VVV

Ni Florentino Perez na vrhuncu moći nije mogao da računa na plebiscitarnu podršku. Našla bi se poneka bela maramica da ukaže kako je situacija u Real Madridu daleko od savršene, makar osvajao triput uzastopno Ligu šampiona. Uglavnom voljeni Uli Henes je povremeno trpeo kritike spolja i iznutra u višedecenijskom vođenju Bajerna. Čak su i Silvio Berluskoni i Adrijano Galijani, koliko god uticali na podizanje Milana, imali opoziciju. Naravoučinije: nijedna uprava na svetu, kakve god rezultate beležila, nije pošteđena kritike. Pogotovo od „rođenih“ navijača, jer smatraju kako bi baš oni vukli pametnije poteze, više doprineli razvoju kluba od postojećih rukovodilaca.

Slično je i u Srbiji, pošto je publika, bez obzira na kojoj je strani Topčiderskog brda, bojkotovala Žarka Zečevića i Nenada Bjekovića, terala i oterala Dragana Džajića, zviždala Draganu Đuriću, smenila Dobrivoja Tanasijevića... Učene glave kazaće da je dobro kad postoji korektivni faktor kako bi vrhuška znala da se njen rad prati, jer je to najbolji i najbrži način da radi u korist kluba i da kritike, ako su konstruktivne, mogu samo da joj pomognu da napreduje.

Pomalo ispod radara prošla je informacija da se minule sedmice navršilo tačno pet godina otkako Partizan vode Milorad Vučelić, Miloš Vazura i Vladimir Vuletić, pa je prelaz iz 2019. u 2020. idealna prilika da se secira rad rukovodilaca koje, zbog početnih slova prezimena, pojedini Grobari oslovljavaju – Trio V.

Bio je 24. decembar 2014. kad je Dragan Đurić sišao s vlasti. Umesto njega, za predsednika je izabran Zoran Popović i tog dana je zapravo počeo mandat sadašnje uprave, koja jeste doživela određene promene, ali je suštinski sve vreme tu, pošto je sa potpredsedničke Vučelić napredovao do funkcije prvog čoveka kluba, Vuletić sa pozicije predsednika Nadzornog odbora do potpredsedničke, dok je Miloš Vazura sve vreme u fotelji generalnog direktora. U međuvremenu su se saradnici menjali, ali njih trojica su neprestano u klubu.

Došli su na koncu godine u kojoj je Crvena zvezda prekinula Partizanovu dominaciju srpskim fudbalom (šest vezanih titula), a trenutno im je najjači argument da u svakoj sezoni mogu da se podiče trofejom. U prvoj je to bio šampionski pehar, u 2016/17 dupla kruna, a u međuvremenu još tri znamenja namenjana osvajaču Kupa Srbije. Pet sezona – šest pehara. Reklo bi se, zadovoljavajuće, jer svaki put kad se srebrnina unese u muzej mora da je dobro. Jedino što su ta četiri trofeja kupa i dve titule, ipak, ispod standarda koje je postavila prethodna uprava, pošto je u periodu od 2008. do 2014. uzela šest titula i tri kupa.

Osim trofejnog niza na ovdašnjoj, Parni valjak je imao kontinuitet na međunarodnoj sceni. Ako ga poredimo sa Đurićevom erom, onda je u epohi Trija V triput igrao grupnu fazu Lige Evrope, s tim što je svakoj bio konkurentniji nego u ranijem periodu. U periodu od 2008. do 2014. zadovoljavao se pukim učešćem, bez izglednih šansi da nešto uradi van granica, da bi od 2015. do danas u tri jeseni pod patronatom UEFA jednom ostao bez proleća u poslednjem minutu završnog kola, jednom je čak prošao u eliminacionu fazu – što nije uspelo nikome u Partizanu od 2005. godine – a nedavno ga je pet „žutih minuta“ u Hagu koštalo šanse da se opet bori za prolaz. Naučio je da se takmiči, više nije moneta za potkusirivanje.

Argument da je klub napredovao može se pronaći u podatku da je za vreme mandata Vučelić - Vazura - Vuletić realizovao najskuplji transfer u istoriji. Dolazak Sejdube Sume koštao je crno-bele 1.650.000 evra na ime obeštećenja (sa dostignutim bonusima cifra je premašila 2.000.000) i ovde ne ulazimo u to da je Gvinejac tek u trećoj sezoni demonstrirao kvalitet, koliko je bitno saznanje da je moralo da prođe devet godina da bi se nadmašio prethodni rekord po iznosu novca kojim je plaćen jedan fudbaler crno-belih (Ljubomir Fejsa, 1.200.000 evra). Suma je nedavno produžio vernost do decembra 2022, čime je postao prvi stranac koji je dobio produžetak ugovora posle Almamija Moreire 2009. I to nešto govori o ambijentu u klubu.

Na sve to, Partizan je ostao veran politici forsiranja fudbalera iz podmlatka, a čak su i svetski uticajne opservatorije proglasile školu crno-belih najboljom u Evropi kad je reč o broju igrača koje je u 2019. dala na teritoriji Starog kontinenta, prestigavši čuveni Ajaks. Najbolja potvrda kako se radi u nepresušnom vrelu talenata predstavlja podatak da je u minulih pet godina prihod nadmašio sumu od 30.000.000 evra samo od igrača sa oznakom „made in Zemunelo“. Transferi Nikole Milenkovića i meteorski uspon Strahinje Pavlovića najbolji su dokaz poemnute teze.

Među uspehe aktuelne uprave ubrajaju se i pobeda nad UEFA (preinačena početna kazna zatvaranja stadiona za meč sa Plzenjom), okončan sudski postupak kojim se stadion vraća u vlasništvo kluba, infrastrukturni iskoraci (veštački tereni u sportskom centru, renoviranje Blatuše, postavljanje nove trave na glavnom terenu, ugradnja grejača i renoviranje svlačionica, delom i sredstvima FSS)...

Kako svaka medalja ima dve strane, tako i rukovodioci imaju minuse u radu. Jedan od najuočljivijih jeste da se za ovih pet godina dug povećao. Preuzeli su Partizan kad je prema zvaničnim podacima bio u minusu 14.873.000 evra na dan 1. decembra 2014, dok je u avgustu prošle godine Agencija za privredne registre objavila da je klub iz Humske na kraju 2018, kad je vršen poslednji obračun, u minusu 20.306.627 evra.

Poražavajuće je da je dug rastao u periodu kad su crno-beli zaradili ogorman novac od transfera i nagrade od učešća u UEFA takmičenjima, a nije baš pohvalan patent „oprost dugova“, pošto su se pojedini igrači odricali finansijskih prinadležnosti u zamenu za „čiste“ papire kad bi karijeru nastavljali van Beograda. Stanje u kasi svakako bi bilo veće da čak 45 fudbalera za poslednjih pet godina nije napustilo Humsku bez obeštećenja. A nisu svima isticali ugovori... Sadašnja uprava jeste zatekla katastrofalno stanje u kome su Radnoj zajednici bi plate kasnile pet meseci, ali do danas nije uspela da reši sve problem, zbog čega se u “Zemunelu” vuku repovi prošlosti.

Duguje se i klubovima, poput Spartaka i Čukaričkog, crno-beli poslednjih godina nisu ispunili sve obaveze iz transfer politike ili plaćaju sa zakašnjenjem, poslovni partneri se žale kako s njima ne grade ljudski odnos, sa nekima se i popreko gledaju, prepucavaju po medijima, zbog čega u Superligi imaju nekolicinu neprijatelja umesto da grade zdravo sportsko rivlastvo i normalne relacije. U takvim okolnostima nije ni čudo što im se kruni uticaj kakav su ranije imali u organima Fudbalskog saveza Srbije, njihovi predlozi ili primedbe lako se odbaciju, bitnog doprinosa na odluke od suštinskog značaja skoro da nema, glas im je tih ili se ne čuje...

Lošem imidžu Partizana doprineo je i napad navijača na Miloša Vazuru ispred stadiona, pritvor generalnog direkotra zbog nošenja oružja, prekinuti, pa obnovljeni odnosi sa uticajnim menadžerom Falijem Ramadanijem, neprestana prepucavanja sa večitim rivalom... Plus, kao da ljudima u Humskoj nije dosta spoljnjeg uticaja, pa su se međusobno trvili. Počelo je sukobom sa prethodnim predsednikom Zoranom Popovićem, te tadašnjim potpredsednikom Vojislavom Nedićem, nastavilo nesuglasicama sa Ljubišom Tumbakovićem, da bi prešlo u otvoren rat sa nekadašnjim asovima kluba kao što su Nenad Bjeković, Momčilo Vukotić, Dževad Prekazi ili počivši Dušan Trbojević. Sve je rezultiralo velikim finalom, maja 2016, sramnom skupštinom za stid svakog partizanova, kad su pale teške reči između vlasti i opozicije, a umalo nije došlo i do fizičkog obračuna.

Vidljve podele prenele su se i na tribine. Tako danas Partizan ima najmanje tri frakcije navijača. Nezadovoljstva je bilo i kod Dragana Đurića, međutim, da se baš ovoliko rasparčaju Grobari to se ne pamti. Svak' vuče na svoju stranu, a deluje da uprava, uprkos pokušajima medijacije, ne uspeva da nađe zajednički jezik za pojedinim grupacijama. Ako ne postoji opšte saglasje za dobit Partizana, ako nema podrške nekadašnjih asova i navijača, deluje teško izvodljivo planirati ili realizovati grandiozne projekte kao što su rekonstrukcija stadiona ili izgradnja internata, mada ovo drugo obećanje datira još iz Đurićevog vremena i u pojedinim trenucima izgleda kao zidanje Skadra na Bojani.

PARTIZAN OSVAJA DUPLU KRUNU - 25,0!

Tokom mandata Milorada Vučelića, Vladmira Vuletića i Miloša Vazure doveo je Partizan 65 fudbalera, sarađivao sa osmoricom trenera (Marko Nikolić dvaput), a kad je toliki promet igračkog kadra (prosečno, 12 novih svake godine) i kad postoji uočljiv diskontinuitet struke onda se neki veliki rezultati ne mogu očekivati. I tu se krije samo deo odgovora na pitanje zašto je za ovih pet godina Partizan od mogućih 1.836 dana na prvom mestu tabele proveo tek 315 dana, računajući i pauzu između dva prvenstva.

A cilj Parnog valjka je da melje, bude ispred svih, a ne da im gleda u leđa...

(FOTO: Star sport, MN Press)