Od “Gvozdena“ do ujeda kninske kobre i titule: Prošao sam svašta i ćutao, verovao da će moje vreme doći
Vreme čitanja: 10min | ned. 30.05.21. | 11:51
“Osećao sam se dobro na parketu, lepo, komforno, opušteno. Dejo mi je verovao od početka, čim mi je dao toliku slobodu i minute“, kaže Dobrić za Mozzart Sport
Teško da je nekoga razvojni put kroz ove godine tako promenio kao što je Ognjena Dobrića. Jedna od prvih asocijacija na pomen imena i prezimena momka rodom iz Knina jeste ona čuvena priča Milana Gurovića o “Gvozdenu“ koji je šutirao sa šest odsto uspešnosti. A, taj “Gvozden“ je sada junak zvezdaške javnosti.
Izabrane vesti
Ima možda doza posebnosti i razloga zašto su navijači posebno osetljivi na Ognjena Dobrića i u onoj priči o teškom detinjstvu u vreme rasturanja SFRJ, bežanju iz Knina i odrastanju u realnosti kakvu niko ne zaslužuje. Momak sa rukom bez mnogo osećaja pri izbačaju lopte postao je od milošte kninska kobra čiji otrov boli najviše, a vala donosi i titule. I to ne prvi put, ali sada se njegov potpis možda i najviše ističe u svemu što je Crvena zvezda napravila otkako se dogodila rokada na klupi.
Koliko je teško proći put od momka kome je šut bio strani pojam, preko talenta u koga neki treneri nisu imali ni trunku vere, do heroja iz senke i sada apsolutnog pobednika pitali smo upravo Ognjena Dobrića u danu posle osvojene titule?
“Rekao bih da treba biti uporan i vredan, da veruješ u sebe. Prolaziš kroz svakakve stvari, klubove. U mom slučaju prošao sam kroz FMP i Crvenu zvezdu, prošao kroz svašta u oba kluba i uvek sam verovao u sebe. Ćutao sam i neprestano radio, čekao trenutak kada ću moći da pokažem ono što znam. Najbitnije je da ne dozvoliš sebi da izgubiš samopouzdanje i dovedeš u pitanje ono što znaš. To je mene vodilo svih ovih godina, pa i sada je tako. Verujem u sebe i dobar rad, da će mojih pet minuta doći“, iskrenim tonom Dobrić otvara razgovor za Mozzart Sport.
Gledajući iz ove perspektive, ključna tačka sezone bila je promena trenera. Možda nije zahvalno iz tvoje pozicije da govoriš o tome, ali evidentno je da su tvoje uloge kod Saše Obradovića u prvom delu sezone i Dejana Radonjića sada narodski rečeno – nebo i zemlja.
“Istina je, drugačija uloga i otkako je Dejan došao skroz mi se promenila košarka, dobio sam veću minutažu, slobodu i ulogu. Moje je bilo da to maksimalno iskoristim u svakoj utakmici, pokušavao sam na svaki način da pokažem da zaslužujem ono što sam dobio i mogu da kažem da sam zadovoljan kako je sve na kraju ispalo, izgledalo. Može i mnogo bolje, naravno, mogu da napredujem u još milion aspekata. Prvi i drugi deo sezone zaista ne mogu da se porede, poklopile su se i neke kockice i eto“.
Da li je tajna Radonjićevog odnosa sa tobom konkretno u uzajamnom poverenju ili nešto je drugo u pitanju?
“Ima tu mnogo stvari, ali poverenje je definitivno jedna od njih. Osećao sam se dobro na parketu, lepo, komforno, opušteno. Dejo mi je verovao od početka, čim mi je dao toliku slobodu i minute“.
Odigrao si finale za pamćenje, pogotovo si sebe u prvi plan izbacio tokom uvodne dve utakmice serije kada si ubacio ukupno 50 poena i istakao se najviše u pobedama koje su odbranile domaći teren. Da li je kod tebe postojala posebna motivacija za dokazivanjem u utakmicama gde je ulog tako visok?
“Tokom cele serije imali smo nekog ko je znao da iskoči. Eto, meni se u one dve utakmice na početku otvorilo da ubacim tih 50 poena, ali poeni su samo jedna stvar na košarkaškoj utakmici i mnogo je faktora zbog kojih smo došli do pobede. Od dobre odbrane, kontrola skokova, reakcije u nekim odlučujućim momentima, neka ukradena lopta... Sve je to bitno. Svih dvanaest igrača je imalo veliku želju da pobedimo u finalu i osvojimo titulu“.
Da li si posle nepunog dana od završene utakmice uspeo da sabereš sve utiske?
“Jesam. Teška serija, iscrpljujuča jako fizički i psihički. Dobro je što smo bili najbolji kada je bilo najpotrebnije, u toj petoj utakmici, da skupimo dovoljno energije da pobedimo. Za nas još nije kraj, imamo još tu jednu ligu i moramo da privedemo kraju i nju kako treba“.
Utisak je da je ova serija izvukla maksimum iz obe ekipe, ali da je značaj rezultata donekle uticao da ne bude previše lepršave košarke, već rovovske borbe?
“Bez dileme. Ne znam iskreno koja je utakmica od ovih pet bila teža od one prethodne. Praktično sve do majstorice na jednu loptu. Budućnost je odigrala muški, nisu se predavali, nismo ni mi. Baš je bila što kažeš rovovska borba. A to iziskuje dodatnu potrošnju, nije lako izdržati u takvim uslovima jer se od tebe očekuje da svih 40 minuta budeš maksimalno koncentrisan kako bi doneo pobedu. Videli smo i po nama na kraju majstorice da više ne možemo na nogama da stojimo od umora, ali uspeli smo da uradimo ono što je trebalo“.
U finalnoj seriji izdvojili ste Džordan Lojd, Lendri Noko, Dejan Davidovac i ti kao nosioci igre... Da li je to bila svesna odluka ili je rezultat svega što se dešavalo na parketu?
“Moram da kažem da je ceo klub zaslužan za ovu titulu i uspeh koji smo ostvarili. Svi do jednog su radili vredno na tome da se danas nađemo u poziciji u kojoj smo, da budemo šampioni i naredne sezone ponovo igramo Evroligu“, kaže nam Dobrić, a kada smo ga podsetili na reči Dejana Radonjića da su klupski doktori bili “najvažniji ljudi tima u plej-ofu“ odmah je uzvratio:
“Svi su imali svoje uloge i napravljena je jasna i dobro koncipirana šema rada gde se vodilo računa o svakom detalju, fazama oporavka, treninga, radu, utakmicama, taktici, putovanjima... Fizioterapeuti i doktori su zaista imali ogromnu ulogu, ali ne mogu da zaboravim menadžment, upravu, sve koji su se trudili da nam apsolutno ništa ne fali i da budemo fokusirani samo na parket i utakmice. Tako to mora da funkcioniše na nivou Evrolige i osvajača ABA lige“.
Poznato je odavno koliko je komplikovan sistem rada, putovanja i igranja utakmica u Evropi, pogotovo u pandemijskim uslovima gde ste dosad odigrali 72 utakmice...
“Iscrpljuje sve to. Znate, putujete, trenirate, igrate utakmice, treba se oporaviti od svega toga. Moraš da budeš zdrav, da održavaš svoje telo u optimalnoj formi nekako, ali mi smo to uspeli i zaista je tu velika zasluga naših doktora i fizioterapeuta“.
Jedna od glavnih tema posle finala Jadranske lige je ponašanje trenera i igrača na parketu i van njega koje je bilo u pravom duhu sporta...
“Saglasan sam sa tim, zaista je bilo tako. Bez incidenata, ni u Beogradu, ni u Podgorici. Nije bilo nikakvih problema među igračima i trenerima, ali mi se svi praktično poznajemo jako dugo i igramo jedni protiv drugih, nikad nije ni bilo nekih čarki i dobacivanja. To se i vidilo na parketu. Možda je bilo u afektu nekih kontakta ili udaraca, ali ništa sa namerom. Sve je prošlo u fer i korektnom duhu. Pravo uživanje je bilo igrati ovih pet utakmica. Jeste i naporno, ali baš interesantno i za uživanje“.
Koliko je zaista bilo važno da odbranite domaći teren pošto ste u praktično poslednjem trenutku dobili drugu šansu da plej-of dočekate na vrhu tabele?
“Mnogo“, kao iz topa će Dobrić i nastavlja:
“Mnogo zato što su nam dve pobede kod kuće garantovale određeni mir s kojim smo otišli na megdan Budućnosti u Podgoricu. Svima je laknulo posle te dve pobede, bili opušteniji, ali smo i u Podgorici išli na pobedu. Taman posla da smo se skroz opustili i čekali da majstorica rešava, videli ste i sami da je bukvalno jedna lopta odlučivala. Jesmo izgubili obe utakmice u Morači, ali znali smo da imamo domaći teren za kraj, publiku... Te dve su bile najbitnije u celoj seriji. Naravno i peta, ali da smo jednu od te dve na početku izgubili ko zna kako bi se na kraju odvijala serija“.
Da ti je neko pre početka serije dao mogućnost da biraš titulu u Podgorici ili titulu na način kako je i osvojena, na domaćem terenu pred navijačima koje praktično niste videli na tribinama godinu dana, šta bi izabrao?
“Dobro pitanje“, smeška se jedan od vinovnika pete Zvezdine titule i ulazi dublje u temu:
“Drago mi je što smo uzeli titulu pred našom publikom, što smo svi zajedno mogli da slavimo. Ali, što se tiče sportskog dela, motivacije i ostalih faktora, bilo bi mi draže da smo seriju završili što ranije. Imali smo šansu, igrali smo dobro u Podgorici, ali nismo uspeli. Da smo dobili tamo pokazali bismo da smo bolji još za toliko, ali nema veze. Dokazali smo kvalitet na neki drugi način i ne žalim, najlepše je uzeti trofej pred svojim navijačima, pogotovo u situaciji kada ih nismo videli toliko dugo. Nadam se da će od jeseni sve biti kako treba i da nećemo više morati da igramo pred praznim tribinama, da ćemo moći da se ’gledamo’, ne samo preko TV“.
Rekao si koliko su prve dve utakmice bile važne za seriju, ali toga ne bi bilo da se nisu karte tako otvorile pred sam kraj ligaškog dela, posle Zvezdine pobede nad Cedevitom Olimpijom i poraza Budućnosti od Mornara u Baru...
“Bila je velika borba od prvog kola za vrh tabele. Razmišljalo se neprestano o tom prvom mestu baš zbog onoga što se dogodilo u ovom finalu – da se ode u pet mečeva i da se sve rešava pred domaćom publikom. Totalno je drugačija priča kada si ti u toj poziciji naspram toga kada nemaš taj benefit, zbog toga nam je uvek na početku sezone cilj da budemo prvi na kraju, kako bismo imali taj meč više u slučaju dođe do majstorice. Nismo odustali i to je najvažnije, a reći ću vam i zašto – zato što smo imali baš težak raspored, dve utakmice protiv Cedevite, pa Igokeu u tih poslednjih nekoliko kola. Dali smo sve od sebe i to nam se na kraju isplatilo, jer smo čekali kiks Budućnosti koji nam je onda dobro došao“.
Ako je deo javnosti počeo da otpisuje Zvezdu posle onog teškog poraza od Zenita u Sankt Peterburgu, reklo bi se da ste svima dobro odgovorili na nedostatak vere...
“Bila je baš turbulentna sezona, tu nema spora, promena trenera, stručnog štaba i igračkog kadra, pa onda problemi sa koronom... Sve to utiče na spremanje ekipe za utakmice i turnire. Na kup u Novi Sad smo otišli sa osam-devet igrača i juniorima, pod stalnom presijom oko toga da li je još neko zaražen ili ne... Ali, eto, Dejo je pokazao da zna kako da spremi ekipu za velike utakmice i dela. Ipak ima toliko iskustva, pogotovo u Zvezdinom sistemu, zna kako da posloži sve kockice. Celu polusezonu smo se gradili za finale. Srećom, nismo imali ozbiljnijih povreda osim Jagodić Kuridže koji nije igrao plej-of, Voldena su mučila leđa, ali je uspeo da zaigra nekako i pored bolova. Na kraju smo uspeli da osvojimo titulu, što je zaista i najbitnije u svemu“.
Iako je pred vama još plej-of Superlige, dobar je trenutak za dva pitanja – koji trenutak sezone će ti ostati urezan najviše u sećanje i u kom trenutku ste znali da ste spremni da pobedite Budućnost?
“Ono što mi je nekako posebno važno je to što je ova ekipa imala super hemiju tokom cele sezone. I kada nije išlo dobro, kada smo gubili utakmice na jednu loptu, a u Evroligi smo takvih imali bar šest-sedam, nismo padali, nismo se predavali, držali smo se zajedno i pokazali karakter. Čim smo ušli u finale bio sam siguran da nema šanse da izgubimo jer svi su takmičari, pobednici. Takva je ekipa, takav je mentalitet i u takvim uslovima ne možeš da izgubiš. Važno je da li će funkcionisati napad ili odbrana, ali postoji onaj drugi deo, a to je pobednički mentalitet“, priča 27-godišnji šuter iz Knina i podvlači:
“Setimo se samo druge utakmice finala, kada smo gubili od Budućnosti i sa devet poena razlike kakvu smo reakciju pokazali. Nismo se predavali, jer smo znali koliko nam je bilo važno da ne izgubimo kod kuće, pokazali smo kvalitet. Kroz sve one poraze na jednu loptu naučili smo kako da se podignemo i uzvratimo udarac. To se i gradi kroz takve utakmice. Namestili smo se baš kako treba za odlučujući momenat sezone. Celu sezonu smo razmišljali o finalu jer nam je to bio cilj pre nego što smo došli do one tačke od petka uveče“.