Decenija Nikole Milutinova u dresu Srbije: Nismo hteli da idemo na dodelu medalja na OI

Ime Nikole Milutinova je danas sinonim za uspeh na košarkaškom terenu. Momak koji je u maju ove godine postao šampion Evrope sa Olimpijakosem, onda i šampion Grčke postao je neko ko je neizostavan deo nacionalnog tima Srbije na velikim takmičenjima. U dresu Srbije ima dve medalje, a ne pokazuje znake stajanja uprkos ekstremno zahtevnoj sezoni. Došao je da pomogne Nikoli Jokiću i držuini na predstojećim izazovima iako ovog leta nema pomenutih velikih takmičenja, ali kako je sam istakao u intervjuu za Mozzart Sport, došao je da uživaju u druženju i hemiji koja je stvorena

Naš razgovor bio je svojevrsno emotivno putovanje kroz vreme duže od jedne decenije. Vratili smo se na same početke, u Prag 2013. godine i U19 finale protiv vanserijske generacije Amerikanaca, gde su se kalili momci poput Micića, Jokića i Milutinova. Od skupljanja iskustva i prvobitnog strahopoštovanja prema Miroslavu Raduljici u Lilu 2015, preko teških lekcija i gorkih pilula popijenih u Kini i Rigi, pa sve do "Manila magije" i pariskog bronzanog sjaja, Milutinov je bez zadrške prelistao sve stranice svoje karijere u dresu sa državnim grbom.

Posebnu draž ovom intervjuu daje Nikolina opuštenost. Detaljno se prisetio trenutaka koji su ih zauvek ujedinili, od nerealne drame i borbe za život Boriše Simanića, preko taktičkih časova košarke održanih Litvaniji i Kanadi, pa do nezaceljene rane i žala za pobedom u epskom polufinalu Olimpijskih igara protiv Amerikaca...

Ipak, krenuli smo sa od najaktuelnijih stvari s obzirom da je Nikola sada deo reprezentacije koju predvodi sa klupe Dušan Alimpijević koji je zadržao sjajnu atmosferu koja se vidi pred novi kvalifikacioni prozor protiv Italije i Islanda, ali nije ovo bila priča o utakmicama koje predstoje, već priča o prošlosti...

Idemo redom...

Često ističeš da je atmosfera u reprezentaciji nešto posebno. Kako uspevate da se dvadesetak odraslih ljudi, posle teških sezona i napora, okupi na jedno leto i odmah funkcioniše kao ortaci iz kraja?
"Dugo vidim svakog u nekim svojim klubovima tokom sezone i nemamo priliku da se družimo mnogo u tih 10-11 meseci. Ali uvek je lepo kad dođeš u reprezentaciju i vidiš ih sve ponovo na okupu. Taj period pokušamo da iskoristimo da se što više družimo, da provedemo što više vremena zajedno. To je meni nešto najlepše i mislim da se zbog toga svi na kraju i odazivaju, jer stvarno uživaju u tom periodu. Ne samo zbog odnosa prema reprezentaciji i dresu, nego i zbog te druge strane, jer stvarno uživamo da smo jedni s drugima i nema loše atmosfere. Svi mi stariji bili smo ortaci još pre nekih 10 godina. Sa 18-19 godina smo bili zajedno i iz tih mlađih dana to se prenela na A tim. Svi ostali momci koji su dolazili, malo mlađi, isto su imali neko svoje društvo i znali se od ranije. Brzo smo se uklopili, svi momci ovde su neverovatni i dobri ljudi, stvorila se stvarno sjajna grupa.

Kad spominješ te mlađe dane, da te vratimo na 2013. godinu i Svetsko prvenstvo za igrače do 19 godina u Pragu. Kakva su sećanja na to finale protiv Amerikanaca?
"Sećam se naravno, imali su Ameri stvarno neverovatnu ekipu. Sećam se i kako im je Joca Novak spakovao 20 poena! Mislim da su imali pet ili šest igrača u top 10 pikova na NBA draftu: Elfrid Pejton u prvih pet-šest, Džalil Okafor u prva tri, Aron Gordon u prvih pet-šest, pa Markus Smart, Najdžel Vilijams-Gos koga svi dobro poznajemo u Srbiji i Evropi, pa Montrez Harel... Pored njih, tu su bili Dante Esum za Australiju, Dario Šarić za Hrvatsku. Bilo je neverovatno prvenstvo, ali imali smo i mi stvarno dobar tim. Igrali smo dobro tokom celog turnira i pružili okej otpor u finalu koliko je moglo. Amerikanci su u tom periodu fizički bili mnogo iznad svih nas. Igrali smo dobru utakmicu do samog kraja kad smo pali, pa su nas dobili sa 15-ak razlike, dok su ostale na turniru pobeđivali sa po 50-60 poena. Napravili smo dobar uspeh osvajanjem medalje, to je bio primarni cilj. Eto, izostalo je zlato, što i seniorskoj selekciji izostaje godinama, ali verujem da će doći".

U toj mladoj ekipi Vasa Micić i ti ste bili nosioci, ali tu je bio i Nikola Jokić. Da li si tada mogao da naslutiš kakve ćete profesionalne karijere napraviti?
"Da, Joka je bio sa nama, pa Đoko Šalić, Nikola Janković, Joca Novak... Bila je to odlična generacija i dosta igrača je napravilo vrhunske karijere. Joca Novak je isto napravio lepu karijeru, na tom prvenstvu je dao ogromne doprinose. Ali kad gledam i ove sadašnje mlađe selekcije, imamo mnogo kvalitetnih igrača, što je za ponos i dobro za srpsku košarku. Dosta mladih dolazi i oni će biti nosioci A selekcije jednog dana".

Prvi kontakt sa seniorskim nacionalnim timom bio je Evrobasket 2015. godine u Berlinu i Lilu. Kakav je bio osećaj ući u svlačionicu tada?
"To je bilo prvenstvo gde smo u polufinalu izgubili od Litvanije, pa od Francuske za treće mesto. Bio sam najmlađi i tu sam došao samo da skupljam iskustvo od starijih momaka gde su nosioci bili Bjelica, Raduljica, Bogdanović... Fenomenalni igrači. Igrali smo super celo prvenstvo, dobili grupu sa 5-0, savladali Španiju. I onda je došlo to polufinale sa Litvanijom gde su nas oni fizički nadigrali i nekako smo se raspali posle toga. Ali za mene je to bio prvi kontakt sa A timom i ogromno iskustvo".

Ko ti je od tih igrača ostavio najveći utisak na početku?
"Raduljica! Imati tada 20 ili 21 godinu i kad se on pojavi... Osećao sam ogromno strahopoštovanje prema njemu. Vidiš koliko je neverovatan igrač i momak, ali u početku, pošto ga nisam poznavao od ranije, postojao je taj neki strah od njega. On je imao ogromnu karijeru, plus igra na mojoj poziciji, a ja sam uvek više gledao svoju poziciju. Kako je vreme odmicalo, shvatiš da je super momak i uživanje je biti pored njega, pa je i strah prošao".

Kakva je bila saradnja sa Sašom Đorđevićem na tom prvenstvu?
"Sale je legenda srpske košarke. To što nisam imao zapaženu ulogu na terenu, meni je bilo sasvim normalno. Nisam ni znao da li ću uopšte biti u 12 u tom momentu. Bilo mi je samo da se pojavim, da radim šta je do mene, a njegove su odluke za tim. Rad sa njim i tim momcima je bilo ogromno iskustvo. Mogućnost da igram na treningu protiv Raduljice, Bogdanovića koji je već bio klasa, Bjelice, Ercega... Vidiš kako se uvodiš u veće korake, šta te čeka u Evropi i protiv kakvih igrača ćeš igrati".

Sledeće veliko takmičenje bilo je Svetsko prvenstvo u Kini 2019. Tamo smo otišli sa ogromnim bremenom favorita. Kako pamtiš taj turnir?
"Išli smo sa četiri visoka igrača: Bobi Marjanović, Joka, Radulja i ja. Ekipa je bila jaka, samo Teo nije mogao da igra zbog povrede. Tokom pripremnog dela pobeđivali smo sve i napravio se veliki hajp. Igrali smo dobro dok se nije desio taj poraz od Španije u drugoj grupi, koji nas je malo uzdrmao. Onda dođe četvrtfinale i izgubi se od Argentine. Posle smo pobedili Ameriku, ali to je manje bitno kad se ne boriš za medalju. Ostao je baš gorak ukus jer su svi mislili da možemo do samog kraja, Amerika nije došla u najjačem sastavu... Šteta. Ali Argentina je odigrala fenomenalan turnir, Skola je igrao nestvarno, Mark Gasol isto za Španiju. Na jednu utakmicu uvek sve može da se desi".

Slično je bilo i na Evrobasketu 2022. godine, ali Manila 2023. donosi potpuno drugačiji narativ. Otišli ste bez nekoliko ključnih igrača, usledile su sumnje javnosti, a završilo se srebrom i istorijskom energijom. Kako objašnjavaš tu "Manila magiju"?
"Manila mi je omiljeno prvenstvo, iskreno! Bila je to posebna grupa ljudi. Nije lako otići na drugi kraj sveta, posebno kada javnost misli da se bez dva možda najbitnija igrača neće dobro završiti. Ali nama se prirodno stvorila neverovatna energija. Bili smo rasterećeniji nego kad imaš imperativ. Svi smo bili sličnih godina, Stefan Jović i Bogdan su bili među najstarijima. Po ceo dan smo bili zajedno. Iz hotela nismo mnogo izlazili jer je bilo pakleno vruće, pa smo po sobnim druženjima pravili atmosferu. A onda, nažalost, sve ono što se desilo Boriši Simaniću... To nam je dalo nezapamćen inat. Igrali smo za njega, da napravimo rezultat i da u toj njegovoj nesreći izvuče bar nešto pozitivno. Gaga Radovanović je odigrao ogromnu ulogu da Boriša danas bude dobro. Očistili smo misli i dali sve od sebe".

Foto: Fiba

Pobede nad Litvanijom i Kanadom u nokaut fazi u Manili ušle su u udžbenike. Koja ti je od te dve utakmice bila upečatljivija?
"Protiv Kanade! Po meni, to je bila naša najbolja utakmica na turniru. Kanada je u grupi razbila Francusku sa 30 poena razlike, Šej Gildžes Aleksander je igrao nerealno. A mi smo protiv njih odigrali kao sat – od prvog do poslednjeg minuta. Verovali smo u sebe, leteli po terenu. Što se Litvanije tiče, oni su pre toga dobili Ameriku, promašivali nisu, Kuzminskas davao trojke iz ugla preko ruke... Otišli smo na njih rasterećeni i jednostavno ih pojeli na terenu. U finalu protiv Nemačke imali smo dosta pehova sa povredama i slabije odigrali, da ne pričam sada o tome, ali to srebro je veliki uspeh".

Letnji spektakl u Parizu 2024. doneo je bronzu, ali i utakmicu protiv Amerike o kojoj će se pričati decenijama. Kako iz ovog ugla gledaš na taj okršaj i na preokret protiv Australije kolo pre toga?
"Protiv Australije gubiš 24 razlike u prvom poluvremenu, Peti Mils pogodi apsolutno sve, ne znaš više kako da ga zaustaviš. I onda Kari na tajm-autu, te njegove reči da nas probudi i izmotiviše... Kad smo spustili na 11 do poluvremena, znali smo da je utakmica živa. Vratili smo se iz mrtvih!

A Amerika... Kad god me neko pita za tu utakmicu, odmah mi se pokvari raspoloženje. To mi je možda najveći poraz u karijeri. Imali su najjači mogući tim, snimali su i taj dokumentarac za Netflix, a ti želiš da im uništiš tu priču i pobediš najbolje na svetu. Spremali smo se pakleno, odigrali 35 minuta savršene košarke i na kraju ispustili. Velika je žal ostala. Iskreno, ne mogu da pričam previše o toj utakmici".

Slavlje posle osvajanja bronze protiv Nemačke i čuveni defile na dodeli medalja postali su legendarni...
"Utakmica za treće mesto je bila u 11 ujutru. Hteli smo posle Amerike da dokažemo da to nije bila slučajnost i da nagradimo sebe. Nagradili smo se... Možda smo malo i preterali u slavlju, ali bilo je fenomenalno! Amerika i Francuska igraju finale, umorni, a nama u restoranu u Parizu najbolji provod na svetu. Niko nije ni gledao finale na telefonima. Kad su nas zvali da moramo da se pojavimo na dodeli medalja, nama se nije ni išlo koliko nam je bilo dobro u lokalu! Rekli smo: "Ne trebaju nam ni medalje, dobro nam je ovde!" Ali morali smo da odemo. Ta bronza nam je zaista sijala kao zlato".

Bilo je i teških momenata, poput Rige i šokantnog ispadanja od Finske. Koja je glavna pouka iz takvih poraza?
"Riga me je dosta podsetila na Kinu 2019. Otišli smo tamo u ubeđenju da ćemo sve da pregazimo, pogotovo posle one pripreme i ubedljive pobede nad Slovenijom u Beogradu. I onda dođe ta jedna utakmica na ispadanje, ti se ne spremiš glatko kako treba, Finska odigra turnir života i izgubi se. To je pokazatelj da na takva prvenstva nikada ne smeš da ideš sa stavom da si već nešto osvojio, nego utakmicu po utakmicu, skromno, baš onako kako smo radili u Manili i Parizu.

Kada podvučeš crtu pod sve ove godine u dresu sa državnim grbom, koji ti je omiljeni momenat u reprezentativnoj karijeri?
"Pobeda protiv Kanade u polufinalu u Manili. U tom momentu sam znao da sam obezbedio svoju prvu medalju sa reprezentacijom. Svi mi koji smo bili na terenu dali smo sve, emocije su pokuljale na centru terena po završetku utakmice kao da smo osvojili zlato. Mnogo momaka u toj ekipi do tada nije imalo nijednu seniorsku medalju. Ako moram da izdvojim jedan meč i jedan trenutak koji mi je najdraži u dresu Srbije – to je ta pobeda".