Stanojević ne greši: Partizanu je potreban duh Moreire i Leonarda u telu Sume

Štagod ko mislio, Aleksandar Stanojević je izgovorio istinu. A istina zna da boli, pa su se navijači raspisali po društvenim mrežama, rukovodioci brecnuli, neutralni posmatrači iznenadili, ali niko još nije – niti će – opovrgao tvrdnju šefa stručnog štaba Partizana kako Sejduba Suma mora da se potvrđuje u kontinuitetu.

Drugi je padež da li se izjave trenera nekom dopadaju ili ne. Tačne su. Gvinejac je bez dileme odličan igrač za uslove srpskog fudbala, klasa za pojedince s kojima deli svačionicu, samo mu nedostaje da izdanja iz minula dva kola ponavlja iz sedmice u sedmicu. Ako bi u tome uspeo, bio bi hvaljen i slavljen kao Almami Moreira i Leonardo da Silva Soza, kreativaci o čije su se ideje crno-beli višestruko okoristili. Obojica su gurali Parni valjak do titula i to je upravo ono što Sumi nedostaje da bi stao u istu ravan sa strancima snažnog pečata na klupsku istoriju. Za tri i po krnje sezone na Topčiderskom brdu (jednu proveo na pozajmicu u Makabiju iz Haife) omaleni vezista nijednom nije bio ni blizu statusa prvaka, te iako je poput Moreire i Brazilca davao golove Crvenoj zvezdi (što Grobari naročito vrednuju) sve vreme joj gleda u leđa.

Stanojević o Sumi: Ako nismo konkurentni za titulu onda nešto nije u redu

Bilo bi pogrešno, nepravedno i suludo očekivati od Sume da sam unese šampionski trofej u vitrine, ali ostaje utisak da je mogao da bude produktivnji. Primera radi, od 94 utakmice koliko je odigrao od leta 2017. Partizan je sa Sejdubom dobio samo 51. Procenat uspešnosti od 56 odsto kazuje da su šanse da se svrgne sa trona lider Superlige mizerne. Kad bi uprava radila u interesu kluba, dovela bi pojačanja s kojima bi Afrikanac imao više šansi u osnovnoj misiji. Ovako, utisak je da Sejduba Suma nema saradnika kakav je Lamin Dijara bio Moreiri, niti dopunu kakvu je Uroš Đurđević predstavljao Leonardu.

U javnom obraćanju pred gostovanje Voždovcu, Aleksandar Stanojević nijednog trenutka nije osporio znanje i kvalitet Sejdube Sume, od njega samo traži ono što je već radio. Potvrđivao se iz utakmice u utakmicu. Takav je bio leta 2019. kad ga je Savo Milošević „opravio“ posle epizode u Izraelu ili – još bolje – s proleća 2017. kad je golovima i asitencijama vodio Slovan do pehara Kupa Slovačke. Ranije se podredio timu u dve uzastopne titue kluba iz Bratislave. Tako konstantan potreban je Partizanu.

Aleksandar Stanojevć (© Star sport)

Dodatni razlog za Stanojevićevu reakciju valja tražiti u hajpu koji se stvorio među navijačima Partizana kako ovaj tim ne može bez Sume. Posle gostovanja TSC-u i duela sa Čukaričkim, prelomljenim ulascima s klupe, aktuelizovala se u i oko kluba tema kako se „nikad bolji stranac nije pojavio u srpskom fudbalu“. Veličali su ovih dana pojedinci i rad Ivice Ilieva, govorili kako je zaslužan za dolaske Umara Sadika, Bibarsa Natha, ranije Rikarda Gomeša, a u tom hodu po oblacima neko u Humskoj kao da je slep pored očiju, zaboravlja da tako sjajni i bajni Partizanovi stranci (ne sami, ni domaći igrači nisu ništa bolji) za ove tri i po sezone zaostali za Crvenom zvezdom 58 bodova. Bez deljenja.

„Konkretne stvari su da li smo konkurentni za titulu ili se do poslednjeg kola borimo za drugo mesto“, ukazivao je Stanojević na srž problema.

I delovao kao prvi čovek u Partizanu posle niza godina koji ne koristi žalopojke, ne priča o sudijama, Fudbalskom savezu Srbije, Crvenoj zvezdi, čak i zaveri kontrole letenja beogradskog aerodroma i ko zna kakvim silama koji su se, gle čuda, urotile protiv kluba.

Ne! Za razilku od Miloša Vazure, Ivice Ilieva, Vladimira Vuletića, pa i Sava Miloševića, vidi Stanojević da ovaj tim suštinski ne uspeva celu jesen da se odlepi ni od Vojvodine, a koliko pre pet meseci govorilo se da napada prvo mesto. Možda ideja nije da se posmatra večiti, bar ne sad, nego rival za drugo mesto.

„Teško je parirati Dinamu, a ta se razlika povećavala iz godine u godinu. Nadam se da će se smanjiti. Hajduk mora da ima svoj put, neopterećen Dinamom, jer ima nekoliko igrača kojima je potreban mir. Trebalo bi da bude iznad Rijeke i Osijeka onoliko koliko je Dinamo sad iznad Hajduka“, govorio je prethodnih godina sjajan čovek i jednako kvalitetan trener Slaven Bilić.

Prevedeno na srpski: Partizan, za početak, ne bi trebalo da gleda Crvenu zvezdu, već da počne redovno da pobeđuje Voždovac i Vojvodinu, što nije uspevao u sezonama posle duple krune. I sve to vreme priča se kako su pogođeni stranci, da su nikad bolji u srpskom fudbalu, a za to vreme Crvena zvezda osvojila tri i po titule, Vojvodina prekinula dominaciju u kupu... Lepo primeti Stanojević:

„Nešto nije u redu“.

Suma u duelu sa Jokovićem iz Proletera (© Star sport)

Daleko od toga da je Suma jedini i(li) najveći problem Partizana. Ako je uopšte problem. Najmanje su se reči trenera odnosile na jednog igrača. Pre će biti da je govorio o pojavi štetnoj po tim: da pojedinac, kako god da se zove, nije veći od kluba i da njegove minijature ne vrede bobova zrna ako ekipa nije na pr(a)vom mestu. Suma je javno (o)pomenut, ali kako igraju – ili, kako ne igraju – u istom košu su Bibars Natho, Lazar Marković, Filip Holender, Miloš Jojić...

Čak i nije loše malo da se zatalasa pred poslednje gostovanje u kalendarskoj godini. Da se ekipa prodrma, da ne pomisli kako je velikoj formi. Valjda bi to što je Partizan vezao šest pobeda trebalo da se podrazumeva. Makar isto kao i da Sejduba Suma nije (jedini) krivac za zaostatak na tabeli.

Koliko god iskren i otvoren bio u izlaganju, ne bi škodilo Aleksandru Stanojeviću ako bi bio za nijansu oprezniji, pošto rizikuje da, nastavi li na ovom talasu, ostane bez igrača sposobnog da pravi razliku. I za njega i za Partizan neophodno je da bude pažljiviji kako bi izbegao zamku u koju su upali Miroslav Đukić i Zoran Mirković, okrećući glavu od Sume, terajući ga od sebe kao strano telo, nemo posmatrajući kako ga svlačionica „buši“. Suma se za status jednog od boljih igrača Partizana izborio sam, došao do tačke u kojoj mu ostatak tima veruje, kad je frka na terenu njemu gura loptu, što je kvalitet kakav nema niko u Humskoj.

Upravo zato je Gvinejac potreban Aleksandru Stanojeviću. Onakav kakav je bio u večitom derbiju (lanjskom i oktobarskom), u Belgiji, na poslednje dve utakmice. Ne onaj Suma iz Kurševca, Surdulice, Gornjeg Milanovca, Moldavije ili Novog Sada, kad je crvenim kartonom „prodao“ čoveka koji mu je najviše verovao.

Shodno poziciji, ulozi i značaju za tim, neophodan mu je Almami Moreira ili Leonardo da Silva Soza u telu Sejdube Sume. Fudbaler kakvog se protivnici plaše. Juče, danas, sutra. Uvek.