.jpg.webp)
N. StojkovićVery difficult to translate, my friend
_i_KriÅ¡tof_Baumgartner_(Austrija).jpg.webp)
.jpg.webp)
Vreme čitanja: 6min | sub. 15.11.25. | 10:42
Kako objasniti ono što se dešava u Partizanu? Ima do igrača, ima i do trenera
Ima tome nešto više od dve decenije otkako su se košarkaška reprezentacija i javnost u tadašnjoj državnoj zajednici našli u početnom stanju šoka posle eliminacije od Francuske u osmini finala Evrobasketa u Novom Sadu. Dok su svi još pokušavali da shvate šta se dogodilo, pred novinare u Spensu izašao je Željko Obradović i u monologu od četrdesetak minuta izneo sav prljav veš iz svlačionice.
Mnogo toga izgovorenog te septembarske večeri i dalje je sveže u sećanju srpskog plebsa. I danas se prepričavaju detalji sa te konferencije. Kako i ne bi, kada se Obradović tada, kao verovatno niko pre njega, bez zadrške obrušio na reprezentativce, govorio o njihovom egoizmu, ludovanju po splavovima, međusobnim konfliktima… Tada je izgovorio i čuveno “very difficult to translate, my friend”, nakon što je jedan novinar zamolio da se rečeno prevede, a zbunjeni prevodilac pored njega nije ni slutio šta će sve morati da prenese na engleski. Sve u sali nasmejalo je ta scena, osim jednog od najvećih trenerskih umova. Njemu tada nije bilo do smeha.
Izabrane vesti
Isto je bilo i prošle večeri u Vilerbanu. Dvadeset i kusur godina kasnije, posle, kako reče Obradović, sramnog izdanja Partizana Mozzart Beta i nakon svega što je najtrofejniji evropski trener poručio u mikrofon televizije Arena Sport, krajnje je vreme da se postavi pitanje: šta se to zapravo dešava u Partizanu?
Ima i do igrača, ima i do trenera… Možda je i sada “very difficult to translate”, ali je pre svega “very difficult to explain”. Tek treba videti kakav će biti odjek Obradovićevih kritika. Prvi put, nakon što je sedmicama pokušavao da spusti loptu, da nešto blažim tonom opomene igrače i stavi do znanja javnosti da veruje u ekipu, Željko Obradović je posegao za rečnikom koji je najviše podsetio na pomenutu konferenciju iz 2005. godine.
Prekaljeni strateg nije se libio da kaže kako se “igrači ponašaju nenormalno”, da su im “stalno telefoni u rukama”, da ih “utakmica ne zanima” i da “nema reči da objasni koliko se loše oseća”. U svega nekoliko rečenica stalo je mnogo, dovoljno da zabrine svakog partizanovca i objektivnog košarkaškog zaljubljenika. Jer, prirodno se nameće pitanje – šta se to dešava iza kulisa? Kako je Partizan Mozzart Bet došao u situaciju da Željko Obradović, posle nepuna dva meseca sezone, govori ovakvim tonom? I još važnije, da li je ovo bio manevar da se aktivira crveni alarm kako bi se nešto hitno promenilo, ili pokušaj da se signalizuje da trener gubi svlačionicu?
Najjednostavnije objašnjenje jeste izdanje ekipe u Astrobalu – od uvodna četiri minuta, dva potrošena tajm-auta na Asvelovu seriju 16:2, pa sve do završnice u kojoj je ponovo (olako) prokockana prednost kao rezultat traljave odbrane i još lošijih napadačkih odluka. No, nije potrebno biti psiholog da bi se uočilo da je problem daleko ozbiljniji i duboko ukorenjen. I da, poput opake bolesti, sve više nagriza zdravo tkivo.
Tu dolazimo do neminovne tačke spora. Neminovne zato što Željko Obradović, u svojoj trenerskoj veličini, nesporno uživa status kakav u Partizanovoj istoriji ima jedino Duško Vujošević. I ma koliko postojalo uverenje da je čovek o kome svi govore sa najdubljim poštovanjem nedodirljiv, odgovornost treba da se traži i da postoji.
Ma koliko nekome bilo teško bilo da prizna, Obradović ima veliku odgovornost u svemu ovome. Nakon poslednjih događaja, čak se i poverenje koje navijači imaju u njega, koliko god bilo veliko, pomalo krcka. Iako je svima jasno da govorimo o najvećem evropskom treneru u modernoj košarci, čoveku koji decenijama uživa ugled kakav malo koji strateg ima.
Naravno, biće komentara da Obradović ne može da igra umesto igrača, niti da donosi odluke na terenu umesto njih, što je suštinski tačno. O taktičkim potezima stručnog štaba može se diskutovati, ali postoje i pozvanije glave za takve analize. Ipak, sve se neminovno vraća na ono što je rečeno posle utakmice.
Ako trener, ma ko on bio, javno priča o “nenormalnom ponašanju” igrača, nedostatku koncentracije, a zatim vidimo i jasne primere nedostatka osnovnog (košarkaškog) vaspitanja i poštovanja kod pojedinaca, onda govorimo o problemu za koji je neminovno odgovoran i trener. Ma kako se on zvao. U njegovom opisu posla jeste da se bavi i takvim stvarima. Niko ne tvrdi da Obradović to ne pokušava, ali kada se iste stvari stalno ponavljaju, a pojavljuju se i novi detalji koji bacaju drugačije svetlo na unutrašnje odnose, onda se ili ne radi dobro, ili nešto ozbiljno ne valja.
U prilog tome ide i scena dva i po minuta pre kraja utakmice, kada su živci bili nategnuti kao strune. Tajrik Džons, koji je neposredno pred meč rekao da ne može da igra i ostao u civilu, našao se pored terena sa Obradovićem iz nepoznatih razloga. Trener ga je oštro poslao na mesto, a centar Partizana je zbog toga vidno bio nervozan. Kamere su dugo držale kadar na njima, a posle utakmice je Obradovićevo “pitajte njega” na pitanje zašto Džons nije igrao, celu priču dodatno zamaglilo.
A nije samo Džons taj koji je stao na žulj treneru i navijačima. Jaku opasku imao je i Šakil Mekisik posle poraza u Pireju. Iskusni bek govorio je tada o tome kako su Partizanovi igrači “podbadali” Olimpijakosove dok su vodili, što je crveno-belima poslužilo kao gorivo za kasniji preokret.
“Mnogo su pričali i hvala im na tome“, rekao je tada Mekisik i dodao:
“Mislili su da će pobediti, bili su puni samopouzdanja… Znao sam kako će da se završi. Video sam to mnogo puta“.
.jpg.webp)
Nešto slično dogodilo se i protiv Monaka u utorak. Dvejn Vašington je, posle serije trojki i vođstva od 16 poena dva i po minuta pre kraja treće četvrtine, zaplesao kao da je utakmica rešena. Ubrzo se, međutim, ispostavilo da je to bilo opasno busanje u grudi. Monako je serijom 22:0 umalo preokrenuo sve, a Vašington je u tom intervalu bio manji od makovog zrna... Promašio je sva četiri šuta iz igre i izgubio loptu. Sterling Braun je u petak, na dva minuta do kraja, dobacio nešto Dejvidu Lajtiju posle promašenog slobodnog bacanja, u trenutku kada je Partizan još vodio sa 79:76…
Sličnih scena bilo je i protiv Barselone, pa i ranije. Nedoličnih dresa velikog kluba, delimično neprofesionalnih, jer otkrivaju da ne postoji nivo poštovanja prema rivalu.
U eri u kojoj “trash talk” nije ništa novo, ali ipak pripada NBA kulturi i svetu šou-biznisa, Partizanovi igrači to rade neretko bez pokrića. I nije u pitanju samo ovaj tim, ista mantra ponavlja se već nekoliko sezona.
Dosadašnji rezultati su, delom, upravo zbog toga takvi kakvi jesu. Delom i zbog povreda, naravno. Ali odnosi u svlačionici očito nisu dobri, a to se sve češće preliva na teren. I tu je odgovornost podeljena – i na igrače i na trenera.
Možda će nekome zvučati paradoksalno posle svega, ali sve ovo i dalje može se pretvoriti i u Partizanovu korist. Sezona nije stigla ni do trećine, i ma koliko da učinak posle jedanaest kola Evrolige nije dobar, tek dolazi period u kojem će se videti da li Partizan Mozzart Bet ima ono što je potrebno da bude među deset najboljih.
Neminovno je, međutim, da nešto mora da se menja. Ponašanje svih aktera, a pre svega odnos prema grbu, igri i obavezama. U suprotnom, Partizan bi mogao da ostane zaglavljen u mulju jakih emocija, infantilnih reakcija, nepovezanosti i haotičnosti, u kojem veliki klub ne sme da boravi.
tagovi
Obaveštavaj me
KK Partizan Mozzart Bet
Evroliga
.jpg.webp)