Španci na ispitu Fife, budžet za organizaciju Svetskog prvenstva samo 1,5 milijardi evra

"U podeljenom svetu, Fifa i fudbal se ujedinjuju". Ovim rečima je Đani Infantino objavio nesvakidašnju odluku da će Mundijal 2030. biti organizovan u šest država i na tri kontinenta. Počeće, za proslavu stogodišnjice, na stadionu Sentenario u Montevideu, zatim će Argentina i Paragvaj odigrati svoje prve utakmice na domaćem terenu. Potom, nedelju dana kasnije, svetsko prvenstvo se seli u Španiju, Portugal i Maroko. Trajaće duže nego ikada – od 8. ili 9. juna, pa sve do 21. jula, i imaće 48 zemalja učesnica.

Nosilac evropsko-afričke kandidature je od početka bila Španija. I od početka je Fudbalski savez shvatio da će Španija teško uspeti sama. Tako se uključio Portugal, zatim Maroko, a jedno vreme se govorilo da će im se pridružiti i Ukrajina. Američki Konmebol je nasuprot tome predlagao Urugvaj, Argentinu, Paragvaj i Čile – koji je, kao i Ukrajina, ispao iz igre. Nakon što je Saudijska Arabija povukla svoj predlog, Fifa odlučila na do sada neviđen potez, kojim je, između ostalog izbegla glasanje državnih saveza.

Španci su srećni, jer je sasvim izvesno da će oni biti organizatori više od polovine mundijalskih susreta – nezvanično se računa na skoro 70 utakmica, uključujući i finale. Četrdeset godina kasnije, podsećaju se maskote Naranhita i fudbalskog događaja zbog kojeg se generacije u zemlji dele na premundijalce i postmundijalce, i koji ih je predstavio svetu nakon Frankove smrti, sa sveže uspostavljenim demokratskim sistemom i još uvek izvan Evropske unije.

Španija je novi pokušaj lansirala 2018. godine, i od početka je imala dobru poziciju, mada su poslednji događaji vezani za Fudbalski savez i Luisa Rubijalesa, korupciju sudija i slučaj Negrejra, kao i rasističke ispade na stadionima stvorili brojne sumnje. Konačno, navode mediji, španska vlada, na čelu sa Pedrom Sančesom je iskoristila svoj uticaj i dala Fifi potrebne garancije da će smiriti uzburkane vode.

Sa druge strane, Konmebol nije uspeo da saglasi svoje kandidate, niti da osmisli ubedljiv predlog. I što je najvažnije, zemlje kandidati nisu imali dovoljnu finansijsku snagu da iznesu projekat tih dimenzija. Ipak, Fifa nije želela da postupi u potpunosti kao Međunarodni olimpijski komitet, kada je Olimpijske igre 1996. dodelio Atlanti, umesto Atini, pa je nostalgičarima obezbedila bar prvi susret na Sentenariju.

Neviđeni bućkuriš FIFA: Prve tri utakmice SP 2030. u Južnoj Americi, a onda se turnir seli u Evropu i Afriku

Veruje se da bi se Južnoamerikanci svakako povukli. Održavanje svetskog prvenstva zahteva ogromnu finansijsku podršku države, i sam predsednik Konmebola, Alehandro Dominges je priznao da ga ne bi bili u stanju organizovati sami.

"Bilo bi neodgovorno sa naše strane", zaključio je. Tako da su, kako stvari stoje, bar političari i fudbalski vrh, zadovoljni ovim prelaznim rešenjem.

Nisu međutim nimalo zadovoljni u Čileu. Predsednik Gabrijel Borik je izjavio da ih je odluka iznenadila, da ne razumeju zašto su isključeni i da će preduzeti odgovarajuće akcije. Sumnjaju na izdaju od strane bivših partnera u projektu, kao i na mahinacije moćnih čileanskih kladionica kojima je Borikova vlada objavila rat.

Nije najjasnije ni zašto je otpala Ukrajina. Spominjao se slučaj pranja novca zbog kojeg je suspendovan predsednik Fudbalskog saveza, Andrij Pavelko i nespremnost da se organizuje takmičenje takvih dimenzija u zemlji u kojoj je još uvek sve neizvesno. Verovatno je u određenom trenutku uključivanje Ukrajine delovalo kao efektan politički potez, koji je s vremenom izgubio snagu.

Maroko je, međutim, bio drugačiji slučaj. Kralj Muhamed VI je s ponosom izjavio da dodela organizacije Mundijala pokazuje da je ova zemlja Magreba važan akter u svetu. Bar u fudbalskom, jer su na ovaj načini dobili međunarodno priznanje nakon prvog plasmana jedne arapske i afričke zemlje u polufinale svetskog prvenstva.

Mnogo važnija je ipak bila politička i strateška pozadina marokanske kandidature. Sa jedne strane, "dobrosusedski" odnosi sa Španijom, čiji južni saveznik drži zatvorenu granicu Evrope u zamenu za poseban tretman, s tim da se nikad ne zna šta ga može naljutiti i dovesti do nepredvidivih kriza. Sa druge, Maroko je povukao veliki broj glasova arapskog i afričkog sveta, i uticao na bar momentalno povlačenje Saudijske Arabije.

Momentalno, jer, nakon što su tri kontinenta dobila Mundijal odjednom, 2034. godine biće red na Aziju i Okeaniju. Put za kandidaturu Saudijaca je širom otvoren, predlog je već iznesen, i vrlo je verovatno da je Infantinova komplikovana kombinacija za 2030. zamišljena da bi se četiri godine kasnije opet vratili u milionerske pustinje.

Saudijci se već kandidovali: Mi organizujemo Mundijal 2034.

Ali, za sada, vratimo se u Španiju. Pre nekoliko dana Marka je napravila pregled grupa u Ligi šampiona i zatražila respekt za fudbal na poluostrvu koji se sve više optužuje za slabu ekonomiju, loš kvalitet i fizičku nespremnost. Ipak, od pet španskih predstavnika u evropskom takmičenju, četiri su na čelu svojih grupa. A novi Mundijal ide u prilog tvrdnji da se Španija ne sme potcenjivati kada se radi o fudbalu.

Fifa ima utvrđene uslove o tome kako treba da izgledaju stadioni i prateća infrastruktura, i sada će po prvi put međunarodna, a ne lokalna komisija ispitivati njihovu podobnost za mundijalske utakmice. Za finale kapacitet stadiona mora biti 80.000 gledalaca, za polufinale 60.000, i za sve ostalo, minimalno 40.000, čemu treba dodati trening terene, blizinu aerodroma, hotele i niz drugih faktora. U Španiji postoji 15 mogućih sedišta koja ispunjavaju ove uslove. Portugal je za sada predložio samo tri stadiona – dva u Lisabonu i jedan u Portu, a Maroko šest, uključujući jedan koji tek treba da bude izgrađen.

Neophodno je javno ulaganje koje će garantovati uspeh Mundijala i koje je sa druge strane, najčešće bespovratno. U poslednjih 14 svetskih prvenstava ukupni saldo je gubitak od 17 milijardi dolara, sa retkim izuzecima, kao što su Rusija ili Nemačka, Ponegde je izgubljeno i mnogo novca – kao u Brazilu i Južnoafričkoj Republici. Jedini recept za preživljavanje je da se ne ulaže mnogo. A jedini način da se ne ulaže mnogo su postojeće infrakstrukture.

Naspram 200 milijardi dolara koje je uložio Katar, Španija je zacrtala budžet od samo 1,5 milijardi. Mundijal može biti rentabilan ako se planira zdravorazumski, istakao je Ministar kulture i sporta, Mikel Iseta, i dodao da se u svakom slučaju neće graditi 6-7 novih stadiona.

Uglavnom nema ni potrebe – Bernabeu, Kamp Nou, Metropolitano, San Mames, Anoeta, Kartuha su – ili će biti, u potpunosti renovirani. Ali oni klubovi koji se nisu pobrinuli za svoje infrastrukture, mogli bi da dobiju lepo parče torte. Na primer, teško je zamisliti da Valensija neće biti izabrana kao jedno od sedišta svetskog prvenstva, pa će se zaustavljeni kranovi nove Mestalje sigurno ubrzo pokrenuti. Nešto slično želela bi i Saragosa – s tim da bi Romareda morala da se ponovo gradi iz temelja.

Finale je, navodno, već dobio Santjago Bernabeu. Mada južni komšija Maroko, kojeg je nedavno pokosio zemljotres čije su posledice bile mnogo strašnije zbog nekvalitetne gradnje, preti izgradnjim stadiona od 450.000.000 evra u Kazablanki koji bi takođe ušao u takmičenje za finiš Mundijala. A Ćavi Ernandes je podsetio da najveći kapacitet u Španiji ipak ima Kamp Nou, a ne Bernabeu.

Španija je skoro spremna za proslavu svetskog fudbala, a za "samo" šest godina znaćemo da li se Belingem pretvorio u novog Ronalda, da li su se Barsina deca pretvorila u novog Ćavija ili Inijestu, i gledaćemo, možda, tridesetogodišnjeg Halanda ili Embapea. A zemlja kraljica fijeste će znati da organizuje sve ostalo. Odbrojavanje počinje.

PIŠE: Ognjenka Marić