Zlatno doba španskih trenera

Pored Reala koji grabi ka petnaestoj tituli kontinentalnog šampiona, Španci imaju još dva „predstavnika“ u evropskim finalima. Ćabi Alonso sa Bajer Leverkuzenom i Hose Luis Mendilibar sa Olimpijakosom su u sličnom stilu, uzbudljivo i sa preokretima, stigli do prilike da podignu pehar Lige Evrope odnosno Lige konferencije.

Istovremeno, španski treneri ove sezone već imaju u posedu tri lige petice. Bajer Leverkuzen ne samo da je prvi put u istoriji osvojio Bundesligu, nego je i dalje neporažen svim takmičenjima, a Ćabiju Alonsu se smeši svetla budućnost. U Engleskoj su od pet nominovanih za najboljeg trenera sezone, uz Jurgena Klopa, četvorica Španci: Pep Gvardiola, Mikel Arteta, Unaj Emeri i Andoni Iraola, a bitku za vrh postolja odlučiće Mančester Siti i Arsenal. Luis Enrike na nimalo jednostavnom terenu, među šeicima, zvezdama i nezgodnim navijačima osvojio je, kao što je uobičajeno, francusku ligu, i gradi tim koji postepeno dobija njegov pečat. U Španiji, osim retkih stranaca kao što su Ančeloti, Simeone, Pelegrini i Agire, šefovi stručnog štaba su mahom domaći. A već poznatim garantima kvaliteta, pridružila se ovogodišnja senzacija, Mićel Sanćes, koji je Đironu plasirao za Ligu šampiona i još uvek ima šansu za drugo mesto na tabeli.

Španski igrači gube na vrednosti, ali je nastupilo zlatno doba trenera. Sve su traženiji i cenjeniji u celoj Evropi, a njihovo prisustvo, uticaj i škole šire se po celom svetu. Bez konkurencije su u Indiji, ima ih u Kini, Iranu, Rusiji, Arabijskom poluostrvu, ali i u mnogim daljim i egzotičnijim zemljama kao što su Kambodža ili Solomonska ostrva. Imaju neosporiv uticaj na formiranje igrača i razvoj fudbalskih akademija po celom svetu, gde implementiraju metodologije treninga mladih zasnovane na individualnoj tehnici, inteligentnoj igri i prilagodljivosti na terenu.

Mićel i Ćavi (©Reuters)

Mlađim španskim trenerima je put nesumnjivo otvorio Pep Gvardiola koji nakon Barselone već više od jedne decenije žanje uspehe po kontinentu. U Mančesteru je dobio u ruke klub bez istorije i milionske transfere – uslovno rečeno dobitnu kombinaciju koja je procvetala zahvaljujući Pepovim metodama. Verovatno najuticajniji trener XXI veka, dva puta je osvojio trostruku krunu, sa Barselonom i Sitijem, a izvan Španije, između ostalog, pet od poslednjih šest premijerligaških trofeja, tri Bundeslige, a od prošle godine i Ligu šampiona.

Smatra se da je Gvardiola inspirisao novu generaciju, kojoj pripadaju Arteta, Alonso, Mićel i Iraola. "Naslednik" Arteta, je specifičan slučaj – ovo mu je peta sezona u Arsenalu, prvom iskustvu na čelu stručnog štaba. Klub mu je ukazao poverenje i nakon teških početaka stiglo je vreme za uspehe. Ne zna se kako bi funkcionisao izvan konteksta u kojem se kreće i u kojem je izgradio postojeći tim. Karakteriše se ne samo po taktici, nego i po brizi o dobrobiti igrača čije su mu mentalno stanje i sposobnost upravljanja stresom izuzetno važni da bi od njih mogao da zahteva maksimalnu koncentraciju. Za sada, jedan FA kup, dva Komjuniti šilda i dostojna borba za prvenstvenu titulu sa Sitijem.

Kada su Ćabiju Alonsu na Baj Areni u pustili pesmu Manola Eskobara – "Que viva España" u čast osvajanja Salatare, Nemci su zaboravili da je njihov omiljeni trener Bask i da ta melodija teško da pripada njegovoj tradiciji. A Baski su i Arteta, i Emeri, i Iraola, i Mendilibar. I premda su izašli iz različitih fudbalskih škola, nose u genima izuzetan takmičarski duh rodnog kraja, i prvenstveno dugu tradiciju odgoja mladih generacija. Igrači se pripremaju da oblikuju druge igrače, i to traje već toliko dugo da je postalo deo njihovog identiteta, kulture i ličnosti.

Hose Luis Mendilibar i Unaj Emeri (©Reuters)

Alonso je i sam sin trenera. Igrao je na poziciji koja mu je omogućavala da lako „čita“ utakmice. U Bajern je po vlastitim rečima otišao da bi naučio više o fudbalu od Gvardiole, verovatno već sa idejom da to primeni u praksi kada se i sam nađe na klupi. Povukao se iz aktivnog fudbala 2017, a već 2019. je preuzeo Real Sosijedad B. U Leverkuzenu se brzo snašao i prošle sezone su preleteli od pretposlednjeg do šestog mesta. A o ovoj će se pričati dugo.

Pričaće se i o Mićelovoj Đironi, ovogodišnjem čudu Primere. Mićel je Madriđanin, dete Rajo Valjekana, kluba koji međutim nije imao dovoljno strpljenja da dočeka realizaciju projekta mladog trenera. Rajo, Uesku i Đironu je doveo u prvu ligu, ali su mu poverenje ukazali tek Katalonci. Vratilo im se sa visokim kamatama. Da bi se shvatile dimenzija uspeha može poslužiti primer da Montilivi ne ispunjava uslove da bi ugostio utakmice Lige šampiona i da će morati da igraju na drugom stadionu. A usprkos tome što mnogi tumače uspeh kluba činjenicom što pripada grupi Siti – budžet Đirone je tek 60.000.000 evra, najskuplji igrač zarađuje 6.000.000, samo tri fudbalera su vezana za Mančester, od kojih će samo Savinjo zaigrati u Engleskoj. Tajna uspeha Đirone je Migel Anhel Sanćes i njegova odlična saradnja sa Kikeom Karselom, sportskim direktorom.

Sportski direktori zaslužuju poseban članak, ali ovde ćemo se osvrnuti na još samo jednog. Seviljin Monći, na početku obožavan, na kraju isteran, na leto 2023. otišao je u Aston Vilu. I premda je Unaj Emeri to učinio pre njega, sjajna saradnja koju su imali u Sevilji nastavila je u ovom klubu koji se trenutno nalazi na četvrtom mestu Premijer lige. Prošlu sezonu je završio na sedmom, premda je Emeri preuzeo tim u teškoj situaciji, da bi mu obezbedio ostanak u najvišoj kategoriji.

Optuživan da zna da vodi samo manje klubove, Emeri je van Španije trenirao Spartak, imao je osrednji uspeh sa PSŽ‑om, i nešto lošiji u Arsenalu. Optužba je verovatno tačna - na sreću klubova sredine tabele sa kojima pravi čuda. Treba samo pogledati Sevilju, Viljareal ili Valensiju. Inostranstvo ga je žuljalo, ali Aston Vila je izgleda njegova četvrta sreća. Doveo je igrače koje je želeo – mahom iz Španije, Monći ga štiti i ispunjava mu želje, a, kao i Đironu, čeka ga Liga šampiona – nakon čitavih 40 godina.

Poslednji u kvartetu nominovanih Premijer lige, Andoni Iraola, se, za razliku od Mićela, spustio sa severa u Madrid i trijumfovao sa Rajom. Mnogi veruju da Iraola ima rezervisano mesto na klupi Atletik Bilbaa, ali, dok je drži iskusni Valverde, mlađi kolega je odlučio da se oproba u Engleskoj. Njegov Bornmut je sa poslednjih mesta skočio na sredinu tabele, ubeležio najveći broj bodova u istoriji, i pobede protiv timova kao što su Mančester Junajted i Njukasl.

Andoni Iraola i Pep Gvardiola (©Reuters)

Nešto južnije, u glavnom gradu Francuske, španski trener je doveden da bi se doveli u red svi skupi transferi koje su okupili Al Kelaifi i katarski šeik. Luis Enrike je, kao i Gvardiola, osvojio trostruku krunu sa Barselonom, ali je poznat i po tome što se usudio da Mesija pošalje na klupu. Isto je ponovio i sa Embapeom. Lučo je, naravno, osvojio prvenstvo u susednoj zemlji, ispao je u polufinalu Lige šampiona, ali je započeo proces u kojem se već prepoznaje njegovih ruku delo, i koji bi trebao da kulminira sledeće godine. „Bićemo još bolji“, obećao je, uprkos odlasku zvezde. Transferi mu sigurno neće biti uskraćeni, ali u PSŽ-u se filozofija, makar naizgled, menja: disciplina, identitet i kolektiv ključne su reči nasuprot prethodnim godinama u kojima čekovna knjižica nije donela toliko željenu evropsku titulu. Ako se iko ne plaši ovog izazova, to je Luis Enrike.

Na kraju, bez pretenzija da damo iscrpan pregled svih uspešnih španskih trenera, ne možemo da ne pomenemo još dvojicu: večnog emigranta Roberta Martinesa, i šezdesettrogodišnjeg emigranta-početnika, Hosea Luisa Mendilibara.

Bob – kako Martinesa znaju skoro svi, prvi je u Svonsiju ubeđivao Engleze u značaj poseda lopte, i u tom smislu je prethodnik svih španskih trenera koji su izvan zemlje sprovodili Krojfovu filozofiju. Ipak, poznatiji je kao selektor, prvo Belgije, a odnedavno i Portugala. Pored uspeha koje je požnjeo, Martines je imao poseban zadatak: da iskoristi zlatnu generaciju Crvenih đavola i obuči nove trenere, da bi se tako njihovo znanje i veštine preneli mlađim naraštajima i obezbedila budućnost belgijskog fudbala. Mogao bi biti Bask, ali Bob je Katalonac.

Mendilibar se, za razliku od njega, retko pomerao sa severa Španije. Kada je Sevilju spasao ispadanja iz Primere i osvojio sedmu Ligu Evrope, ovaj „seoski rođak“ nije razmišljao o inostranstvu. Ali se otisnuo i uspelo mu je. Olimpijakos je stigao do finala savladavši Emerijevu Aston Vilu, mada će se više pamtiti ludi preokret u četvrtfinalu, kada je sa 1:6 pobeđen Makabi u Bačkoj Topoli. Baskijskom treneru, koji se tom prilikom javio u program Largero, nije bilo lako da opiše gde se tačno nalazi.

Mendi je dao definiciju španskog fudbalera i trenera: taktika pre snage. "Holanđani su napravili revoluciju u fudbalu. Kada sam počeo trenersku karijeru, gledali smo Ajaks i PSV i svi smo se zarazili. Sada sigurno mnogo ljudi dolazi i gleda Špance".

Domenek Torent, godinama član Gvardiolinog stručnog štaba, govori upravo o ovoj modi. Očekuje se da španski treneri provode stil Barselone i španske reprezentacije od pre 10-15 godina, što se ne sme generalizovati. Stil je prilagodljiv, ali mora da postoji želja i namera da se prilagodi uslovima i raspoloživim igračima. Od Gvardiole koji nikada nije bio dogmatičan sa posedom lopte i kratkim pasovima, pa do Ćabija Alonsa kod kojeg se često vidi i niska odbrana i brzi kontranapadi, dijapazon je širok i klišei ne postoje.

Analitičari ističu još nekoliko elemenata koji se posebno odnose Premijer ligu: komunikacija je poboljšana, jer se u Španiji više uči engleski. Vlasnici klubova ih vide kao manje rizične od Engleza jer su jeftiniji, a imaju više iskustva. Konačno, sa dolaskom većeg broja internacionalnih fudbalera, španski mentalitet se uklapa čak i bolje od engleskog.