Znakovi napretka: Partizan sa Stanojevićem stabilniji nego kod Miloševića

Dobro nije – bolje jeste. Još Partizan ne može u trku sa Crvenom zvezdom, još nema tim sposoban da oduševljava, još mu dosta toga nedostaje u organizaciji, kreaciji i pogotovo završnici, ali su neki pomaci i te kako vidljivi. Postao je stabilnji i to je utisak na kom u Humskoj baziraju optimizam pred naredni prelazni rok u kome bi trebalo da bude dovršena rekonstrukcija tima.

Da je u pojedinim segmentima napredovao može se videti po tome što kod Aleksandra Stanojevića kontroliše zbivanja na terenu više nego pod palicom Sava Miloševića. O ukusima može da se raspravlja – ili se ne raspravlja, što bi rekli Latini – o brojevima ne može. Za skoro tri meseca komandovanja sadašnji trener uspeo je da tranformiše ekipu od preplašene u onu koja će sa svima igrati ravnopravno. Koliko god to čudno, pa i nepojmljivo, za standarde Partizana delovalo...

Ako bi se posmatrao učinak samo na domaćoj sceni (Superliga i Kup Srbije), Partizan sa Stanojevićem je taj koji prvi zadaje udarac rivalima. Što je segment značajan ne samo u fudbalu, već bilo kom sportu. Kad favorit ostvari namere, postaje mu lakše da igra, oseća se kao da se oslobodio okova, kao da tek tad utakmica počinje i to je evidentan napredak crno-belih ove jeseni.

Stanojević i Miljković (© MN Press)

Od deset utakmica u ova takmičenja, na čak devet je Stanojevićev Partizan je dolazio do vođstva. Prema navijačkim željama privodio je susrete kraju protiv Rada, Zlatibora, OFK Bačke (dvaput), Mačve, Spartaka i Metalca. Izuzeci su samo gostovanje u Gornjem Milanovcu i 163. večiti derbi, ali je i pod Rudnikom i protiv Crvene zvezde on bio tim koji je prvi menjao rezultat na semaforu. Jedini put kad to nije učinio – poražen je. U Nišu. Taj podatak možda najbolje ilustruje značaj prvog gola, pokazuje koliko se ekipa komotnije oseća na terenu kad povede.

I koliko je haotična ako kreće iz minusa. Kao što je bio slučaj u završnim sedmicama mandata Sava Miloševića, pod čijom je palicom tim iz Humske ove sezone jurio zaostatak u Kruševcu i Novom Pazaru. A prošle godine mu je to bila redovna pojava. Primeri su pod Bagdalom, protiv TSC-a i Beogradu i u Senti, Radničkog u Nišu, Voždovca kod kuće, Mladosti i Čukaričkog u gostima, Javora pred svojim navijačima, Vojvodine u Novom Sadu, pa i Novosađana u finalu kupa na Čairu.

Ili na početku Savovog mandata, u proleće 2019. godine (Napredak i kod kuće i na strani, Vojvodina, Crvena zvezda u borbi za bodove, te Nišlija na njihovom stadionu u polufinalu pretprošlog izdanja masovnijeg takmičenja). A kad se nervoza uvuče u ekipu usled negativnog rezultata onda zaboravi i ono što zna, greši u serijima i teško, baš teško se „vadi“ iz bule. Od svih poborojanih mečeva, Partizan je početni minus uspeo da pretvori u pobede samo protiv Radničkog, Javora i dvaput u sudarima sa Napretkom.

Sad makar to ne mora. Iako mora i te kako da se pomuči da bi bilo koga pobedio, ali to je već problem još jednog lošeg odabira kadra u izvedbi nezvaničnog sportskog direktora Ivice Ilieva...