Da li igrači veruju Gavriloviću, zašto treba napraviti rez(ove) i kako je jedan čovek obesmislio Zvezdine centre

Kada četiri dana posle najboljeg izdanja odigrate možda najslabiju - teško je više to odrediti na trenutnoj skali - utakmicu dosadašnje sezone, više ne možete da govorite o slaboj formi ili izostanku jednog ili dvojice igrača, već o greškama koje su dovele do toga da postojeći sistem bude gotovo potpuno van funkcije.

Od trenutka kada je preuzeo ekipu trener Andrija Gavrilović napravio je određene individualne pomake. Razbudio je Bilija Berona i učinio da se vrsni šuter ponovo dobro oseća u svojoj koži tako što ga je lišio većih obaveza kao sekundarnog plejmejkera, što se brzo osetilo po njegovim izdanjima. U poslednje tri evropske utakmice Beron je na proseku od 16,6 poena i tri pogođene trojke iz nešto više od šest pokušaja u proseku. I dalje to nije onaj Beron iz prošle sezone iz kojeg preliva samopouzdanje, ali je na mnogo boljem mestu nego po startu takmičarske godine, kada jeste imao prosek od osam poena, ali je van linije 6,75 metara pucao 4/17. Rešio je Himki, Igokeu, umalo i Real, pa je s njim živnula i ekipa. Lorenzu Braunu je usadio svest da ipak može da bude koristan za ekipu. Četiri poslednja izdanja u Evroligi su mu dvocifrena, s prosekom od 14,25 poena, gde je umalo potpuno okrenuo meč u Istanbulu, bio jedan od ključnih faktora protiv Himkija i Igosa, a na momente razbijao defanzivnu koncepciju Reala kroz prodor i kontakt igru. Prvi i sve češće jedini plejmejker Crvene zvezde je, ipak, rizik koji se nekada isplati, nekad ne. Da Braunov uticaj na Zvezdinu igru provučemo kroz onaj, toliko puta upotrebljeni plastični primer - on vam je kao krava muzara koja vam u cugu da deset litara mleka, ali znate da uvek postoji opasnost da se ritne i obori tu istu kofu... To je, ukratko Lorenzo Braun. I tu Andrija Gavrilović, njegov prethodnik Milan Tomić, niti bilo ko treći ne može da promeni. Jer, da može, Lorenzo Braun bi verovatno imao stalni angažman u NBA ligi.

Dao je veći prostor Ognjenu Dobriću, imao hrabrost da Ognjenu Kuzmiću tri meseca posle teške saobraćajne nesreće udeli prve minute i ubrzo mu dodeli ulogu prvog centra... Nikada niko neće moći da ospori košarkaško znanje Andrije Gavrilovića i njegovu stručnost, niti može da bude kriv što kao VD obavlja funkciju koju drugi ne žele ili za koju Crvena zvezda nema adekvatno rešenje u ovom trenutku. Jeste bio prvi savetnik Milana Tomića, ali ovo nije njegova selekcija, niti je on birao igrače. Priznao je i sam već nekoliko puta da nema glas kada je u pitanju transfer politika kluba i pravljenje rezova u sastavu. Posle jučerašnjih izjava da “zbog izgubljene utakmice i razočaranja, utakmice koja je bila dobijena, ne treba da prestane radikalno da veruje ljudima“, lopta je prebačena u polje košarkaša. Da li oni veruju Andriji Gavriloviću? Izgleda da ne...

Crvena zvezda je protiv Asvela izgledala kao grupa igrača (ne tim) bez života u sebi. Pisali smo o tome u izveštaju utakmice - bez energije, ideje, intenziteta i ritma. Na momente bi se radna temperatura podigla za nekoliko stepeni, Bili Beron bi izvukao bitne hice za tri poena, Ognjen Dobrić i Branko Lazić ubrizgali injekciju samopouzdanja trenutnog dejstva, ali sve bi to beogradska košava, koja je duvala i preko tribina Štark Arene, ohladila brzo... Osetilo se to kroz onih poslednjih šest i po minuta četvrtog kvartala, neposlušnosti igrača u poslednjem napadu, gde se čekao još jedan visoki pik pre ulaska u realizaciju, onih pet minuta produžetka u kojim je sve palo u vodu i odluke da Čarls Dženkins postane “žrtveno jagnje“ deficita s plejmejkerima.

Tu se vidi doza nepoverenja igrača i ogleda trenerova odgovornost - zato su se i čuli zvižduci s dela tribina - baš kao što, primera radi, na dušu Džejmsa Gista ide ravnodušnost koja nije mogla da se zamisli u septembru i delu oktobra, ili Lorenza Brauna što evropsku košarku doživljava kao koledž varijantu ove igre - uz dužno poštovanje svega što predstavlja koledž košarka u SAD i njenoj realnoj sportskoj važnosti, ali nema sličnosti - i tako neobavezno tapka loptu 20 sekundi u ključnom napadu utakmice da bi poput deteta izgubio taj posed i sve šanse da se dođe do trijumfa poslao u prah i pepeo. To je, uostalom, povezano s paragrafom o “kravi koja se ritne i prospe 10 litara mleka“.

Ekipa je ispustila jednu od retkih situacija gde je realno morala da uzme pobedu kao favorit. Dok Real, Barselona, Efes ili razjareni Makabi - poslednja dva rivala lutala negde između ubedljivih pobeda i šokantnih preokreta Zvezde - deluju kao nepobedive sile u ovom trenutku, Asvel bez dana treninga gotovo sedam dana i s delom ekipe koji je putovao preko pola sveta u nešto manje od tri dana, morao je da padne. Pogotovo jer bi ta recka imala izuzetno pozitivan uticaj dva dana uoči večitog derbija i nove sedmice duplog programa s gostovanjima u Berlinu i Kaunasu. 

Zbog svega napisanog, između ostalog, Crvenoj zvezdi su potrebni rezovi u timu. Ako to ne može ili ne sme da uradi Andrija Gavrilović, onda treba prvi čovek kluba Nebojša Čović, koji je igračima po Tomićevom odlasku zapretio da su oni sledeći... Podsetimo na slučajeve Kvinsija Milera (heroj sezone 2015/16), Tarensa Kinzija (podigao ekipu iskustvom i sveukupnim zalaganjem), Alena Omića (bio među najboljima, čak i kada je tvrdo navijačko jezgro otvoreno bilo protiv njega), pa čak i Diona Tompsona (ključni čovek serije s Cedevitom), koji su znali da preseku agoniju i podignu Zvezdu kroz svojevrsni vid šok terapije. 

Da nije sve samo do plejmejkera, koji Crvenoj zvezdi nedostaje kao lek, pokazuju krvna slika kompletne centarske linije Crvene zvezde i uticaj jednog čoveka - Tonja Džekirija. Momak za koga se Zvezdan Mitrović svim silama zalagao kod Tonija Parkera da bude doveden u Asvel obesmislio je petorku igrača koji nominalno treba da iznesu kompletnu odgovornost na dve pozicije. Džekiri je meč završio sa 18 poena, koliko su imali Kuzmić (0), Gist (6), Odžo (6), Simanić (2) i Faje (2) zajedno, dok je u reketu ličio na projekciju Andrea Dramonda ili Rudija Gobera lično sa 19 uhvaćenih lopti. Kuzmić, Gist, Odžo, Simanić i Faje imali su ih 16! Tek nešto više od onoga što je stasiti Nigerijac imao pod svojim košem. 

Crvena zvezda se već na polovini novembra nalazi u situaciji da može da razmišlja o tome da li je evropski pohod već izgubljen, mada treba zapamtiti reči Zvezdana Mitrovića koji je naglasio da tek posle Nove godine može da se stvori realna slika i da će se najviše brojati rezultati iz poslednje trećine duge i naporne sezone. Ovakva slika Crvene zvezde nikome ne laska, a biće još teže ako se iz okršaja s Partizanom ne izvuče pozitivan rezultat. Ne toliko u rezultatskom smislu, koliko bi psihološki moglo da razori i ovako zapaljivu atmosferu...

Piše: Nikola STOJKOVIĆ (nikolaS_sN)
Foto: Star Sport, MN Press