Zemlja, voda, vazduh: Najsportskiji grad u Srbiji

Zamislite život prosečnog ljubitelja sporta u Kragujevcu. Jutros je na posao došao mamuran, slavio je po mnogo čemu istorijsku pobedu fudbalera Radničkog nad Crvenom zvezdom (4:1). Ali, nije to ništa koliko će ga glava tek boleti večeras dok bude dumao da li će na bazen, da bodri vaterpoliste protiv zagrebačke Mladosti u revanšu polufinala Kupa Evrope ili u dvoranu, da bude uz odbojkaše koji imaju prvu meč loptu za duplu krunu, u finalu plej-ofa Superlige Srbije protiv Vojvodine.

I to je samo uzorak od dva dana! Pride, rukometaši su sinoć, baš u vreme one rapsodije na Čika Dači, igrali prvi meč četvrtfinala plej-ofa Superlige protiv Metaloplastike. Remi (25:25) daje veće šanse rivalu pred revanš u Šapcu, ali ništa tu još nije gotovo...

Ne treba baš izmisliti toplu vodu pa konstatovati da sinoćnja pobeda izabranika Feđe Dudića nad osmostrukim uzastopnim šampionom vredi mnogo više od tri boda. Skinuli su famu o nepobedivosti ove Crvene zvezde na domaćoj sceni, u koju su verovali svi, a izgleda ponajviše baš njihov sinoćni protivnik.

Učinili su to rezultatom koji je mogao da bude još ubedljiviji, od ionako istorijskog, jer crveno-beli su prvi put od avgusta 2013. godine primili četiri gola u utakmici srpskog prvenstva! Direktnim fudbalom, igrom koja pleni, u koju smo se već zaljubili u prethodne dve sezone, samo uz strateško prilagođavanje, ali bez taktičkog podređivanja snazi rivala. U momentu najveće rezultatske krize u eri bosanskohercegovačkog stručnjaka, posle tri vezana poraza bez postignutog gola, a šest utakmica u nizu bez pobede, kada ih i Mladost iz Lučana bodovno sustigla, a Vojvodina, na par sati, bila čak i prestigla.
„Ako je neko trebalo da pobedi Zvezdu, to smo mi – jednostavno igramo fudbal“, gađao je suštinu Feđa Dudić, kome je ovaj trijumf skinuo sa leđa jedan teg od nekoliko tona.

Otkako je stigao u srpski fudbal, nikoga nije ostavljao ravnodušnim. Delio je javnost i medijskim nastupima, ali i rezultatima – na većinski deo koji mu je odao priznanje na svemu što radi i one druge, malobrojnije, neretko maliciozne, nikad zadovoljne, koji su dlaku u jajetu pronašli u eliminaciji od Mornara na startu ovosezonskih evropskih kvalifikacija. „Sve, sve, ali taj Mornar...“

Mnogo ga je to opterećivalo, svako malo izbijalo iz njega i ako nečemu vredi ova pobeda od sinoć, to „ali“ valjda više ni za koga ne postoji. Uostalom, šanse da na leto dobije priliku za popravni drastično su uvećane nakon trijumfa nad Crvenom zvezdom.

E sad, da se vratimo i onome što sledi večeras. Nemojte imati ni najmanju dilemu da će, uprkos vremenskom preklapanju (19 časova), tribine biti pune i na bazenu i u hali Jezero. Vaterpolisti protiv sedmostrukog prvaka Evrope jure tri gola minusa iz prve utakmice (10:13), i priželjkivaće deža vi, jer početkom sezone bili su već u sličnoj situaciji protiv čete Igora Milanovića, kada su u odlučujućem meču za plasman u Ligu šampiona, tokom samo četvrtine i po, nadoknadili minus od pet golova i serijom 6:0 izborili plasman u elitno evropsko takmičenje.

Radnički je nedavno već osvojio regionalnu ligu, a sledeće sezone biće jedan od favorita i za evropsku titulu, kada petorica zlatnih olimpijaca iz Pariza i selektor Uroš Stevanović dočekaju već ugovorena pojačanja Savu Ranđelovića, Andriju Prlainovića, Nikolu Dedovića...

(©MN Press)

I odbojkaši Radničkog već su u 2025. godini osvojili jedan trofej, a sada imaju priliku da potvrde potpunu dominaciju na domaćoj sceni, nakon što su Vojvodinu savladali u prva dva meča finala – pre par dana u Novom Sadu posle velikog preokreta i 0:2 u setovima. Prilika je ovo za treću šampionsku titulu u istoriji kluba, uz mnogo simbolike – veliku ulogu u stvaranju generacije koja je donela prethodne dve, uzastopne (2009. i 2010), prvo kao igrač, pa kao trener, imao je Dejan Brđović; sadašnju ekipu ka novoj kruni sa klupe maestralno vodi Aleksa Brđović.

I nije ova renesansa kragujevačkog sporta od juče. Treba li podsećati na uspehe košarkaša u prvim godinama druge decenije ovog veka, kada su nastupali u Evrokupu, na jednu loptu izgubili polufinale ABA lige od Zvezde u Laktašima i Aleksandru Đorđeviću darivali tačno četvrtinu reprezentacije (Kalinić, Jović, Birčević) koja je 2014. u Madridu postala vicešampion sveta. Ekonomac je duže od decenije bio apsolutno dominantan futsal klub u državi, prvakinje Srbije bile su i rukometašice, i to dva puta zaredom, 2009. i 2010. godine, rukometaši su 2014. bili vicešampioni i izborili su nastup u regionalnoj SEHA ligi...

Svaka čast evroligaškim praznicima koje već sezonama unazad priređuju večiti, fudbalerima Zvezde na osam uzastopnih grupnih faza evrokupova – Beograd je metroplola i neka druga dimenzija, ali Kragujevcu apsolutno pripada titula najsportskijeg grada u Srbiji. A da bi se to postiglo, bila je potrebna sinergija najmanje tri faktora.

(©Starsport)

1) Navijači. Teško da, uz možda Novi Pazar, u Srbiji postoji sredina u kojoj je među ljubiteljima aporta toliko izražen lokalpatriotizam. U Kragujevcu se za Zvezdu i Partizan navija samo sporadično, nigde se, kao tamo, beogradski večiti rivali više ne osećaju kao gosti. Čak i ako u timu nema nijednog lokalnog igrača, kao trenutno u fudbalskom, o čemu smo nedavno pisali baš na stranicama Mozzart Sporta.

2) Organizacija. Svuda je u Srbiji sport zavistan od lokalnih vlasti i, koliko god da su ulaganja države u sport poslednjih godina istorijski rekordna, retko gde postoji sistem, već se sve uglavnom svodi na lične preferencije konkretnih funkcionera. E pa, u Kragujevcu nije tako. Svi klubovi kolektivnih sportova koji nose ime Radnički organizovani su kao sportsko-privredno društvo i na taj način su vezani za lokalnu samoupravu. U slobodnom prevodu, kada platu primi zaposlen u vodovodu, toplani, gradskoj čistoći ili drugom javnom preduzeću, primi je i odbojkaš ili košarkaš Radničkog. Avangarda jeste, centralizovano jeste, ali, očito, radi. Da li je moguće da baš niko neće da prepiše recept?  

3) Kontinuitet. Feđa Dudić stručnjak je sa najdužim stažom bez prekida od aktuelnih trenera u Mozzart Bet Superligi. Aleksa Brđović poverenje uprave je dobio 2021. godine, odmah po okončanju igračke karijere. Uroš Stevanović je tu još od 2013. godine. Nijedan se uspeh nije napravio preko noći, u okruženju u kojem je kategorija „trener“ postala najpotrošnija roba, mnogi bi iz ovih primera mogli nešto da nauče.

Kažu da, kao što se priroda obnavlja, tako se i moda stalno vraća. Isto je i sa muzikom. Šumadijski rokenrol. Stari hit, ponovo aktuelan u proleće 2025. godine.