Dragan Todorić je s Partizanom osvojio svih 48 trofeja, ali: Saletovu trojku nisam ni video…

Preživeo je legendarnu trojku Đorđevića, ludi šut Kecmana, hladan tuš u režiji Nolana Smita, Istanbul, Pariz, Zagreb, Arenu... I još mnogo toga. I kad je Partizan osvajao titule i kada se tugovalo zbog poraza, uvek je specijalno mesto blizu terena bilo rezervisano za Dragana Todorića koji je je bilo kao igrač ili funkcioner učestvovao u osvajanju svih 48 trofeja crno-belih.

Igrači i treneri su se menjali, predsednici i uprave takođe, on je ostajao. Koja god funkcija da mu je bila namenjena, podrazumevalo se da je uvek tu da pruži podršku, navija, savetuje, rešava probleme, smiruje situaciju.

Tako je danas. Isto je bilo i pre 30 godina. U dvorani Abdi Ipekči je, kao generalni sekretar kluba, gledao obračun za evropsku titulu sa profesorom Aleksandrom Nikolićem. Nervozno je cupkao iza koša i nadao se čudu.

„Ređaju se utakmice prva, peta, deseta... Nema čovek mnogo vremena da razmišlja dok je deo svega toga. Tek posle nekog vremena, kada se završi, počinješ da shvataš šta se zaista desilo...“, kaže Dragan Todorić, koji je u Partizanu nekada igrao, a od 1985. obavlja funkcije generalnog sekretara, sportskog direktora, savetnika...

Najveći uspeh kluba dogodio se kada to niko nije mogao da očekuje. Čak je realnije bilo da se tako nešto desilo malo ranije.

„Partizan je pre toga imao generaciju koja je možda bila i najbolja u istoriji kluba. To je bila ekipa sa Divcem, Paspaljem, Danilovićem, Đorđevićem, Nakićem, Grbovićem, Obradovićem. Pojedinačno taj tim je sigurno bio bolji od onog iz sezone 1991-1992. Bili smo glavni favoriti u Ganu, ali nismo osvojili titulu. Desila se onda 1992. nešto što ni mi sami nismo očekivali. Na neki način se kompezovalo“.

Sve je počelo od izbora trenera. Društvo koje je donosilo glavne odluke moralo je da zaseda pred početak sezone, kako bi izabralo novog šefa struke.

„Završila se liga, Vujošević je prešao u Zvezdu, a mi smo ostali bez trenera. Obično nas je u takvim situacijama Kića okupljao. Bili smo pozvani pokojni Miketa, Siske, pokojni Radojica Nikčević i ja. Kića nas je pitao za predloge. Miketa je naravno bio za Ranka Žeravicu, Siske i ja za Dušana Ivkovića. Tu je pao dogovor da Radojica i ja odemo kod njega na slavu – Đurđevdan - da vidimo kakvo je njegovo mišljenje“.

Postojala je samo jedna malo veća prepreka.

„Duda i ja nismo u to vreme govorili. Inače smo bili izvanredni prijatelji, ali smo se posvađali 1989. zbog Saleta Đorđevića i dve godine nismo pričali. Znao je da bude neprijatan i direktan, kad mu nešto nije po volji. Sale je dobio nagradu od Sportskih novosti i dodela je bila u Zagrebu. On nije mogao da dođe, pa sam ja išao ispred kluba da preuzmem nagradu. Tu smo se sreli Duda i ja, skočio je na mene jer sam ga prozivao po novinama što Đorđevića nije pozvao u reprezentaciju“.

Vrlo dobro je sa tim dešavanjima tada bio upoznat i Dragan Kićanović. Očigledno je imao jasan plan u mislima.

„Pitao sam ga kako mogu da idem kod njega kad ne pričamo, a on je rekao da je to taman prilika da se pomirimo. Otišli smo u neku cvećaru, Radojica je kupio ruže i uputili smo se ka Dudinoj kući. Došli smo do vrata, zvonili... Prvo je stajao Nikčević, pa su se videle ruže, a ja iza njih. Nije se videlo ko je iza, ali je Duda odmah rekao: Ajde Marinko, ulazi. Tako me je zvao, a ja njega Šarac, to je još od perioda kad mi je bio trener. Tako smo se mi faktički pomirili“.

Kafanska noć: Partizanovi velikaši za istim stolom – 30 godina posle (VIDEO)

Pružili su ruke jedan drugom, ali do bilo kakvog sklapanje saradnje nije došlo

„Zapravo Kića je već imao u glavi ko će biti novi trener, ali je pustio nas, članove Uprave da se izdogovaramo. Znao je da svi naši predlozi nema šanse da prođu. Kada smo se mi ispucali i ispričali da niko nije prihvatio, rekao je da ima trenera. Bio je to Željko Obradović“.

INTERVJU - Aleksandar Đorđević: Najveća mi je žal što nisam zgrabio tu loptu, nego sam je zveknuo u publiku

Svi sem Kićanovića o toj mogućnosti nisu razmišljali.

„Pa znate kako, čovek je bio igrač... Bilo bi čudno da nam je bio opcija. Kasnije već ide ona čuvena priča, kada Kića zove Klub književnika jer je znao da Željko obično tamo sedi. Nije bilo mobilnih telefona, nego se tu javljao legendarni pokojni Buda, koji je bio vlasnik i konobar. Sve u svemu nekako ga je pronašao, dogovor je u toku noći sklopljen. Željko je prihvatio i tražio da Sava bude sportski direktor“.

Stvari su se od tog trenutka i za Todorića u velikoj meri promenile.

„Do tada sam bio jedini klasičan operativac. Tad Sava postaje sportski direktor, a ja ostajem generalni sekretar. Tako da se Milenko bavio sa Željkom sportskom pričom, a ja ovim drugim stvarima“.

Kada su posložili te početke kockice, mogli su da nastave sa građenjem tima. Todorić, kao mnogi, smatra da je ta odabrana ekipa uradila nešto što nije viđeno u košarci...

„Od 21 utakmice u Evropi, 20 odigrati van Beograda i domaćeg terena. Nisam se baš bavio istraživanjem, ali mislim da nijedan tim to nije nikada uradio. Mladi igrači, prosečno stari 21 ili 22 godine... Zaista neviđeno. Kockice su se posložile, imali su dva igrača koji se faktički obeležili narednih deset godina u evropskoj košarci – Saleta Đorđevića i Predraga Danilovića. Nisu samo bili nosioci te generacije, nego i reprezentacije, a i u klubovima posle“.

Najlepša slika Dragiše Šarića: Ako postoje sveci on je jedan od njih

Jedan je bio najbolji poenter, drugi je ubacio istorijsku trojku. Za pobedu i veliko slavlje u Istanbulu, koja ga je odvela u večnost.

„Sećam se da je Huventud imao napad 40 sekundi pre kraja. Iznudili su slobodno bacanje, pa promašili i uhvatili loptu. Dogodilo se dva puta za redom. Bila je onda lopta kod Đofrese koji je ubacio u koš u poslednjoj sekundi napada. Ostalo mi je u glavi da je jedan njihov igrač kad je prošla kroz mrežicu, uhvatio loptu i ljubazno je dao Nakiću ili Koprivici. Tad se vreme nije zaustavljalo, tako da nam je uštedeo dve ili tri sekunde i zapravo pomogao“.

Sve što se desilo posle toga je istorija. Šut koji se i danas vrti na TV špicama i vrteće se ko zna koliko dugo.

„Znate šta se desilo. Kada je Huventud dao taj koš, Aca Nikolić i ja smo se uhvatili za glavu. U smislu: Da li je moguće da nam se ovo dešava? Bili smo iza tog koša... Takva nam je pozicija bila da nismo trojku videli. Sećam se reakcije publike, jer su oko nas bili navijači Partizana. Nastao je delirijum“.

Evropska titula crno-belih kroz novinarski retrovizor – Čudo neviđeno

Nije bilo nimalo lako gledati ovakvu predstavu u dvorani „Abdi Ipekči“. Todorić je bilo posebno stresno pored profesora Nikolića.

„Moram da se vratim na priču o četvrtfinalnim utakmicama u Bolonji. Bio sam zadužen da budem sa profesorom, da ne bude sam. Sedeli smo iza naše klupe, u publici sa njihovim navijačima. Bolonja je košarkaški grad, atmosfera vruća. Prvu smo mogli da dobijemo, ali su nas sudije oštetile po mom mišljenju. Druga je bila neizvesna, dok nismo na kraju uspeli da se rezultatski odlepimo. Već na toj prvoj me malo iznervirao Profa. Na drugoj nisam izdržao i rekao sam mu: Pa dobro profo, nemojte više da malerišete“.

Željko Obradović, Aleksandar Nikolić i Dragan Todorić (MN press)

S obzirom na to da su u profesora svi gledali kao u ikonu, morao je Todorić detaljnije da opiše zašto je došlo do takve situacije.

„Šta god da se desi, on je govorio uvek kontra od onog što nama odgovara. Naravno, svi smo imali poštovanje prema njemu, ali ja u tom trenutku nisam više mogao da izdržim. Trebalo je neko od naših da da koš, a on je rekao: Ma, neće. I nije ga dao. Nisam mogao više i rekao sam mu. Stvarno je bilo teško gledati u njegovom društvu, bilo je potrebno strpljenje. Nije mislio ništa loše, nego je bio perfekcionista. Šta god je neko uradio, iz njegovog ugla je to moglo bolje“.

Seća se Todorić još jedne slične situacije.

„Kad smo se dogovorili da u Solnoku igramo kvalifikacije. On je odmah komentarisao zašto baš tamo, mi ćemo da ispadnemo. Posle smo i navikli, jer nije tako pričao što nije verovao u tim, nego iz opreza, zbog malera“.

Kasnije je Partizanov dom postala dvorana u Fuenlabradi.

„Trebalo je da prijavimo gde ćemo igrati, koliko se sećam i Jugoplastika je bila isto negde u Španiji. Sava je išao u Madrid, tamo ga je sačekao valjda Radomir Antić. Gledao je šta će i kako će i neko mu je predložio da ode do Fuenlabrade. Tamo je bila nova dvorana koja je nazvana po Fernandu Martinu, igraču Reala koji je nastradao. Otišao je tamo, razgovarao sa njima, rekao šta nam treba – u smislu nekih termina i uslova. Sava se onda javio telefonom, popričao je sa Željkom i Kićom. Rekao im je kakva je situacija i oni su prihvatili predlog. Našao je i hotel u Madridu, tu smo spavali, a 40 minuta putovali do dvorane“.

Malo ko ih pamti, ali oni ne zaboravljaju čuvenu sezonu: Te 1992. deca Partizana, a danas programer, ronilac i dvojica trenera

Kada je taj dogovor sklopljen, sve je bilo lakše u taboru Partizana.

„Odgovaralo nam je da smo u nekom manjem mestu. Išli smo na to da s obzirom da se tamo ništa ne dešava, možda uspemo da ih animiramo. Ispostavilo se kao odličan potez. Od treće ili četvrte utakmice smo imali punu dvoranu. Kulminacija je bila kada je u cela hala navijala za Partizan protiv Huventuda. Povela se polemika po Španiji, da li je normalno da se navija za tim koji dolazi iz neke zemlje gde jedu žive ljude. Šta ja znam... Tako su nas prikazivali...“.

Ekipa je morala svake nedelje da putuje u Španiju. Bila su to ratna vremena, pa niko nije mogao ravnodušno da gleda na sve što se dešavalo ovde... Posebno teška sezona bila je za Iva Nakića.

„Mi smo imali drugarski odnos, pre nego klasičan igrač – član Uprave. Možda su njegovi saigrači primećivali da mu je teško, ali ja nisam stekao takav utisak u razgovorima sa njim. Uspeo je da sakrije kako se oseća... Izdržao je stoički, iako je verovatno imao problema“.

Kada je Partizan pobeđivalo, mnogo je bilo lakše svima da preživljavaju sve što se dešavalo. Posle jednog važnog trijumfa početkom februara 1992. godine Kićanović je izjavio: Vidimo se u Istanbulu. Očigledno da se već tada osećalo da crno-beli mogu daleko da doguraju.

„Ne znam za tu izjavu, ali moguće je. Nama je na početku bio cilj samo da se ne obrukamo. Niko nije očekivao velike stvari i niko nije mogao neke krajnje domete da predvidi. Posle utakmice u Milanu, ja sam bio siguran da ćemo ući u plej-of, što je po mom mišljenju bio veliki uspeh. Posle je trebalo da se sastanemo sa Kinderom, i stvarno ne mogu da kažem da sam očekivao da prolazimo“.

Atmosfera je prema Draganovim rečima bila prava porodična. Nije to bila fraza, već istina. O dobrim odnosima svedoči još jedna interesantna situacija.

„Nosio sam neku jaknicu Lakost. Danilović mi je pred jednu utakmicu rekao da ako dobijemo, hoće da mu je dam. Odgovorio sam da nema problema. Kad smo se vratili iz dvorane, ispred lifta skinuo sam i poklonio mu. Saša Đorđević mi je isto tako uzeo trenerku“.

Aleksandar Nikolić – Profesor

Dragan Kićanović - Arhitekta košarkaškog remek dela

Kada je novac u pitanju, nekih velikih obećanih premija nije bilo.

„Igrači nisu tokom te sezone imali bog zna kakve plate, ali su ih dobijali na vreme. Putovalo se najbolje što je moglo, birali su se dobri hoteli, imali su dobre uslove. Trudili smo se da sve bude na nivou. Ali, velikih para nije bilo. Znam da je Saša Danilović imao neki mali ugovor, pa smo mu tokom sezone nudili da produži i davali mu 200 hiljada nemačkih maraka... Dobili su na kraju neke nagrade, podelili su to. Ne mogu da se setim da li je od ranije bilo predviđeno. Možda čak i nije, jer se niko nije bavio time da je moguće da se osvoji“.

Skrenuli su glavni igrači Partizana veliku pažnju košarkaške javnosti... Očekivalo se da vrlo brzo u Humsku krenu da stižu ponude najjačih klubova.

„Ne znam da li su ih tražili tokom sezone. Te informacije je imao Kića, ili su možda znali saigrači. Nije moglo da se primeti po njihovom ponašanju. Stvarno smo imali dobru atmosferu. I da su dobijali pozive Sale Đorđević i Saša Danilović, sigurno da na njih dvojicu koji su bili glavni igrači to ne bi uticalo. Mi smo izgledali kao idealna porodica. Iako jedan i drugi Saša nisu govorili. To je fenomen. Ko bi sada da gleda, mogao da tvrdi da dva glavna igrača ne govore. Razumete? To se nije primećivalo. Čak je malo ljudi i znalo...“.

Koliko su crno-beli tada izgledali dominantno, izazvali su Željka Obradovića da čak jednom prilikom izjavi da za njega u toj ekipi ne bi ni bilo mesta.

„On je igrao na poziciji plejmejkera, tad je prva opcija bio Đorđević. Drugi je bio još jedan igrač za primer. Veoma značajan, a nije se mnogo eksponirao u javnosti. Mnogi ga nisu pominjali, a ja smatram da je bio veoma bitan. U pitanju je Vladimir Dragutinović. Ako tako gledamo, Obradović bi bio treći plejmejker. Sad, zavisilo bi od trenera da li bi pravio ekipu sa dva ili tri“.

Ono što je za Partizan najvažnije - Obradović je zadatak na klupi obavio za desetku. Doneo je klubu prvu evropsku titulu i započeo trofejni niz... Bio je to početak neverovatne karijere, ali i temelj za neke naredne klupske uspehe.

„Bitno je što je Partizan nastavio niz dobrih rezultata u Evropi. Imali smo kasnije Barselonu 1998, pa posle Pariz 2010. Mi smo od 2000. bili prvaci države 13 godina za redom. Od sezone 2006-2007 pa dok smo igrali Evroligu, stalno smo prolazili u drugu fazu. To se podrazumevalo... Samo jednom nismo stigli do top 16. Pogledajte i reprezentaciju, koliko je igrača crno-belih prošlo kroz nju. Partizan je bio kičma nacionalnog tima, i u trenerskom i u igračkom smislu“, ponosno završava Todorić.

PIŠE: Miljana ROGAČ