Aleksandar Nikolić – Profesor

O Partizanovoj 1992. godini, Istanbulu i trojci Saše Đorđevića koja je kao pečat obeležila vreme čuda obojeno u crno-belo, ispisano je gotovo sve. Opet ostalo je mnogo toga u riznici sećanja, detalja koji su sazrevali poput vrhunskog vina i čekali dan kada će doći do onih koji su želeli da čuju daleko više o najvećem klupskom uspehu srpske košarke.

Uloga Profesora Aleksandra Nikolića u svemu što se tada dešavalo unutar Partizana analizirala se do najsitnijih detalja i smatra se jednom od ključnih u razvojnom putu do evropske titule. Međutim, ono što je ostalo van domašaja šire javnosti pune dve decenije jeste način na koji se Profesor vratio u Partizan. Pošto su tadašnji potpredsednik Dragan Kićanović i sportski direktor Milenko Savović uspeli da ubede Željka Obradovića da se ne ukrca u avion za Rim, tada sveži igrački penzioner i novorođeni trener poželeo je da kraj sebe ima Profesora, svestan da bi prisustvo čoveka koji je košarci u tadašnjoj Jugoslaviji i šire dao zlatni sjaj moglo da ima i te kakav uticaj na njegov dalji razvoj.

Dok su znatiželjni pokušavali da saznaju što više o tome šta se krije iza odluke da baš Željko naprasno okonča igračku karijeru i posveti se trenerskom pozivu, iza kulisa se intenzivno radilo na Nikolićevom povratku u Humsku. Naime, još tada se šuškalo kako je Profesor imao dogovor da se vrati u Crvenu zvezdu, ali se sve okrenulo u roku od nekoliko dana. Bio je to ozbiljan posao za nekoliko ljudi od poverenja...

“Tri-četiri dana smo razgovarali sa Profom. Samo ljudi koji su ga dobro poznavali, bili su svesni te\ine tog posla. Dva čoveka su mi u tim nagovaranjima mnogo pomogla. Ne znam da li da kažem, nikada to nisam iyneo u javnost. Prošlo je vreme... Bata Đorđević i Boža Maljković. Ubedili smo Profu. Bio je to pun pogodak“, otkrio je Dragan Kićanović za Sportski žurnal u serijalu tekstova posvećenim evropskom podvigu Parnog valjka.

Imati kraj sebe stručnjaka čija je radna biografija bila krcata najozbiljnijim uspesima, rezultatima, trofejima i pobedma bila je stvar privilegije. Dovoljno je pročitati reči Božidara Maljkovića, jer kroz njih može najbolje da se razume veličina neponovljivog košarkaškog radnika:

“Aleksandar Nikolić je patrijarh jugoslovenske košarke“.

Da bi se zaista razumeo uticaj Aleksandra Nikolića ne samo na Partizanov vanvremenski podvig, već i na karijernu putanju Željka Obradovića, treba se napraviti nekoliko koraka unazad. Sam Božidar Maljković zna koliki je trenerski um Aleksandra Nikolića. Bio je njegov najbolji učenik, neko ko je savršeno u delo sprovodio dva glavna principa mentora – odbrana iznad svega i trener je taj koji se prilagođava mogućnostima igrača. Maljkovića je upravo Nikolić predložio Jugoplastici pošto se sam prethodno zahvalio na pozivu jer je već bio u penziji. Kao najmudrija glava jugoslovenske košarke zamoljen je da predloži novog trenera, a on poverenje daje Maljkoviću i to na sebi svojstven način, takozvanim lažnim pesimizmom:

“Verujem da je Maljković pravi, ali mislim da vi nemate hrabrost da mu pružite šansu zato što je mlad“.

Uprkos ovim rečima uprava Jugoplastike poslušala je Nikolića i potpisala tada 34-godišnjeg Maljkovića. Nedugo zatim Profesor je postao deo stručnog štaba. Tokom zajedničkog rada osvojili su dve evropske krune i afirmisali dve nadolazeće zvezde svetske košarke – Dina Rađu i Tonija Kukoča.

Aleksandar Nikolić je godine po prestanku aktivnog bavljenja trenerskim pozivom krckao u ozbiljnom radu sa novim generacijama i naslednicima je nesebično delio svoje znanje i iskustvo. To je međutim radio i mnogo ranije...

“Imali smo fantastičnu saradnju koja je započela još 1973. godine u Sarajevu. Bio sam profesor na sarajevskom DIF-u, imao sam Višu trenersku školu - u tom trenutku najpopularniju i najkvalitetniju u bivšoj Jugoslaviji. Ideja mi je bila da taktiku predaju savezni treneri, odnosno uspešni stručnjaci. On je u to vreme bio u Italiji, ali je na moj poziv dolazio u Sarajevo i držao predavanja polaznicima među kojima je bio i Bogdan Tanjević. Uvek se rado odazivao na pozive i dolazio po nekoliko dana da drži predavanja u kojima su svi uživali“, priseća se čuveni kondicioni trener i profesor Milivoje Karalejić za Mozzart Sport saradnje sa Profesorom.

Dugo je postojalo verovanje da je Bogdan Tanjević prvi trener koji je zvao Aleksandra Nikolića da mu bude savetnik sredinom osamdesetih – što se i jeste dogodilo tokom zajedničke saradnje u Milanu – dok je malo onih koji znaju da je taj posao prvo obavljao u Partizanu. I to skoro deceniju pre nego što je ponovo došao na poziv Dragana Kićanovića, po ideji Željka Obradovića.

Profesor je 1983. bio mentor mladom strategu Borislavu Džakoviću, a baš u tom vremenu dogodilo se nešto što je zauvek vezalo Nikolića i Obradovića. Naime, Žoc je na nagovor Aleksandra Nikolića doveden iz čačanskog Borca na pozajmicu u Partizan. Posle jedne utakmice u kojoj je odigrao 38 minuta, a ubacio samo dva poena. Obradović je bio jako razočaran. Profesor mu je ipak tada čestitao uz reči da je bio najbolji igrač u timu.

“Tog dana shvatio sam da za plejmejkera nije važno koliko će poena da postigne“, pričao je mnogo godina kasnije Obradović.

INTERVJU - Aleksandar Đorđević: Najveća mi je žal što nisam zgrabio tu loptu, nego sam je zveknuo u publiku

To ipak nije bio prvi kontakt između Nikolića i Obradovića, već 1978. godine. Nikolić, koji je reprezentaciju Jugoslavije odveo do drugog svetskog zlata u Manili, odlučuje se za nesvakidašnji potez i odlazi u Čačak. Postaje trener Borca. Ubrzo je otkrio golobradog plejmejkera Željka Obradovića u kome je još tada prepoznao skriveni trenerski potencijal koji je “otključao“ skoro deceniju i po kasnije. Ipak, pre nego što se odlučio da postane trener, Željko je još u igračkim danima išao paralelno na beogradski DIF kako bi slušao predavanja. Dakle, pre onog sudbonosnog razgovora sa Draganom Kićanovićem i Milenkom Savovićem, popularni Žoc je u glavi već imao ideju da jednog dana postane trener. Samo, verovatno ni sam nije mogao da zamisli da će se to desiti pred sam put u Rim na Evropsko prvenstvo...

“Nesumnjivo je da je Nikolić dao ogroman doprinos ne samo jugoslovenskoj, već evropskoj i svetskoj košarci. Ipak, poseban je pečat stavio na stasavanje jednog od najvećih evropskih trenera svih vremena – Željka Obradovića. Da, velike zasluge idu Nikoliću, ali pre svega treba odati počast Draganu Kićanoviću, koji je prepoznao momenat u kojem je Željko započeo trenersku karijeru“, priča nam Karalejić i nastavlja:

“Željko je ostvario nemerljiv profit Nikolićevim boravkom u Partizanu tokom te dve godine sa aspekta edukacije. Profesor mu je ugradio temelje, a pre svega način razmišljanja i filozofiju košarke. Njegovo insistiranje na sistematičnosti, perfekciji, realizaciji određenih trenerskih principa, ali i taktička kreativnost u obe faze igre doprinele su da Željko ostvari veliki, ogroman profit. Ne samo Željko, već i Partizan“.

Neretko se govori o tome da je Partizanova evropska titula u Istanbulu proizvod ne samo dobrog rada, već i uzajamnog poverenja Željka Obradovića i Aleksandra Nikolića, te odlične saradnje i komunikacije sa klupskim vrhom i igračima. Što je u ono vreme sistemskog razaranja Jugoslavije predstavljalo ozbiljan podvig. Priča se i danas kako je Dragan Kićanović bio alfa i omega Partizana, ali da je Željko Obradović uz podršku Aleksandra Nikolića imao glavnu reč na treninzima i kraj aut linije na utakmicama. Profesor je bio Željkova “senka“, glas razuma koji je u potrazi za savršenstvom često znao da pretera. I danas se pamti šta je Profesor rekao Željku nedugo pošto je Saša Đorđević pogodio šampionsku trojku u Istanbulu.

“Željko, biti šampion je dobra stvar, ali gledaj da u subotu ne izgubimo u prvenstvu“.

Kafanska noć: Partizanovi velikaši za istim stolom – 30 godina posle (VIDEO)

Nikolić je nadaleko bio prepoznatljiv po pesimističnom tonu u govoru. Bio je to zapravo lažni pesimizam obojen prizemnim kritikana kojima je želeo dodatno da motiviše igrače. Mediokritet ga nije interesovao, uvek je težio perfekcionizmu kombinujući vešti balans između talenta i discipline. Tih dana i meseci boravka u Partizanu na sportskim stranama dnevne štampe mogli su da se pronađu i naslovi u kojima se isticalo kako je Profa “trenirao strogoću“ u radu sa košarkašima. Jednostavno, nije želeo da Partizan skrene sa zacrtanog puta, već da ostane nogama čvrsto na zemlji.

“Aca je bio veoma specifičan čovek, u pozitivnom smislu. Nikada nije bio u euforiji. Vrlo odmeren, smiren. Po oblačenju italijanski stil. Uvek doteran, uvek neki šal. Cipele izglancane, da se ogledaš u njima“, kaže za Mozzart Sport čuveni novinar Večernjih novosti Predrag Mrmak.

Kako je imao dogovor sa Željkom i klupskom upravom da ne putuje avionom na utakmice – u to vreme Partizan je bio primoran da putuje van državnih granica bio domaćin ili gost – Nikolić je imao specifičnu ulogu. Dok bi sletela na aerodrom posle meča, ekipa bi se odmah uputila prema dvorani na trening gde je Profesor spremno čekao sa spremnim materijalom kako bi dodatno brusio mlade talente. Zanimljiv je i pristup koji je Nikolić imao prema onom što se dešavalo u Partizanu sa dolaskom Željka Obradovića. Naime, Profesor je po preuzimanju savetodavne uloge bio za to da se Partizan uopšte ne prijavi za učešće u Evropskoj ligi – do 1991. elitno takmičenje pod pokroviteljstvom FIBA nosi naziv Kup evropskih šampiona i zatim postaje Evropska liga –, već da se takmiči u rangu ispod verujući da tako mlada ekipa ne može da parira tadašnjim košarkaškim silama. Indirektno je o tome govorio u analizi koju je dao samo 40 sati nakon što je Partizan zaseo na krov Evrope.

“Iskreno, Partizanovo osvajanje titule me je iznenadilo. Smatrao sam da smo mnoge stvari improvizovali, da nije bilo dovoljno vremena za prave pripreme, tim pre što smo morali stalno da igramo na tuđim terenima. Zapravo, pobedili smo timove koji su objektivno bolji od nas. Savladali smo ih, pre svega, zahvaljujući odbrani. Igrači su vrlo brzo shvatili da moraju da budu dobri u odbrani, jer mi nismo toliko jak napadački tim. Statistika tačno odslikava našu igru. Na utakmicama na kojima smo primili 70-75 poena, pobeđivali smo. Tamo gde smo postigli 100 poena, pri tome zanemarivali odbranu, izgubili smo“, govorio je Nikolić, dok je odmah posle drame sa Huventudom za Sportski žurnal izjavio sledeće:

“Mnogo je godina, prema tome i dosta finala. Ali, ja sam verovao u ove igrače, jer u svim utakmicama koje sam gledao oni se nikada nisu predavali, to je velika karakteristika jednog tima. Ali, teško je bilo verovati da možemo da dobijemo utakmicu posle postignutog koša Huventuda, posebno kada su dva puta šutirali ‚jedan za jedan‘, promašivali i hvatali lopte. Međutim, taj sticaj okolnosti, šut Đorđevića, doneo je pobedu. Ja sam po prirodi takav čovek koji smatra da je u sportu ono što je bilo danas to već juče i da moramo da mislimo dalje, kako i na koji način da dođemo ponovo do učešća u Prvenstvu Evrope i nekog trofeja“.

Dragan Todorić je s Partizanom osvojio svih 48 trofeja, ali: Saletovu trojku nisam ni video…

Najlepša slika Dragiše Šarića: Ako postoje sveci on je jedan od njih

Koliko je Nikolić bio temperamentan najbolje opisuje detalj iz samog finala u Istanbulu. Zbog nervoze nije želeo da gleda poslednji minut utakmice sa klupe. Revoltiran zbog grešaka koje su napravili Partizanovi igrači i tako dozvolili Huventudu da se opasno približi otišao je u jedan ugao dvorane iz kojeg je samo pratio rezultat, ne i samu utakmicu.

“Kuriozitet Partizanovog uspeha je to što taj tim uopšte nije bio favorit za osvajanje pehara. Imali su sjajne igrače i trenere koji su pre svega bili fantastični ljudi. To je sve činilo tim, koji je u tom trenutku imao dva velika asa. Asove za koje je tim radio, a vala i oni su radili mnogo za tim. Naravno, mislim na Sašu Danilovića i Sašu Đorđevića“, rekao nam je Karalejić i priseća se:

“Kvalitet timskog duha najbolje se vidi kroz odbranu, a Partizan je te godine igrao strašnu odbranu na kojoj je, između ostalog, insistirao Profesor kroz Željkovu taktiku“.

Nije njihov odnos uvek bio “med i mleko“, ali Profesorov temperament uspevao je da umiri Željko adekvatnim pristupom, odnosno tako što je starijem i daleko iskusnijem kolegi išao “niz dlaku“.

“Pazite, Željko je tada pokazivao da ima čelične živce, koje je zadržao i danas, uprkos tome kako to sve izgleda kada se gleda sa strane. Moram da otkrijem jedan detalj koji je meni ostao upečatljiv. Govorim o sezoni pošto je Partizan osvojio Evroligu, jer sam ja tada došao. Naime, na jutarnjem treningu Aca demonstrira neke modele napadačke taktike, a uveče Željko ponovi taj trening. Mi sedimo sa strane i gledamo, a Aca se okrene ka meni i pita me: ’Je li, šta radi ovaj?’ Kažem mu da radi trening koji je on pokazao tog jutra, da bi se on brecnuo i odgovorio: ’Ja?! To nikada u životu nisam uradio, niti sam rekao da se tako radi’. Željko je bio fenomenalan u tim situacijama, znao je kako da se postavi prema Profesoru: ’Treneru, pa ponavljao sam samo stvari koje ste mi vi pokazali’. Profa bi mu odgovorio: ’Nemoj da izmišljaš, nisam ti ja rekao to da radiš’. To je bio Profesorov dril za trenere kako bi postali čvršći, a Željko je znao kako da se odnosi prema njemu znao da se postavi na pravi način. Bio je strpljiv, izdržao je njegove drilove i na kraju pobedio“.

Kada govorimo o Profesorovom uticaju na Željka Obradovića, bio je pedagoški, mentorski i pre svega – iskren. Interesantno, Aleksandar Nikolić nije voleo da ga zovu savetnikom, već pomoćnim trenerom. Košarku je posmatrao kao svoje životno delo, ali i kao hobi i zabavu, iako su treninzi sa njim bili daleko od zabave. Odnosno, bili su sistematični, isplanirani do najsitnijih detalja, toliko da je često znao da se zadrži na jednom segmentu dok se ne savlada do perfekcije...

“Profesor Aca Nikolić. Ko je Aca Nikolić? Po mom mišljenju, ključna košarkaška figura na ovim prostorima. Čovek koji je odgajao plejadu vrhunskih trenera, genije neslućenih razmera, uporan na detaljima, nakon čijih treninga boli glava, a ne noge. "Profa" je dolazio par puta godišnje u Split na ispomoć Boži Maljkoviću. Ispričaću dva momenta kako biste shvatili njegovu genijalnost i viziju“, govorio je svojevremeno Dino Rađa, uz sledeće reči:

“Prva priča. Treniramo mi pet na pet na jednom košu. Kaže Profa u jednom trenutku: "Stop". Mi po inerciji napravimo neki korak, a on će nama: "Ne, ne, ne. Ti si bio tu, ti tamo, ti onamo, ti si stajao ovako, ti tako". I tako nas je svih 10 poređao. U milimetar. I onda nas je pomerao kao šahovske figure. Tako je radio do najsitnijeg detalja. Priča druga. Famozno finale protiv Makabija u Minhenu. Negde pred sam kraj prvog poluvremena pravim blok na vrhu reketa za Sretu (Zoran Sretenović, prim. aut) i onaj njihov Amerikanac Sims me nabode laktom u pleksus namerno. Niko ništa nije video, sudije ni najmanje. Meni se odmah zakrvavile oči, jurio sam ga po terenu, međutim sudija je svirao kraj. Svlačionica, Boža (Maljković) drži govor, pa Profa svoje i onda se vraćamo na teren. Meni Profa pokazuje prstom da dođem do njega i kaže mi: "Da ga nisi takao". Ja sam ga pitao koga, šta, a on mi odgovara da znam vrlo dobro. Ništa njemu nije moglo da promakne. Profo, počivaj u miru i hvala na svemu“.

Evropska titula crno-belih kroz novinarski retrovizor – Čudo neviđeno

Malo ko ih pamti, ali oni ne zaboravljaju čuvenu sezonu: Te 1992. deca Partizana, a danas programer, ronilac i dvojica trenera

O tome koliki je fanatik bio Aleksandar Nikolić potvrdio nam je i sam Milivoje Karalejić.

“Nema dileme da je Aca bio perfekcionista po pitanju taktike, nije mu jača strana bila selekcija i tu je Ranko Žeravica bio mnogo bolji. Pogotovo u selekciji mladih, talentovanih igrača. Aca je bio strateg u pravom smislu te reči. On je detaljisao, a to je i danas karakteristika američkih trenera, ne evropskih. Naravno, ne svih. Naši su posvećeni tome, ali ne u meri kao američki treneri i to je njihov zaštitni znak. Aca je bio prepoznatljiv upravo po tome. Bio je vrlo pozitivan, čak i odličan za saradnju, ali i jako težak. Pravi košarkaški doajen koji je dao ogroman doprinos razvoj ove igre uz mnoge asove koji su rasli sa njim, ali i kasnije. Da je svetski as govori najbolje njegovo prisustvo u Kući slavnih. Verujem da će i Željko jednog dana takođe ući u to društvo“.

Ono po čemu je Aleksandar Nikolić takođe bio prepoznatljiv jeste ljubav prema cigaretama. Njegovi savremenici kažu da ih nikada nije ispuštao iz ruku, što nam je potvrdio i kolega Mrmak...

“Došao sam u Partizan na JNA i kod Save (Milenka Savovića) u kancelariji sedi Aca, pije kafu i puši. Gasim cigaru i vidim da mi Sava daje neki znak, a primetio sam da stoji i jedna čista piksla pa nisam hteo da prljam. Sava izlazi, ulazi sekretarica i pita me da izađem na sekund: 'Šta ste to sada uradili?' Nisam znao o čemu je reč... Aca je pušio dve vrste cigareta, Kent i Murati Ambasador, koji je imao tamniji filter. Četiri bela i jedan tamniji. On je tu neku petorku sastavljao, dok je pušio i pričao u stvari je radio. I ja sam pokvario koncepciju“, uz smeh nam priča Mrmak

Nekadašnji predsednik Košarkaškog saveza Jugoslavije Miodrag Babić setio se nešto drugačije situacije.

“Najviše pamtim Profinu zaluđenost košarkom. To je nešto nevrovatno, nisam se susretao sam tim, samo Željko može da mu parira po tome. Shvatio sam koliko voli košarku na aerodromu. Obojica smo putovali za Hrvatsku na neki turnir mlađih kategorija, let nam je kasnio punih pet sati, a on je sve vreme pričao samo o košarci, išao je u najsitnije detalje. Zaprepastio sam se, pomislio sam nekoliko puta da krenem da zapisujem šta priča jer je to bilo neverovatno. Naravno, dok je to pričao nije gasio cigaretu, eto to je bio njegov porok, ali takav je bio karakter. Nervčik, cigaretama se smirivao. Vanserijski košarkaški um koji se ne rađa dva puta“.

Danas zaostavština Profesora Aleksandra Nikolića živi kroz lik i delo Željka Obradovića. Ako su Bogdan Tanjević i pre svega Božidar Maljković bili Profini najbolji učenici, Žoc ih je u međuvremenu prestigao. I ne samo to...

“Veliku ulogu u svemu što se dešavalo tada i kasnije igrao je profesor Nikolić. Kada gledam sa ove distance, Željko je postao novi Profesor. Mnogo tu sličnosti ima. Sećam se da je Nikolić uvek pronalazio zamerke svakome i uvek otvoreno pričao o svemu iz jednog prostog razloga. Verovao je da svako može još više da napreduje, tražio je tu perfekciju u najsitnijim detaljima. Kako igra trči, kako otvara stopalo, kako gradi reket, apsolutno svaki detalj je profa analizirao i izrađivao plan kako da se to popravi, naravno sve uz Obradovića koji je bio glavni trener. Sada je Željko takav, zapravo drugo je takav. Zna svaku sitnicu i svaku sitnicu želi da unapredi. Posle 30 godina, mogu da kažem da je Željko bio najbolji Profin učenik, čak ga je i prevazišao“, govori dr Momčilo Moma Jakovljević za Mozzart Sport koji je te 1992, baš kao i danas, timski doktor Partizana. “Sećam se da je zbog rata Željko ostao bez kondicionog trenera, pa je i taj deo radio u saradnji sa Profom. Neverovatno. Mislim da ništa nije bilo slučajno, kada imate takve perfekcioniste, rezultati su zagarantovani“.

Aleksandar Nikolić bio je samouki trener. U njegovo vreme košarka je bila u kolevci i nije bilo trenerskih škola. Zahvaljujući knjigama, a pre svega neverovatnom talentu da prihvati određenu akciju, obradi je i zatim prenese na papir ili teren uspeo je prvo sebe da podigne do neslućenih visina, a zatim da nadahne i druge da krenu njegovim stopama.

“Bio je godinama ispred svog vremena, video je košarku kako se menja, razumeo je stvari jako dobro i brzo“, rekao je jednom prilikom Slobodan Subotić, “Sa mnom je jednom pričao o tome kako će zona 1-3-1 biti jako teška za probijanje u budućnosti, te kako će pik’n’rol postati osnova košarkaške igre. Bio je košarkaški pionir, vizionar“.

Dragan Kićanović - Arhitekta košarkaškog remek dela

Trenersku karijeru započeo je na nagovor prijatelja i kuma Nebojše Popovića 1951, sa nepunih 30 godina i odmah preuzeo reprezentaciju Jugoslavije s kojom je osvojio čak šest odličja, dva na Svetskim prvenstvima – zlato 1978. u Manili i srebro u Riju 1963. godine – i četiri na kontinentalnim takmičenjima – zlato 1977. u Liježu, srebra u Beogradu 1961. i Moskvi 1965, te bronzu u Katovicama 1963. godine – dok mu je odličje sa Olimpijskih igara u Tokiju 1964. zamalo izmakla. Stvorio je Radivoja Koraća, Iva Daneua, Nemanju Đurića, otkrio košarkaške tajne Dušanu Ivkoviću, Ranku Žeravici i Mirku Novoselu, izveo na put Božidara Maljkovića i Bogdana Tanjevića... Crvenoj zvezdi je doneo 1974. jedini evropski trofej - Kup pobednika kupova u Udinama - dok je njegov Vareze igrao košarku kakva se i danas pamti i prepričava. Dve godine pre smrti postao je jedan od prvih neameričkih košarkaških radnika u Kući slavnih.

Na kraju, Partizanu je kao trenerski mastermajnd omogućio nešto što verovatno nikada neće biti ponovljeno, a Željku Obradoviću odmah po osvajanju prve od dosadašnjih devet evropskih kruna predviđanje koje najtrofejnijem evropskom stručnjaku verovatno i danas odzvanja u ušima...

“Čestitam ti na tituli. To je tek prva, biće ih još. Ne zaboravi, Željko, ti ćeš još osvajati šampionske titule“.

Ostalo znate…