Radonjizam kao takav - put od izgubljene sezone do duple krune u nemogućim uslovima

Ako Tom Kruz jednog dana reši da stavi tačku na svoje glumačke minijature u filmskom serijalu “Nemoguća misija“ ne mora da brine za naslednika, jer je za ulogu rođen Dejan Radonjić.

Možda zvuči otrcano potpisivanje svega što je Crvena zvezda uspela da uradi od 25. decembra do 28. maja s toliko puta korišćenim naslovom jednog holivudskog proizvoda, ali teško da je jedan događaj u novijoj košarkaškoj prošlosti Crvene zvezde tako dobar za izjednačavanje kao Nemoguća misija s Dejanom Radonjićem u glavnoj ulozi.

22.00: (1,60) Portland (13,0) Denver (2,60)

Čovek s kojim je Crvena zvezda uzela četiri od pet titula šampiona Jadranske lige kao da je želeo sebi da pronađe novi ugao, novi izazov, novi način da osvoji najvažniji pehar regionalne košarke. A, gde ćeš većeg izazova nego da preuzmeš tim rastavljen na komade i u nemogućim, pandemijskim uslovima osvojiš dva trofeja i imaš otvoren auto-put za novu triplu krunu?

Posle debakla u Sankt Peterburgu, u poslednjoj utakmici Saše Obradovića na poziciji šefa stručnog štaba, sezona je delovala mrtvo, izgubljeno. Promena se dogodila gotovo preko noći, drugi debi Dejana Radonjića na usijanoj klupi Crvene zvezde prošao je uz još jedan težak poraz koji je malo kome ulivao nadu da bi pravo košarkaško čudo moglo da se dogodi eto baš prošle večeri. Posle magične noći u ulici Čarlija Čaplina navijači Crvene zvezde se verovatno ponovo osećaju kao deca i počeće još da veruju i u Deda Mraza.

Sve je gotovo - Crvena zvezda prvak ponovo!

Budimo realni, ovakvom raspletu sezone teško da su mogli da se nadaju čak i oni koji na život gledaju uvek gledaju s vedre strane. Jednostavno, bilo je nemoguće u isti kontekst staviti Crvenu zvezdu i duplu – može da bude i tripla kruna – bez obzira na to što je na tabeli Jadranske lige u trenutku promene trenera bio upisan samo jedan poraz. Ekipa je bila “slomljena“, rastrzana između opravdano velikih navijačkih očekivanja od ljubavne priče kluba i Saše Obradovića i činjenice da se u sezonu ušlo bez prvog plejmejkera i centra, da su za tri meseca sezone dovedena četvorica stranaca od kojih su svi otpisani brzo, samim tim umalo i Crvena zvezda.

Dejan Radonjić (©KK Crvena zvezda)

Ako bismo nekom ko ne prati košarkaška dešavanja počeli da sabiramo na jedno mesto sve ono kroz šta je prošla Crvena zvezda od povratka Dejana Radonjića verovatno bi mislio da je ovakva kulminacija sezone moguća. Ostao je bez mogućnosti da dovede pojačanja, čak ni jedno, zbog toga što se klub poprilično istrošio kako bi njegov prethodnik dobio igrače po želji, a Zvezda je zbog toga potrošila gotovo sve dozvoljene pozicije za registraciju igrača u jednoj sezoni. Igrače poljuljanog samopouzdanja postepeno je dovodio do herojskog statusa. Lendrija Noka je uveo u tim posle više od šest meseci bez ekipnih treninga, a njegova priča je gotovo holivudska jer je od igrača kome je karijera dovedena u pitanje postao MVP finalne serije. Nepune dve sedmice pre odlaska u Novi Sad na Kup Radivoja Koraća ostao je bez Korija Voldena, Lengstona Hola, Duopa Rita, Kina Koloma, Lendrija Noka i pola stručnog štaba zbog virusa korona. Svakodnevna testiranja i razmišljanja o tome ko je zdrav, ko ne kao dodatno opterećenje u već zamršenoj situaciji. Zvezda se kući ipak vratila sa osvojenom Žućkovom levicom. Podsetimo, kada je došao u klub virusom je već bio zaražen najbolji strelac Džordan Lojd. Džonija O’Brajanta je precrtao zbog kršenja klupske discipline, iako ga je zbog korona krize nevoljno vratio u tim jer nije imao s kim da otputuje i čak je imao zapaženu ulogu. Porazi u Evroligi samo su produbljivali priču o Zvezdinom padu u provaliju na kraju sezone, a čak ni pobede nad Igokeom i Cedevitom Olimpijom u Beogradu nisu bile garant uspeha zbog igre koja zaista nije mnogo obećavala. Pa poraz u Laktašima kada je plej-of počeo, povrede Marka Jagodić Kuridže i Korija Voldena, Budućnost naoštrena do zuba... Kada se sve ovo sabere nije pogrešna konstatacija da je Dejan Radonjić doneo uspeh u brutalnim uslovima rada.

I na kraju svega ostao gospodin. Od prvog, do poslednjeg trenutka finala s prefiksom “toksično“ Dejan Radonjić i njegov kolega i prijatelj Dejan Milojević pokazali su čojstvo i sportsko dostojanstvo kakvo priliči za trenere dva velika kluba, te učinili da one uporne mrlje koje se stalno pojavljuju u prazniku košarke ne budu u prvom planu.

Izgurao je Dejan Radonjić nesumnjivo najtežu polusezonu karijere i udahnuo joj šampionski glanc. Nije bilo košarkaške estetike kakvoj se uvek teži, ali retki su zapravo živeli od lepote u sportu. Koga je, uostalom, briga za estetiku kada je Crvena zvezda za tri meseca išamarana kao retko kada u novijoj istoriji i na kraju ipak ona zadala poslednji udarac? Sve to u sezoni koja je po mnogo čemu jedinstvena i verovatno joj nijedna u skorije vreme neće biti ravna.

Košrkaši Zvezde posle titule: Znali smo da će biti teško, jedva smo skupili snage da se radujemo

Dejan Radonjić je naterao sve da ponovo govore o “Kališu u junu“ ili u ovom slučaju maju, vratio je osmeh na lica svih kojima je Crvena zvezda u srcu, veru i nadu da učešće u Evroligi neće više biti samo protokolarno i kao nagrada za osvojenu titulu, već da će zaista imati neki, viši smisao. Naterao je one koji su odustali od Crvene zvezde i košarke u crveno-beloj boji da ponovo nestrpljivo čekaju svaku narednu utakmicu.

Znate šta – Radonjizam je zaista ponovo u modi.