkontinentalni grad u Evroaziji, smešten na Bosforskom moreuzu. Najveći turski grad, privredno, kulturno i istorijsko središte zemlje. Veliki broj novinara otišao je na lice mesta kako bi prisustvovao istoriji.

"Krš i lom. Igrači su bili u delu u kojem je bilo nešto bolje. Prvo veče, izlazi žuta voda iz česme. Krenuili smo ubrzo nešto da pojedemo i naletimo na naše iz Novog Pazara. Lepo su nas dočekali i preporučili da jedemo pasulj, jer je to najsigurnije. Rekli su nam da salatu nikako ne naručujemo, jer se ispira vodom iz česme koja ima bakterije na koje su oni navikli, ali bi nama smetale. Preporučili su nam da kupimo flaširanu vodu, koje u to vreme nije bilo kod nas. Sutradan smo išli kroz grad. Svuda radovi, kopanje... Kada sam se vratio u sobu, prao sam ruke jedno deset minuta.", prisetio se Mrmak.

Nikodijević je poneo drugačije turističko iskustvo iz Istanbula.

"Imao sam sreću da me je tamo dočekao naš iseljenik iz Bitolja, Vefki Turkan. Uživali smo u jednom restoranu između Bosfora i Dardanelija sa pogledom na most. Stvarno je to bio doživljaj. Kolega Vefki je bio izuzetan domaćin, vodio me da mi pokaže sve lepote Istanbula".

Slale su redakcije iz Srbije predstavnike u Istanbul, ali nije bilo za sve mesta. U to vreme mladi novinar Novosti Šoškić morao je ‚zaobilaznicom‘. Pošao je sa grupom navijača, a putešestvije ka Turskoj upamtio je po neverovatnoj priči.

"Putovali smo 24 časa. Najzanimljiviji lik od svih putnika u autobusu bio je izvesni Pidža. Kada smo izlazili u Bugarskoj, došlo je do komešanja u autobusu. On je shvatio da mu je istekao pasoš. Samo nam je poručio: Vidimo se u Istanbulu. Fajnal for se igrao utorak i četvrtak, a mi smo u ponedeljak krenuli. Morao je da se vrati u Beograd, pa je polufinale odgledao kod kuće. Kada smo ušli u finale, nekako je uspeo da izvadi pasoš. Izbacivali su ga u Bugarskoj iz voza jer nije imao pare za kartu. Ne znam kako je došao, ali je u halu ušao tri-četiri minuta pre kraja. Smejao se i rekao kako je stigao u pravi čas. Mogao je da uđe dva minuta kasnije, ali on je video i trojku Đorđevića", kroz smeh priča Šoškić.

VELIKO FINALE I SALETOVA TROJKA ZA ANALE

Crno-beli su za rivala na prvom koraku imali još jedan ambiciozan italijanski tim – Filips. Dva puta su ga dobili u prvoj fazi, pa su Italijani bili uvereni da im se neće i treći put dogoditi da izgube. Nisu bili u pravu. Parrtizan je slavio 82:75 i zakazao megdan sa Huventudom u borbi za pehar, koji je u drugom polufinalu ubedljivo savladao Estudijantes (91:69).

U prvim redovima istanbulske Abdi Ipekči dvorane 16. aprila 1992. godine sedeo je Nikodijević. Mesto ispred njega zauzeo je legendarni Dušan Duda Ivković. Obavljao je ulogu stručnog konsultanta novinaru Vesti (tada Sporta), do detalja komentarisao svaki potez na terenu, odluke trenera... Kada je Đorđević postigao trojku, verovatno se jedini u sali nije lansirao u vazduh od oduševljenja. Shvatao je da je na satu ostalo dovoljno vremena za još jedan filmski preokret. Srećom, do njega nije došlo...

"Kad je Sale postigao trojku, počelo je slavlje, ali Duda je odmah rekao: Pazi, pazi! Lopta je bila kod Preslija na nešto više sekund do kraja utakmice. Prešao je preko centra, Koprivica nije branio koš, već je digao ruke u znak slavlja. Amerikanac je šutirao. Da je pogodio ne bi slavili, ali hvala Bogu, to se nije se dogodilo. To ostaje u neizbrisivom sećanju na te trenutke. Sve dotle što se dešavalo je stalo u tih nekoliko sekundi", priseća se Nikodijević dok ga prolazi jeza.

Kao da se u momentu vratio u Abdi Ipekči i ponovo proživeo salvu emocija zbog istorijske pobede.

Kada je Presli promašio, usledilo je veliko slavlje. Danilović, kojeg nije bilo na parketu u odlučujućim momentima zbog pet ličnih grešaka, poleteo je u zagrljaj Ivkoviću.

"Na mene je poseban utisak ostavio Danilovićev panterski skok. On je po završetku utakmice preskočio dva reda tribina i skočio Dudi u zagrljaj", seća se Nikodijević kao da je juče, "Saletova trojka je došla kao nagrada za sve to što su ti momci preživeli te godine. Kad god pomislim na to naježim se. Ja sam navijač Crvene zvezde, ali na prvom mestu Srbin. Najvažniji je srpski sport".

Bilo mu je potrebno malo vremena da se sabere i nastavi da radi zbog nezadrživih emocija.

"Kolega Vefki je predložio da idemo u Hurijet (dnevni list), koji je na pet minuta od Abdi Ipekči dvorane i da tamo sve odradimo. Seli smo u kola, otišli. Kako smo stigli, pitali su ko sam ja i šta mi je, kažu: Čas je zelen, žut, čas beo. Toliko sam to emotivno doživeo".

Đorđevićeva trojka nije samo donela titulu prvaka Evrope Partizanu, već je i postavila temelje za uspehe srpske košarke u narednim godinama.

"Partizan je i pre toga imao nekoliko prilika, ali ta trojka je zauvek promenila tok istorije i zauvek će biti jedinstvena. Postati prvak Evrope u onakvoj situaciji kada si igrao kao domaćin u Španiji, sa mladom ekipom i bez stranaca, sa trenerom početnikom.... Urađeno je nešto što nikad pre, a ni posle, nijedan klub nije uradio. Ta trojka je promenila život Đorđeviću, Obradoviću i svim navijačima Partizana", priča Šoškić.

Prve utiske od junaka imao je zadovoljstvo da prikupi Gajić. Intervju koji je na centru dvorane u Istanbulu obavio sa Đorđevićem zauvek će mu ostati u sećanju. Čak je i majci sadašnjeg trenera Fenerbahčea omiljeni od brojnih, što mu je jednom prilikom i priznala.

"Đorđević je bio egzaltiran, verovatno ni on nije bio svestan šta je učinjeno tom trojkom. Bio je stvarno izvanredan"

Gajićevo izveštavanje sa parketa posle pobede ovekovečeno je video zapisom. Kako kaže, opijen emocijama nije znao da li može da počne sa uzimanjem izjava, pa je izgovorio i jednu čuvenu rečenicu.

"Nisam imao informaciju, kolega Nikitović mi je dao znak rukom da je završio svoj deo, ali ja nisam mogao da znam da li su u međuvremenu krenule reklame, da li je napravljena distanca između kraja utakmice i razgovora koji je on najavio. Ja sam rekao: Magnetoskop krenite, krećem za pet sekundi. Bio sam u stvari sve vreme u direktnom prenosu, ali nisam znao da li je to slučaj. Rekao sam to da bi se kolege pripremile", ističe Gajić.

KAKO JE SRBIJA ISPRATILA ISTORIJSKE PODVIGE

Internet je prvo predstavljanje javnosti doživeo u avgustu 1991. godine, pa informacije tih godina nisu bile svima "na izvol'te", kao danas. Vesti iz sveta putovale su daleko sporije, nije bilo mogućnosti praćenja statistike s mečeva putem aplikacija, direktnih prenosa na više različitih medija. Bilo je tek nekoliko kanala na televiziji, svi su nestrpljivo iščekivali izlazak jutarnje štampe kako bi se upoznali sa jučerašnjim događajima.

Gajić kaže da ni tadašnja Radio televizija Beograd u to vreme nije imala pravo direktnog prenosa Partizanovih utakmica na evropskoj sceni, već mahom su bili snimci.

"Imali smo zabranu prenosa. Ja sam putovao sa Partizanom, snimao utakmicu, komentarisao je na licu mesta, slao kasetu koja se potom emitovala u programu kao snimak. Kod domaćina smo uvek govorili da je to snimano za potrebe kluba, na šta je Partizan imao pravo, ali mi kao televizija nismo. Mi smo to kao za klupske potrebe radili, da bi to sutradan bilo na teritoriji Jugoslavije".

Novinari iz štampanih medija su telefonom diktirali informacije redakcijama. Mobilni uređaju nisu bili zastupljeni kao danas, pa se fiksna linija plaćala i rezervisala, priseća se Šoškić. Tako su kolege morale po uzimanju izjava brže-bolje da se vrate na mesto u hali gde je bio rezervisan telefon, kako bi ih prenele za sutrašnje izdanje.

Posle velikog uspeha usledilo je još veće slavlje u Istanbulu, pa je bilo teško skocentrisati se na obaveze.

"Dok smo mi završili sve na terenu, pokupili izjave, predaju medalja, kolege iz drugih zemalja koje to baš nije tako zanimalo kao nas, pa su nam zauzele pozicije u pres centru. Naši rokovi su zahtevali da brže delujemo, ali ko je u tom trenutku mislio na rokove", priseća se Nikodijević

Ipak, uz pomoć turskog kolege Turkana iz Hurijeta preneo je podatke redakciji, iako ja i tada bilo teško smiriti strasti.

"Pripremio sam se da nešto počnem da diktiram, a naša sekretarica Desa, supruga urednika košarkaške rublike Milorada Sokoloviča rekla mi je da sačekam par minuta, da se smirim, jer nije mogla da me razume. Pošto me je smirila, rekla mi da imamo vremena jer je koleginica Rada Nikolič završila sve osnovno. Ja sam izdiktirao sve što ide uz izveštaj za beogradsko izdanje", priča Nikodijević.

REAKCIJE

Po sletanju u Beograd, na aerodromu u Surčinu priređen je veliki doček. Novinske stupce punili su hvalospevi o šampionu Evrope i Stanković veruje da se srpska štampa odužila crno-belima za istorijski podvig.

"Shvaćeno je kako je trebalo i moralo da bude. Kao enormni uspeh koji se nije očekivao, jer nije bilo realinih osnova. Ogromni naslovi u novinama, ogromna radost. Naša štampa i mediji su se odužili Partizanu kako treba jer je doneo ogromnu radost u situaciji koja po količini emocija može donekle da se meri samo sa finalom 1995. u Atini na Evropskom prvenstvu u Litvaniji - trijumfalnim povratkom posle trogodišnjih sankcija".

Šoškić tvrdi da bi danas takav uspeh bio dočekan još glamuroznije. Vremena su se promenila, mogućnosti su daleko veće nego u to doba.

"Oni su išli utakmicu po utakmicu. Nije bilo euforije, nije bilo interneta. Na RTB je bilo neke najave po pola minuta, minut. U novinama po jedna strana. Danas bi bilo deset strana da se tako nešto dogodi. Nije bilo slika navijača, pesme, mogućnosti da se objavio neki video sa utakmica. Klupski fotograf u to vreme nije ni postojao".

Veruje i da bi slavlje bilo daleko veće.

"Danas bi se to slavilo danima, bio bi autobus na ulicama, ne mogu ni da zamislim šta bi sve bilo organizovano. U to vreme smo otišli do hotela posle finala i sve mi je nekako bilo previše tiho i skromno, posebno kada uporedimo kako se neki uspesi slave. Bilo je drugačije vreme. Tri godine kasnije Srbija je osvojila evropsku titulu u košarci koja se slavila ‚nenormalno‘, ali kako dolikuje i zaslužuje. Prvi uspeh posle sankcija i bio je ogromnih razmera. Danas bi bilo 100 puta više navijača da Partizan ponovi taj podvig".

Dok se u Srbiji slavilo, Španci su se teško nosili sa velikim razočarenjem. Čvrsto su verovali da će posle ubedljivog trijumfa nad Estudijantesom pehar podići Huventud, pa je štampa pripremila i čestitke.

"Sećam se da su neke firme u Barseloni unapred zakupile cele strane u novinama da čestitaju titulu prvaka Huventudu. Došlo je do velikog problema, jer su te strane namenjene šampionima morale da budu bačene ili su prepravljane uz velike napore. Igralo se za Uskrs kada se nije radilo u Španiji, pa je to dodatno komplikovalo situaciju. Onda je reč "campeonese" - šampioni, prepravljena u "subcampeones" - vicešampioni. Morali su da se zadovolje čestitakama za drugo mesto", ističe Stanković.

Svetski mediji su nevoljno morali da se poklone Partizanu.

"Jugoslavija, pre svega Srbija, bila je na stubu srama u medijima iz celog sveta. A onda je došao tim iz zemlje koja je okrivljena za sve što se dešavalo u bivšoj Jugoslaviji, počeo da pobeđuje i primorava sve da to konstatuju. To je urađeno prilično nevoljno, ali nisu imali kud. Talenat je uspeo da pobedi čak i političke stavove i opredeljanja, navijačka raspoloženja. Nešto što se ne zaboravlja. Partizan ima zaslugu što se te godine u Srbiji desilo i nešto lepo".

Partizanova titula iz 1992. godine večno će se pamtiti. Bilo je to istinsko čudo. Rođeno u zemlji okovanoj nemirima, ali pre svega - zemlji košarke.

"Nažalost zbog sankcija nigde nas nije bilo, a ovo je odskakalo i prelazilo okvire sankcija, jer takav uspeh nije mogao da ostane nezabeležen. Svi su bili u čudu. To je bilo iznenađenje za ceo svet. Nešto izuzetno", zaključuje Gajić.