Fudbalska odiseja Duleta Cvetinovića: Od “kude ste našli ovog Teletabisa” do čuvanja Tirama i Matete

Događaja toliko da ih je mnogo za čitav život, a kamoli za 20 godina profesionalne karijere. Nema toga što Dušan Cvetinović nije doživeo i video tokom sopstvene fudbalske odiseje koja traje već dve decenije. Bilo ga je svugde. U nižim rangovima srpskog fudbala, pa na zapadu Evrope, stigao je da malo prokrstari Dalekim istokom kad su se nakupile dovoljne godine životnog i fudbalskog iskustva, pa da se vrati u rodnu zemlju i bude tutor mlađariji koja tek kroči u ono što je on prvi put osetio još davne 2006. godine kad je prebačen u prvi tim Mačve.

Preko rodnog Šapca, došao u Beograd, pa skoknuo do juga Srbije. Sa 21 godinom je prvi put otišao "preko grane" pravo u zemlju čokolade i najboljih satova - Švajcarku. Potom seda na avion, i odlazi što je severnije moguće u - Norvešku. Tamo se susreće sa najvećom zimom u životu, da bi dve i po godine kasnije dobio kovertu sa mirisom parfema iz Francuske. Bio je to poziv za najveći izazov u karijeri. Dule je na prvu video klince, ali kad su deca porasla, tek tad je video sa kakvim alama je imao posla. Toliko njih je napravilo vrhunske karijere.

Posle je imao priliku da ode do Japana i upozna se sa najfascinantnijom kulturom na svetu. Otišao je tamo gde sunce izlazi, igrao za trenera koji je u tom trenutku bio anonimus, a posle nekog vremena osvojio evropski trofej. Kad se 2022. zatvorio krug, rešio je da se vrati u Srbiju i prihvatio ulogu korisnog veterana u Mozzart Bet Superligi.

Danas uživa u ulozi dede Gohana iz serijala "Zmajeva kugla". Tu je da svojim iskustvom i smirenošću usmerava klince Teleoptika kojima ove sezone predstoji žestoka borba za opstanak u Mozzart Bet Prvoj ligi Srbije. O brojnim zanimljivim detaljima iz karijere, Dušan je pričao za Mozzart sport. A pričao je dugo, o svemu što je prošao, ali prvo - o tome kako mu se čini drugi rang srpskog fudbala i kako vidi sopstvenu ulogu tutora.
“Liga je ove godine izuzetno jaka. Ima dosta dobrih ekipa koje su dugo godina bile u Superligi i sad su okolnosti takve da sve one imaju ambicije za ulazak i, kao što smo videli dosad, svako svakog može da dobije. Što se tiče davanja saveta, drugačije je nego kad sam ja bio mlađi. Iako su deca sjajna i imaju kvalitet, treba im i iskustvo i neko ko će da ih gura napred. To je ono što stalno pričam sa Šćepom (Stefan Šćepović, prim. aut.), nama dvojici je ostalo da ovim klincima prenesemo naše iskustvo. Bilo pričom, odnosom ili nečim trećim. Da vide kako funkcionišu dva igrača koja imaju 37 i 36 godina i kako im telo reaguje u tim godinama”, rekao je Cvetinović na početku razgovora.

Kako je došlo do saradnje sa Teleoptikom? U jednom trenutku je bilo dogovoreno, pa su nastali neki problemi, izgledalo je da se neće desiti ništa, da bi se na kraju sve završilo dobro za obe strane.
“Jedna od stavki koja je prevagnula je Marko Jovanović. Mnogo ga volim i cenim kao čoveka i trenera. U vreme dok smo trenirali sa njim, uvideo sam kako radi, kakav je i šta mu je ideja. Kupio me je jednim činom, tu smo Šćepa i ja presekli i rekli – hoćemo, dolazimo da pomognemo njemu i ovim klincima. Momci su stvarno sjajni. Treneru treba vremena. Znate sami, teže je kad nemaš temelje nego moraš da ih gradiš u hodu. Tako da, zbog Mareta, sjajnog stručnog štaba i ove dece koja su izuzetna, rešili smo da dođemo”.

PETAR DIVIĆ ME UZME DA IGRAMO "JEDAN NA JEDAN" NA TRENINGU - IZLOMI ME ČOVEK CELOG

U ekipi trenutno imaš Vojina Marinkovića. On je rođen 2009. godine, a ti si tada već uveliko bio profesionalac. Da li kod njega sada vidiš greške koje si ti pravio u njegovim godinama i na koji način pokušavaš da mu ih ispraviš? Kako ti on generalno deluje, pošto važi za jednog od većih talenata iz Partizanove škole?
“Svi su prošli kroz to odrastanje. On je tek na početku, nije još ni punoletan. Ja se sećam, sa 17 sam debitovao u Mačvi - prva utakmica sjajna, a druga očajna. Ali on je dosta stabilniji od mene u tom periodu. Naravno, svi mi grešimo, a mi sad pokušavamo pričom i primerima da mu pojednostavimo neke stvari. Ne brinem za njega, sjajno je dete i izuzetan igrač. Ima kvalitet, a u suštini su mu potrebne samo utakmice na seniorskom nivou i mislim da će biti odličan. Njemu najviše treba fizika. Znate i sami da kad ste umorni, pada koncentracija i možda su odluke malo lošije, ali osećam da će, kad još malo fizički nadođe, biti još bolji. Meni izuzetno prija da igram s njim. Inteligentan je i super čita igru. Ima sjajnu levu nogu, što se danas posebno ceni. Odluke koje on donosi na terenu su nesvojstvene za nekoga njegovih godina”.

Ono što je zajedničko za tebe i njega je to što ste profesionalne korake napravili u Prvoj ligi Srbije. To je bila 2007. godina, bio si u Mačvi. Kako gledaš na period u Šapcu? To je bilo tvoje probijanje. Mačva je tad bila u drugoj ligi i borili ste se za opstanak. Nije baš bilo med i mleko.
“Nije, ali bio je to izuzetno jak drugoligaški fudbal. Meni je to jedan od lepših perioda, što se kaže – ni brige ni pameti. Škola te steže, ali lepo ti je, radiš ono što voliš i juriš na treninge. Išao sam redovno u školu i imao sjajnu razrednu koja mi je dosta izlazila u susret i pravdala izostanke. To je bio izuzetno lep period. Imali smo iskusnu ekipu, sa igračima koji su bili na mnogo višem nivou, ali bilo je i nas mlađih koje su, da tako kažem, čeličili”.

Šabac generalno važi za lokalpatriotsku sredinu. Ljudi tamo stvarno navijaju za Mačvu. Da li je taj lokalpatriotizam bio prisutan i tada u drugoj ligi
“Jeste, dosta igrača je bilo iz tog kraja i okoline. Šabac je izbacio mnogo dobrih fudbalera. Saša Lukić i Strahinja Pavlović su iz Šapca, Miroslav Đukić je iz Štitara i skoro sam imao sreću da ga sretnem baš u Šapcu. Bio sam sa drugom i sa razrednom iz srednje škole, pili smo kafu, i sretnem njega. Bio je sa suprugom i morao sam da priđem da se upoznamo. Ruka mi je drhtala dok smo se rukovali. Neverovatna pojava”.

©Starsport

Iskusio si Mozzart Bet Prvu ligu i ubrzo posle toga otišao u OFK Beograd, trenirao sa seniorima, ali priliku nikad nisi dobio. Zbog čega je bilo tako?
"Trebalo je da pređem u prvi tim. Međutim, Slobodan Krčmarević je tada postao selektor mlade reprezentacije, pa je došao Ratko Dostanić. U tom momentu imam 18 godina, došao sam i šest meseci igrao za omladince. Tada su se potpisivali ugovori koji su važili dve godine. Posle tih šest meseci u omladincima su me poslali na pozajmicu u Dinamo iz Vranja. Konkurencija je bila paklena. Miloš Bajalica, Slobodan Rajković, Branko Lazarević koji je otišao u Francusku i odmah počeo da igra. Nađite mi danas igrača koji bi iz naše lige otišao tamo i odmah dobio priliku. Danas je dosta lakše kad si mlad igrač da uđeš u prvi tim i igraš. Ne znam koliko je to dobro, jer se preskaču neke stepenice koje ne bi smele, pa posle u Evropi igrači nisu spremni. Sećam se kad me je Peca Divić uzeo da igramo jedan na jedan. On levo, ja levo, on desno, ja desno, on opet desno, ja se izgubim, vrtim se oko svoje ose. Izlomi me čovek celog. Nisam igrao, ali nisam bio ljut zbog toga. Znao sam da nisam psihički i fizički spreman za taj nivo. Bila je to strašna ekipa - Šaki (Bojan Šaranov), Robi Stevanović, Đorđe Ivelja, Đorđe Rakić, Andrija Kaluđerović. Danas bi bili na vrhu tabele".

"KUDE STE NAŠLI OVOG TELETABISA"

Pomenuo si Dinamo iz Vranja, tamo si dobio priliku da osetiš čari igranja u Srpskoj ligi Istok, koja je tada bila mnogo jača nego danas i bila je mnogo teška za igranje. Pogotovo ako si mlad.
"Bilo je svega i svačega. Sećam se gostovanja Radničkom u Pirotu, to je jedan od najvrelijih terena na kojem možete igrati. Igrao se dobar fudbal, ali isto tako - bilo je tuče na terenu ozbiljne. Dolaziš iz nekog drugačijeg fudbala u ekipu koja hoće da uđe u viši rang. Bilo je tu provokacija, čačkanja od strane iskusnijih igrača iz protivničke ekipe. Sa tim moraš da se izboriš, na taj način opstaješ na terenu. Sećam se komentara na našoj utakmici u Vranju, gde neko iz publike zbog mene kaže: „Kude ste našli ovog Teletabisa, naša deca ne igraju zbog njega”. To je uvek bilo i biće, lokalna konkurencija. Ali opet, to je bilo sjajno iskustvo gde sam upoznao mnogo dobre ljude. Posle su se poklopile i lepe okolnosti – supruga mi je iz Vranja, iako je tada nisam poznavao. Dosta me lepih stvari veže za Vranje i dan-danas volim tamo da odem kod prijatelja".

Posle iskustava u Prvoj ligi i Srpskoj ligi, usledio je odlazak u inostranstvo. Bila je 2009. godina kad si potpisao za švajcarskog drugoligaša Volen. Kako je izgledao početak, nisi baš došao u neku metropolu nego u mesto od 17.000 stanovnika?
"Cirih je na 20 minuta, šta ti više treba? U početku je bio kulturološki šok, došao sam u decembru, pa je posle 18 časova mrak i na ulici nema žive duše. Šetao sam po gradu sam samcijat. Bilo je čudno u početku i u jednom periodu mi je bilo teško. Onda sam uzeo auto i otišao u Cirih, našao društvo. Upoznao sam dve porodice saigrača koje su me prihvatile kao najrođenijeg. To mi je dosta olakšalo adaptaciju. Sve je bilo blizu, živeo sam u zgradi koja se nalazila vrlo blizu stadiona. Švajcarska je prelepa, stekao sam tamo prijateljstva za ceo život. Pre nekoliko dana sam bio na svadbi kod jednog saigrača iz Volena".

Tamo si bio godinu i po dana. U fudbalskom smislu, kakva su ti sećanja na taj period? Upoznao si drugačiju kulturu, ljude, sve je drugačije od onoga što si ovde navikao.
"Navikne se čovek brzo na bolje. Imao sam sjajnih šest meseci do povrede, posle koje sam se dugo vraćao u formu. Tih prvih šest meseci je bilo dobro. Dolaziš u klub koji ima prelep stadion, tribine, sjajan teren za trening i ne razmišljaš ni o čemu. Osećaš se kao profesionalni fudbaler".

Dobre igre u Volenu donele su ti transfer u Grashopers, jedan od najvećih klubova u Švajcarskoj, ali koji je i tada bio u haosu. Vladali su finansijski problemi i razmimoilaženja u upravi. Ni rezultati nisu bili dobri, a ti nisi puno igrao. Kako generalno gledaš na taj period?
"Lepo iskustvo. Bilo je izuzetno trenirati u jednom od najvećih klubova u zemlji. Bitno je osetiti se kao deo takvog kluba i njegove istorije. Bili su tu Senad Lulić koji je posle bio u Laciju, Riki Kabanjas koji je bio kapiten i reprezentativac, legenda švajcarskog fudbala, bio je i Veroljub Salatić. Od mladih su bili Stiven Cuber, Inosent Emeghara, Amir Abraši. Da ne zaboravim mog velikog prijatelja Izeta Hajrovića koga sam jednom prilikom zvao iz kafane i puštao mu pesmu na zvučnik, a-ha-ha".

©Starsport

Trener u Grashopersu je bio Ćirijako Sforca, nekadašnji igrač Intera i Bajerna. Kakav je bio rad sa njim?
"Ne sećam se detalja sa treninga, prošlo je dugo godina. Bio sam sa njim na normalnoj distanci uz poštovanje, kao i sa svakim trenerom. Doveo me je, video je nešto u meni. On je bio veliko ime u švajcarskom fudbalu. Baš se vidi da u Švajcarskoj imaju mnogo pijateta prema njemu. Kako i da ga nemaju".

Na kraju si morao da odeš iz tog haosa i vratio si se u drugu ligu, u Vaduc. Kako je došlo do tog transfera? Da li si imao ponude da ostaneš u prvoj ligi?
"Treneri Vaduca su gledali nekog drugog igrača koji je igrao utakmicu za drugi tim. Ja sam im se svideo i preko čoveka iz Niša koga sam poznavao, došli su do mene. Pošto me Grashopers nije zadržao, prihvatio sam ponudu".

Ono po čemu ljudi u Srbiji najviše pamte Vaduc jeste duel sa Vojvodinom u kvalifikacijama za Ligu Evrope. Izgubili ste prvu utakmicu 2:0, ali ste u Novom Sadu dobili 3:1. Ti si dao gol za 1:0. U to vreme je bila senzacija da Vojvodina ispadne od kluba iz Lihtenštajna.
"Imali smo stvarno dobru ekipu sa gomilom iskusnih igrača koji su godinama igrali Superligu, za klubove poput Austrije iz Beča i sličnih. Vojvodina je isto bila dobra. Prvu utakmicu smo možda nezasluženo izgubili 0:2, ali smo u Novi Sad došli sa verovanjem da nemamo šta da izgubimo. Oni su se možda malo opustili. Dali smo prvi gol, malo se unela nervoza, a onda u šestom minutu nadoknade moj saigrač daje gol glavom za 3:1 i kreće ludnica. To je stvarno bila senzacija, ali mislim i da nas je Vojvodina malo potcenila, a to obično tako ide kod nas. Često nam se dešava da potcenjujemo druge".

Kako je živeti u mestu Vaduc, koje ima svega oko pet hiljada stanovnika. Nije baš mesto u kojem se zamišlja život profesionalnog fudbalera.
"Vaduc su ti tri sela spojena u jedan grad. Meni je bilo izuzetno prijatno jer volim prirodu i mir. A i Cirih je bio blizu. S jedne strane imaš mir i planine, pošto volim rekreativne šetnje, a sa druge strane kulturu koja je fantastična. Fudbal - tu i tamo. U Evropu možeš da uđeš samo ako osvojiš Kup Lihtenštajna. Igraš protiv poluprofesionalnih klubova polufinale i finale i ulaziš u evropske kvalifikacije. Takav je sistem. Ako bih poredio Drugu ligu Švajcarske sa našom - intenzivnija je. Bolji su tereni i mnogo igrača iz klubova koji ne mogu da igraju u, na primer, Francuskoj dođe tamo. Fizički je takođe neverovatno zahtevna".

EDEGOR IMAO 15 GODINA, A TOLIKO BRZO RAZMIŠLJA DA NE MOŽEŠ DA MU PRIĐEŠ

Na kraju te sezone ti odlaziš iz Švajcarske posle četiri godine i sledeći korak je bio, ni manje ni više, nego Norveška. Potpisao si za Hegesun, kako je došlo do toga, izabrao si sredinu koja je po svemu drugačija od Švajcarske?
"Istekao mi je ugovor, pa sam se pitao gde ću i šta ću. Zove me čovek koji me je vodio u Vaduc i kaže da ima ponudu za Norvešku. Pitao me je da li bih išao tamo, ali sam pre toga morao da igram jedan turnir u Švedskoj, kako bi me videli na delu. Pristao sam, trenirao sa ekipom i otišao da odigram taj turnir. Odigrao sam jedno ili dva poluvremena sa dve različite ekipe, oko 45 minuta po utakmici. Bilo je to u subotu, a mi smo u nedelju leteli nazad iz Kopenhagena – oni za Hegesun, ja za Cirih. Odmah u ponedeljak me zove agent i kaže da su poslali ponudu".

Imao si mogućnost da iskusiš drugačije vremenske uslove od onih na koje si navikao u prethodnim zemljama. Svi znamo koliko u Skandinaviji ume da bude hladno.
"Tromse je bio dosta hladan. Sećam se samo da smo jednom jedva sleteli jer je pista bila potpuno zaleđena. Trondhajm mi nije ostao u sećanju kao previše strašan, iako se pričalo o tome. Sećam se utakmice u Sarpsborgu – igrali smo na zaleđenom veštačkom terenu i bio sam kao Bambi na ledu. Dosta klubova je prešlo na veštačku travu baš zbog klimatskih uslova. Sa mnom je u Hegesunu igrao Martin Bjornbak, štoper koji je prethodno bio u Bode Glimtu. Pričao mi je kako je tamo, zbog blizine arktičkog kruga. Leti po ceo dan svetlo, mrak padne na par sati. Zbog takvih promena mnogo ljudi pati od depresije. Norveška je izuzetno zanimljiva zbog svih tih klimatskih fenomena. Kod nas u Hegesunu nije padalo mnogo snega, ali je zimi temperatura uvek bila oko nule uz jake vetrove i ledenu kišu. Zato smo često trenirali u zatvorenim halama na veštačkoj travi. Jedino nisam video Auroru borealis (polarna svetlost). Inače, u Norveškoj se na sva gostovanja ide avionom, pošto je prilično udaljeno".

Dolazak u Hegesun bio je pun pogodak. Odmah si se nametnuo, postao nezamenljiv, davao neke bitne golove. Sve se potrefilo kako treba.
"Uvek sam imao sreću da upoznajem dobre ljude koji bi me brzo prihvatali, pa je i meni bilo lakše. U Hegesunu je bila velika kolonija naših ljudi. Nikola Đurđić je tu ostavio fenomenalan utisak i svima nam je otvorio vrata. Bili su tu još Nikola Komazec, Rok Elsner iz Slovenije, Mirko Kramarić iz Hrvatske, a mislim i Haris Hajradinović u nekom trenutku. Ljudi iz grada, naši i Bosanci, prihvatili su me odlično. Kao kruna svega, te 2013. godine smo završili kao treći i izborili plasman u Evropu prvi put u istoriji kluba".

Već tad si privukao pažnju klubova iz ostalih zemalja, konkretno - Nemačke. Šta se tu dešavalo?
"Posle prve sezone imao sam ponudu Kajzerslauterna. Zvao me je lično Kosta Runjaić, sadašnji trener Udinezea. Predsednik mi je ponudio da dođem kod njih kako bismo se dogovorili. Imao sam neku utakmicu, pa je trebalo da nakon oporavka odmah idem na aerodrom, pošto smo sutradan imali slobodan dan. Hteo sam da odem da vidim objekte i klub. Međutim, posle jednog od treninga me je zvao agent i javio mi da su već potpisali drugog igrača. Ja sam tu bio opcija B".

Tokom igranja u Norveškoj imao si prilike da za rivala imaš Martina Edegora. On je bio u Stremgodsetu, bio je apsolutna senzacija, nešto što norveški fudbal do tad nije video. Bio ti je rival u momentu kad je imao nepunih 16 godina.
"To je jedan od onih igrača koje odmah zapamtiš. Prilaziš mu iz mrtvog ugla misleći da te ne vidi, a on spreman kao zapeta puška, sve odigrava iz prve, ne daje ti mogućnost da ga napadneš. Bio je neverovatno inteligentan i pravio je razliku i sa loptom i bez nje. Njegova rešenja na terenu sa samo 15 godina bila su nestvarna. Odmah se videlo da će biti neverovatan fudbaler. Recimo, kada sam u Japanu igrao sa Takefusom Kubom, to u početku nisam mogao da kažem za njega, igrao je previše sa loptom u mestu. Edegor je bio potpuno drugačija priča".

©Starsport

Posle dve vrlo dobre godine u Norveškoj bilo je vreme da kreneš dalje, a ono što je interesantno, bio si u priči sa Partizanom. Leta 2016. godine Ivan Tomić te je video kao zamenu za Marka Jovanovića koji ti je danas trener u Teleoptiku.
"Maltene je sve bilo sređeno da ja dođem u Partizan umesto Mareta. Bio sam na razgovoru sa Tomićem i dogovorili smo se. Tad sam već bio u Lansu kao pozajmljen igrač Hegesuna. Kada sam se vratio u Francusku, rekao sam treneru Alenu Kazanovi da želim u Partizan. Ipak je to veliki klub, a i upravo smo dobili dete pa bi nam dobro došla pomoć roditelja u Beogradu. On je to razumeo, ali mi je odgovorio: „Čuo sam sve najbolje o tebi. Ne poznajem te dobro kao igrača, ali ako se dokažeš, igraćeš. U suprotnom, zimus ću te pustiti da odeš besplatno.” Bio je izuzetno pošten. Dokazao sam se, pa su mi već kroz mesec dana ponudili novi četvorogodišnji ugovor i od dolaska u Srbiju nije bilo ništa".

Kad si već pomenuo Lans, to je bio tvoj transfer karijere. Otkud ti tamo, oni tada nisu bili bleda senka onoga što su danas. Bili su drugoligaši, jesi imao još neke ponude?
"Mogao sam da se vratim u Švajcarsku, zvao je Sen Galen, a u Francuskoj pored Lansa, hteli su me Okser i Evijan. Nisam mnogo pratio francuski fudbal, gledao sam uglavnom Premijer ligu, Seriju A i Bundesligu koja mi je oduvek bila želja. Pitao sam agenta koji od ta tri kluba da izaberem, a on mi je odgovorio: „Samo Lans. Videćeš šta su kada odeš tamo”. Čim sam video njihovu istoriju, odmah mi je sve bilo jasno".

TERETANA MI ŠEST MESECI BILA DRUGA KUĆA, A IGRAM PROTIV MATETE, TIRAMA, MOPEA, FERLANA MENDIJA...

Kako bi opisao Lans iz tog perioda? Tada su tek ispali u drugu ligu, promenili tri trenera, u tri sezone, dok su danas klub koji igra Ligu šampiona i radi neverovatne transfere.
"Jako teška vremena. Dugo godina ih je vodio jedan gazda, pa ih je preuzeo biznismen iz Azerbejdžana, pa je sa njim izbila neka afera. Trener je bio Antoan Kombuare i imali smo strašnu ekipu sa igračima koji su do juče igrali Ligu 1. Meni je ta prva sezona bila jako teška jer sam dva meseca pauzirao zbog problema sa vratom. Pošto klub nije uspeo odmah da se vrati u prvu ligu, doveli su Alena Kazanovu za trenera. Igrali smo lep, zanimljiv fudbal, baziran na kretnjama bekova, spuštanju krila i čestom uključivanju golmana u izgradnju napada. Baš smo igrali moderno".

Ono što je zanimljivo, kao direktnog rivala imao si Joana Visu koji je tad igrao za Lorijan. Vidimo ga danas u Njukaslu, kako je bilo čuvati ga kad je bio skoro deset godina mlađi?
„Ih, da je samo Visa. Bili su tu Markus Tiram, Žan Filip Mateta, Nil Mope, Klemon Lengle, Ibrahima Konate. Pogledajte kakvi su to danas igrači, a ja sam ih sve zakačio. Visa je dosta lutao, tek kad je došao u Lorijan je eksplodirao. Mateta je još tad bio zverina, neverovatno moćan napadač. Protiv Tirama sam igrao u Sošou. On je tad imao 17-18 godina, ali vidi se da je bio fizički izuzetno dominantan, kasnije se dodatno nadogradio. Mope je potpuno drugačija priča od Matete i Tirama. Nije bio toliko fizički snažan, ali je bio predator u šesnaestercu, neverovatno spretan. Ferlan Mendi mi je ostavio najbolji utisak od svih. Bio je kao klinac u Avru. To je bila zastrašujuća snaga. Retko kad sam video tako fizički moćnog defanzivca“.

Dosta naših igrača danas odlazi u Francusku i deluje da se baš teško snalaze u toj ligi. Igor Miladinović je otišao u Sent Etjen, nije se snašao i morao je da se vrati u Srbiju. Kako je to tebi izgledalo dok si bio tamo.
“Sećam se kad sam došao iz Norveške u Francusku. Norvežani igraju tvrdo, ima dosta fizičkih duela i dugih lopti. Došao sam misleći da sam dominantan, a onda izašao na francuske terene i shvatio da ne predstavljam ništa. Šest meseci mi je teretana bila druga kuća. Nisam izlazio dok nisam fizički dovoljno ojačao da bih mogao da igram”.

ZAŠTO NAŠI IGRAČI NE USPEVAJU U FRANCUSKOJ? NAŠA LIGA JE PROBLEM

Šta misliš, šta je razlog toga da srpski igrači u Francuskoj uglavnom ne uspeju da se duže zadrže?
“Naša liga je problem. Kad odavde odeš tamo, to je prevelika razlika. To je razlika u intenzitetu. Drugu ligu je još teže igrati. Ključna razlika direktno kad odeš iz naše lige tamo je u intenzitetu, trčanju, snazi i svim ostalim stvarima. Sve ono što mi ovde nemamo”.

Sezona 2016/17, završili ste četvrti. Bili ste neverovatno blizu plasmana u Ligu 1. Šta se tu desilo pa niste ušli?
“Ne sećam se protiv koga smo igrali, ali u jednom trenutku dajemo gol za 3:1. Sa tim rezultatom, idemo u viši rang. Međutim, šta se dešava? U 90. minutu primamo gol, na drugoj utakmici direktan konkurent dolazi do vođstva i padamo na treće mesto. Na kraju mi primamo gol u sedmom minutu nadoknade i sa drugog padamo na četvrto mesto. Sve se raspalo za pet minuta. Jedan od onih momenata kada ne veruješ šta ti se desilo. Pritom, toliko šansi smo imali da sve završimo ranije. Primiš neki gol u zadnjem minutu bezveze i tu ti sve potone”.

©Starsport

Jedan od trenera u Lansu ti je bio Antoan Kombuare. Ljudi ga većinom pamte iz perioda dok je vodio Pari Sen Žermen pre dolaska Arapa u klub. Kako je bilo sarađivati sa njim?
“Sjajan tip. Kao igrač je bio štoper i dobro zna šta traži od igrača na toj poziciji. Njegov fudbal je vrlo jednostavan. Kod njega nikad nije bilo tenzije ili strogoće. Sećam se da je trčao posle nas, kad mi završimo trening, a onda sedne u kola i ide da učestvuje na nekom turniru u golfu. Neverovatno lagan čovek”.

Leta 2018. godine napustio si Francusku nakon isteka ugovora i odlaziš u Japan. Šta je bio razlog odlaska, da li si možda osetio zasićenje?
“Nije bilo zasićenje. Pojavili su se neki ljudi u klubu koji meni nisu legli i hteo sam da idem, ako se nešto otvori. Uslovi u klubu su bili idealni, ali neke stvari vezane za mene mi se nisu svidele. Te druge polusezone smo bili loši. Ja sam bio jedini iz ekipe na užem spisku za tim sezone, a mi se borimo za opstanak. Nije bilo dobro. Ostalo mi je nekoliko dana ugovora i taj novi sportski direktor je došao. Na polusezoni su me zvali iz Orlando Sitija, iz MLS-a, ali je klub tada rekao: „Treba nam, nećemo da ga pustimo na polusezoni”. Meni je to bilo OK, ja sam profesionalac. Ali kada mi je na kraju sezone ostalo još nekoliko dana ugovora, došao je i rekao: „Sačekaj da prođemo dve, tri utakmice," što me je iznerviralo i rekao sam: „Ako iskoči nešto dobro, idem." Tu se pojavio Japan i isforsirao sam tu priču”.

ŠINKANSENOM DO HIROŠIME I NAGASAKIJA

Dolaziš u Jokohamu Marinos, prvi put u životu odlaziš u Aziju, potpuno drugačija kultura u odnosu na Evropu. Da li si možda bio skeptičan kad si došao?
“Ja sam čovek koji voli da upoznaje kulture, otvorenog sam uma, i opcija sa Japanom mi je bila izuzetno zanimljiva. Svi slušamo o Japanu kao o fenomenalnoj zemlji, o neverovatnoj civilizaciji i kulturi. Utisak mi je bio neverovatan. Sve ono što sam znao o njima iz priče, bilo je puta tri u odnosu na to. Od ljudi, do kulture, tradicije, arhitekture…”.

Da li ti je legla njihova hrana, neki se žale?
“Meni je bila super. Obožavam da probam nešto novo. Njihova hrana mi je odgovarala jer se oni ne prejedaju. Porcije su male. Uzmeš salatu, pirinač, piletinu, svinjetinu, alge – sve to u nekoliko malih posuda. Taj način ishrane mi odgovara, probao sam suši, unagi (japanska jegulja), pogotovo je unagi bio preukusan”.

Kako je to sve fudbalski izgledalo, japanska liga je za nas iz Srbije još uvek nedovoljno istraženo područje?
“Došao sam posle dela priprema koje sam odradio sa Lensom. Stigao sam u junu, temperatura i vlažnost su bili strašni. Oni igraju usred sezone. Prvih par utakmica mi je bilo teže, posle sam ušao u ritam i bilo je dobro. Igrao sam na stadionu gde je bilo finale Mundijala 2002. između Brazila i Nemačke. Jokohama je predgrađe Tokija, kao da iz Beograda ideš u Zemun. Bukvalno pola sata vozom i u centru si Tokija. Živeli smo u delu grada koji je odvojen od mora, novo naselje. Sjajno mesto za život, sve ti je na dohvat ruke. Sećam se da smo na neke utakmice išli Šinkansenom (super-brzi voz u Japanu) i to na gostovanja u Hirošimu i Nagasaki. U Hirošimi još uvek postoji zgrada koja je preživela pad atomske bombe. Služi kao memorijalni centar. Inače, Hirošima je grad u Japanu sa najviše zelenila”.

©Starsport

Šta ti je najviše privuklo pažnju u Japanu?
“Velike ulice i mala kola. U Tokiju su ogromni bulevari od pet, šest traka, a od kola samo Smart sa prikolicom. U glavnom gradu Japana ne možeš da imaš auto ukoliko nemaš garažu”.

Jesi imao ti tu situaciju, da ne možeš da voziš pa ideš peške na trening?
“Mi smo imali garažu, a auto smo dobili od kluba, jer im je Nisan bio sponzor. Zanimljivo je, sagradiš skupu zgradu a imaš malo parking mesto i ne možeš da kupiš veći auto. Šta mi je još bilo fascinantno - šetam ulicom u vreme ručka i vidim traku do trotoara prepunu parkiranih kola. Motori rade, a ljudi unutra spavaju. Pitam drugara šta je to, kaže: „Posle ručka ljudi imaju pravo na malu pauzu za odmor da bi bili produktivniji." Što si stariji, više vremena dobiješ, recimo 45 minuta. Izuzetna kultura. Zatim, nigde kante na ulici, a sve čisto. Ko nije išao u Japan, ne zna šta propušta. I danas vidiš gejše, možeš da obučeš kimono i šetaš kroz grad. Stari hramovi su fenomenalni”.

KOD POSTEKOGLUA GOLMAN STOJI NA 35 METARA, ZBOG TOGA SMO TRIPUT PRIMILI GOL SA CENTRA

U tom periodu, trener ti je bio tada malo poznati Angelos Postekoglu. On je kasnije napravio ozbiljan iskorak, dogurao do Premijer lige, osvojio Ligu Evrope, sad je u Saudijskoj Arabiji. Poznat je po veoma ofanzivnom fudbalu, da li je takav bio dok je vodio Jokohamu?
“Izuzetno zahtevan trener. Tačno je znao šta hoće i kakav fudbal. To je ovo što sad vidiš kod Hansija Flika. Golman stoji na 35 metara, tokom utakmice pretrči sedam kilometara. Dva ili tri puta nam se desilo da primimo gol sa pola terena, jer golman stoji na 35 metara do gola. Inače je prijatan čovek za priču, ali na terenu nema zezanja. Vrlo strog. Prvu polusezonu sam igrao standardno, ali posle sam se povredio i operisao. Ekipa se namestila, išlo im je dobro i nije hteo ništa da menja”.

Poslednja stanica u Japanu bila je Tokušima, drugi rang takmičenja. Prati te druga liga kroz karijeru. Srbija, Švajcarska, Francuska, pa Japan.
“Tokušima je ostrvo ispod Osake. Trener je bio Španac, Rikardo Rodrigez. On je bio sjajan. Jedan od boljih trenera koji me je trenirao u životu. Baš zahtevan, a kao osoba izuzetan, osećajan i fudbalski veoma inteligentan”.

Koja je caka sa japanskim fudbalerima, ima ih veliki broj u pet najjačih liga. Nekako su Kaoru Mitoma i Takefusa Kubo jedni od predvodnika tog talasa i čini se da će sve više Japanaca biti bitan faktor u evropskom fudbalu?
“Kao što sam rekao ranije za Kuba – nisam očekivao da će postati ovakav igrač. Imao je kvalitet, tehnički je bio obučen, ali je zapravo najviše driblao u mestu, malo šta je radio u trku. Kubo je sitne građe, međutim, većina Japanaca su takvi - sitni, brzi, hitri, služe se obema nogama. Ono što meni kod njih upada u oči - izuzetno su uporni. Prvi put sam doživeo da treneri bukvalno teraju igrače s terena. Završimo trening, a oni ostanu još 15 minuta. Jedni rade usmereni prijem, jedni se istežu, trčkaraju... Treneri završe ručak, vraćaju se i vide ih još na terenu pa viču: „Jeste normalni, imamo utakmicu za dva dana!" To nikad ranije nisam video”.

©Starsport

Konačno, 2022. se vraćaš u Srbiju, najpre u Radnički iz Kragujevca pa onda TSC. Posle 12 godina pečalbe si rešio da se vratiš u Mozzart Bet Superligu.
“U Radničkom mi je Dejan Joksimović bio trener i igrali smo fenomenalno, bili šesti, sedmi na tabeli. Iz tog perioda najviše pamtim Nemanju Tomića. Ljudi, kakav je to majstor! Uzme loptu i nosi je gde želi. Neverovatno. Čak i u tim godinama je bio klasa iako je vukao barem deset kila viška. Posle toga sam otišao u TSC na godinu dana”.

Kako ti je izgledao TSC sa Žarkom Lazetićem, vidimo da oni do danas nisu uspeli da pronađu adekvatnu zamenu za njega.
“Žarko je napravio neverovatan posao. On i njegov stručni štab su izuzetno posvećeni, sviđa mi se način na koji su gledali fudbal, vodili računa o svakom detalju. Kod Žareta je bilo izuzetno zahtevno. U svakom trenutku si znao šta treba da radiš i koji su tvoji zadaci. On je deset, jedanaest igrača digao na viši nivo i našao im pravo mesto”.

Koji igrač ti je najviše zapao za oko, mnogo njih je u tih nekoliko godina igralo najbolji fudbal u karijeri.
“Petar Stanić i Miloš Pantović su bili fenomenalni, ali moram da izdvojim Sašu Jovanovića i Milana Radina. Oni su vezivno tkivo ekipe i danas. Mnogo toga u ofanzivi se povezivalo preko Buće, čak je dobio nagradu za igrača sezone. Kod Milana mi je fascinantno što on na utakmici nema nijedan sprint, a uvek je na pravom mestu u pravo vreme i uspe da dođe do lopte. Primer čiste fudbalske inteligencije”.

Šta misliš da je razlog njihovog pada? Očekivalo se da će posle Lazetića uslediti pad, ali da će pasti u drugu ligu...
“Ni ja ne znam da objasnim. Još ne mogu da verujem da su drugoligaši. Buća dugo nije igrao, vukao je neku povredu, možda je to jedan od razloga, jer ga nisu imali u ofanzivi”.

Za kraj, Mladost Lučani. Jedna od najspecifičnijih sredina u Srbiji. Gomila iskusnih igrača, naviknutih na preživljavanje u Superligi. Kako je došlo do te priče?
“Kad sam rešio da odem iz TSC-a, bila je priča za Železničar iz Pančeva, ali odlučio sam se za Lučane. To je izuzetno dobra skupina ljudi. Šta god ko pričao, Neško Milovanović ume da izabere igrače sa karakterom. Svi smo sličnih godina, imamo sličan smisao za humor i razmišljanja, uz par mlađih igrača. Igrali smo formaciju pet pozadi. Kad damo gol, samo čuješ protivničke igrače: „E, sad smo gotovi, nema više šta da tražimo ovde”. Još kad se Stameni (Saša Stamenković) razbrani, to je pakao, ili što bi on rekao: Ja ne branim, mene pogađa lopta, a-ha-ha)”.

Posle svih destinacija i igrača sa kojima si i protiv kojih si igrao, da li ti je sad teško da igraš u Prvoj ligi Srbije?
“Svaka liga nosi svoje, svaki klub donosi svoje. Iskustvo je na mojoj strani, ali nije lagano igrati nijednu ligu. Sada moraš da brineš o mnogo stvari. Nama je cilj da pomognemo deci koliko možemo i to je velika odgovornost. Trudim se svakim danom, da li je utakmica ili trening, da im svojim primerom pokazujem disciplinu, principe fudbala i života generalno. To nije jednostavna uloga, ali je zadovoljstvo. Voleo bih sutra, ako neko od njih dospe na neke visine, da kaže da sam mu i ja malo pomogao”, završio je Cvetinović.