Veliki i bez velikih priča: Najobičniji među običnima upravlja egom i od divova pravi herbarijum

Mnogo je fudbal lep, božanstven, zavodljiv u svoj svetlucavosti, ali je opet fudbal, nije baš najvažnija stvar na svetu. Treneri se često u ogromnoj količini medijske popularnosti uznesu i na krilima rezultatskih uspeha dodatno nadograde priču, mitologiziraju je, učine je većom nego što realno jeste. U velikom broju slučajeva splet okolnosti utvrdi pobednika, u moru dobro potkovanih stručnjaka one često odrede ko će isplitvati u prvi plan, ali ko ispliva, često užurbano biva proglašen trenerskim magom.

A, ima i jedan, takođe stručnjak, što ne besedi velike reči, percipira svoj posao kao još jedan od normalnih poslova i pristupa mu bez prevelike pompe, zauzvrat mu i mediji uzvraćaju gotovo istovetno, a on, svakomalo sruši nekog diva, otvori stranicu albuma, zalepi ga u herbarijum i ode kući s obe noge na zemlji, ili ode da peca ili bilo gde, gde idu obični ljudi. Ražalovani Lil Bruna Ženesija je bez osam igrača srušio u sredu veče i Čolov potonuli Atletiko i tako upotpunio zbirku: Gvardiola, Anćeloti, Murinjo, Simeone. Samo još Jirgen Klop ima sve to, a Ženesio je postao drugi.

Monotoni glas tihog heroja francuskog klupskog fudbala, lišen jedljivosti, mogao bi sjajno da prođe kroz kroz detektor laži, a verovatno da ima nešto i do njegovog porekla. Mamola, Kalabrija, nešto više od 60 kilometara od Ređo Kalabrije. Brunovi deda i baba morali su da prepešače čitavu Italiju posle Drugog svetskog rata, kako bi došli do Liona i zaradili za život, a sve to vodeći sa sobom sina Salvatorea, starog dve i po godine. Njegov otac radio je u građevinarstvu ( „kao svaki dobar Italijan tog vremena“ ), pre nego što je osnovao svoju kompaniju, koju je preuzeo njegov brat Fransoa, dok je njegova majka radila kao izvršni sekretar u firmi za pločice. Sa pet godina upisan je u Olimpik Lion.

"Imao samo ozbiljno detinjstvo. Bio sam dobar učenik, ili bolje rečeno, morao sam da budem dobar. Nisam izlazio i postao sam profesionalac. Tek sam u Lionovom kampu stekao velike prijatelje. Sećam se gargantuanskih božićnih obroka sa Remijem Gardom", prisećao se jednom prilikom Ženesio.

Odiše Ženesio smirenošću kakva je retka za trenere klubova na vrhunskom nivou, zato je i tako medijski neinteresantan. Stara brada, podočnjaci, baš jedan pravi Balzakovski lik, koji zna da prepozna malograđanske pobude za dodatnim veličanjem ličnih uspeha i zato se sam i ne upušta u iste. Njegov prijatelj iz igračkih dana u Lionu Kristofer Breton najbolje opisuje Brunov karakter. Nije da mladi Ženesio nije pomalo podsećao na Ežena De Rastinjaka.

"On je bio prvi koji je dobio dozvolu i vozio, od svih nas u Lionovom kampu. Prvi koji je postao profesionalac, podelio svoje bonuse za meč i obasuo nas poklonima. Kao tinejdžer bio je neverovatno zreo i uzdržan, gotovo asketa. On voli ljude, ali zna kako da donosi snažne, profitabilne izbore, upravlja svojim egom na način kakav retko ko može. Uopšte ne voli da se hvali, ne ističe, a većina bi na njegovom mestu od sebe napravila oreol velikog trenerskog znalca kom se treba diviti“.

A kakav je znalac, to Ženesio pokazuje svakom narednom utakmicom u Ligi šampiona. Čak i kada odluči da odmori veliki broj svojih glavnih igrača, svestan da je previše ražalovan povredama, i kada Atletiko povede u osmom minutu, Ženesijovi momci su sposobni da pojedu na papiru jačeg rivala. Kao da trener poreklom sa italijanskog juga ima mađioničarske trikove u knjigama, neke bakine recepte za kalabrijsku ljutu testeninu s limunom, jedno od jeftinijih, sirotinjskih jela, koja su davala energiju za danonoćno pešačenje njegovim predacima. Očigledno ima Ženesio duboko znanje o svom sportu, ali nešto više, način govora, ulivanje poverenja svojim igračima, bez bojazni da daju šansu neafirmisanim igračlma. Uvrstio je Ženesio, primera radi, Usmana Turea, lokalnog klinca od 19 godina, momka od ni minuta profesionalnog fudbala u plej-ofu protiv Fenerbahčea, najvažnijem meču sezone, i sve mu se isplatilo.

Kao da se Ženesiju vratilo za pošten pristup, za iskrenost... Nije blefirao kada je dan pred konferenciju rekao da će ostaviti na klupi Džonatana Dejvida i Edona Žegrovu kako bi ih odmarao za utakmicu protiv Lansa, koja je iznenadno promenila termina za dan ranije od prvobitno predviđenog. Dvojac je kasnije ušao sa klupe i dokrajčio Atletiko, ali su prethodno ogroman deo posla obavili igrači bez velikog pedigrea i iskustva na međunarodnoj sceni, poput Mohameda Bajoa, Gala Mukaua, Fernandesa-Parda.

Maestralan posao odradio je Ženesio, ali je i dalje potpuno miran, racionalan na konferencijama. Govore u Francuskoj i zbijaju šale na račun njegovog lionskog akcenta i nosa nepravilnog oblika. Dodatno je sve to Ženesiju odmagalo, smanjivalo šanse da postane neki vid harizmatskog vođe, uvek je odisao spokojstvom, a sada kada je skalpirao i Simeonea, toliko je miran, da će možda danas ili sutra posle radnog vremena otići da zabaci štapove za pecanje.

"Idem pored vode da pecam i da zaboravim na fudbal. Provodim puno vremena kad god mogu s porodicom. Posao trenera ume da bude stresan, jer smo stalno u kontaktu sa osetljivim mladim ljudima. Prilagođavamo se, živimo sa njima, pokušavamo i moramo da ih razumemo".

Bio bi Ženesio još bolji trener da je fanatik, ali onda ne bi bio on. Jednostavno je običan čovek kom fudbal nije baš sve u životu, ali jeste mnogo, u zdravoj meri. Izbor je bio samo njegov i sasvim je legitiman. Teško je očekivati da će napraviti spektakularnu trenersku karijeru u nastavku ovaj već 58-godišnjak, ali je pokazao kako se može biti veliki u svoj svojoj normalnosti, bez velikih reči, demagogija, veličanja uspeha i ličnog uzdizanja u nebesa. Lil je prkosio predviđanjima i sakupio svojih 6 bodova protiv dva madridska velikana nakon poraza od Sportinga u prvom kolu (2-0). Sledeći evropski susret za Lil je protiv Juventusa Tijaga Mote petog novembra (21.00) na Stadionu Pjer Moroa. Treća pobeda zaredom u nizu omogućila bi plasman u osminu finala Lige šampiona. Od sada je san dozvoljen.