ANTIKVAR: Šta? Ne dam, bre, zamenu! Ja da ne završim utakmicu na Vembliju, pa da se ubijem...

Broj četiri - Miroslav Pavlović, broj pet - Blagoje Puanović, broj šest - Dragan Holcer... "Plavi bedem”. Nekad ispred Ćurkovića, nekad ispred Mutibarića, nekad ispred Marića, Pantelića... Paćko Paunović poslednji je otišao – decembar 2014. – i formirao nebesku half liniju za sva vremena.

Pavika kao El Negro Jefe, onaj strašni Urugvajac Obdulio Varela. Holcer komandos Kajzerovog formata. Bayerischen Kaiser, razume se... Elegancija i artizam – to su visine Monblana. Posle njega ta marka samo Belodedić. I Paćko u centrali kao najbrži od svih partizanovaca punih deset godina. Pad u noge samo u nuždi. Krajnjoj nuždi. Vasketova škola... Sve ih čita. Ko lagano štivo. Svaki pokret, dribling. Svaki pas. Čak i one Vladićeve, kompjuterske, izučavane u nemačkim opservatorijama.

Paćko... Laf, lafčina. Ljudina. I znanje i srce. Srce? Lavovsko.

► ANTIKVAR: Duša u čaši, glava na panju
► ANTIKVAR: Pismo/glava – Liverpul (VIDEO)

Jugoslavija na Vembliju 1972. Ono vreme kad su se prijateljske cenile kao mundijalske. Nisu klasa kao '66, al' Englezi ko Englezi. Uvek skalp za ponos. I Paćko Paunović početkom drugog poluvremena pada sa čoveka od “dva metra”. Zanemelo 50.000 ljudi. Povreda jetre, naprsla rebra... Doktor Nešović ga povezuje svojim mantilom i vrti rukama, gleda ka Boškovu, ka klupi. Ko to ide na zagrevanje?
“Šta? Ne dam, bre, zamenu! Ja da ne završim utakmicu na Vembliju? Šta, pa da se ubijem posle? Jesi ti normalan?”

Bilo nekad, sad se prepričava... Da nauče mlađi.
“Sedam puta sam ja imao potres mozga I jednom, na nekom redovnom pregledu, pitam medicinsku sestru kroz šalu: Ima li bilo čega u mojoj glavi? A na to će ona smrtno ozbiljna da mi je glava puna šupljina i da mi je mozak oštećen. Kažem joj: Sestro, da ste vi udarili loptu glavom onoliko puta koliko sam ja i da ste je gurali pod tuđu nogu koliko i ja – vi glavu ne biste ni imali”.

Posle je Paćko pustio brkove po kojima ćemo ga poznavati pod stare dane. Brkovi i cigareta... Postao kapiten reprezentacije. Pričalo se po gradu kako je jednom saigraču iz Partizana pomagao tako što je prodavao lubenice na ulici. A zbog drugog je zamolio trenera da ostane na klupi, kako bi taj uzeo premiju. Onda je taj isti za novine ispričao da Blagoje Paunović Paćko određuje u Partizanu ko će da igra. Nema veze, pusti sirotinju...

“Šta bih menjao da mogu da se vratim unazad? Ništa. Možda bih morao da menjam svoj obraz , a to ne bih ni po koju cenu. Čist mi je i kad sam neobrijan”.