Selektor koji poznaje svoje igrače, nosi najjeftinije patike i ima platu manju od Piksija

(Od dopisnika Mozzart Sporta iz Madrida)

Euro 2024 je turnir selektora, mada ne u pozitivnom smislu. Engleska, Portugalija, Francuska, Belgija... u većini dosadašnjih utakmica deluje neverovatno kako takvi sastavi mogu da igraju tako loše, tako štedljivo, škrto i tako nezainteresovano. Sa jedne strane se dobija utisak da je reprezentativni fudbal u potpunosti prepustio primat klupskom, pa igrači, pogotovo oni koji imaju važeće ugovore, ponekad deluju da su tu samo jer moraju. Sa druge, deluje kao da se selektori povinuju volji svojih zvezda, biraju sastave koji nemaju nikakve logike, i određuju ritam igre koji bi uspavao i najvatrenije navijače. Nije nikakvo čudo da je zanimljivije gledati meč Austrije i Turske, nego Francuske i Portugalije.

I tu negde, između patriotizma malih i kombinacije bahatosti i ravnodušnosti velikih, našla se Španija Luisa de la Fuentea. Španija u koju pre početka prvenstva nije verovao niko, koju su domaći mediji nazivali „Pepeljugom“, u kojoj je nestala dominacija Reala i Barse, i za čijeg selektora nije niko čuo.

Trudili su se Nemci, dominirali u dobrom delu utakmice, za neke nepravedno izgubili, ali španska pobeda nije slučajna. I po tehničkim i taktičkim kvalitetima – koje nesumnjivo ima, i po aspektima zbog kojih fudbal ruši statistike, kao što su motivacija, samouverenost i pozitivna kolektivna dinamika. Luis de la Fuente je vrlo solidan u prvom argumentu, i briljira u drugom. „Moja jedina zasluga je što ih odlično poznajem i znam da me neće izneveriti“, izjavio je nakon što je penzionisao Tonija Krosa, i po prvi put u istoriji Crvene furije oborio statistiku i eliminisao domaćina turnira.

A, ko je uopšte Luis de la Fuente? Joško Gvardiol sada sigurno zna. Za ostale neupućene, rođen u Aru, u La Riohi, formiran u školi Atletik Bilbaa, smatra da je Kup kralja najvažnije takmičenje, i da je fudbal igra koja treba da donosi veselje. Uzor mu je Visente del Boske, odnosi se prema novinarima i igračima sa poštovanjem, nasuprot Armanijevim dresovima ističe „hobotnicu“, lokalnu marku koja oprema špansku reprezentaciju, i nosi najjeftinije Adidasove patike. Plata mu je tri puta niža od honorara njegovog prethodnika, čak osam puta od engleskog selektora, Gereta Sautgejta, a zarađuje manje i od Dragana Stojkovića.

Zauzeo je mesto Luisa Enrikea nakon Katara, što nije bilo nimalo jednostavno. Protagonizam i harizmu prethodnika zamenio je skromni selektor mlade reprezentacije, koji je, istina, osvojio Evropsko prvenstvo do 21, ali u suštini nije bio ništa više od radnika Fudbalskog saveza. Tako se bar govorilo.

Već je prvi sastav, početkom 2023. godine, bio svojevrsna revolucija. Nestao je primat Barselone (Realov se već izgubio sa Luis Enrikeom), i De la Fuente je kreirao svoju Španiju. Onu koju poznaje iz mladih kategorija, geografski i klupski raznovrsniju, sa nekim novim, i nekim zaboravljenim igračima. Debitovao je, na primer, sa 32 godine Hoselu, a znamo kakav mu je učinak bio nakon toga i u reprezentaciji, i u Realu. Potom je insistirao na pozivu petnaestogodišnjem Jamalu, da slučajno ne bi prebegao u Maroko.

Konačno, odao je, i odaje počast baskijskom fudbalu. U sadašnjoj reprezentaciji čak ih je osmorica. Pet igrača Real Sosijedada, i tri Atletik Bilbaa, kojima možemo slobodno dodati i Laporta. A odati počast baskijskom fudbalu znači uvažiti vrednost škole, pedagogije, formiranja mladih i uzdavanja u domaće vrednosti. Jednako kao i borbenost, snagu i motivaciju.

Premda je, nakon lošeg debija, nastavio sa pobedama i osvojio Ligu nacija, nije mu bilo lako ni da nastavi, jer je, odmah nakon fudbalskog uspeha obeležen skandalom svog poslodavca, Luisa Rubijalesa, i podrškom koju mu je u prvi mah dao. Selektor ženske reprezentacije, Horhe Vilda, odleteo je bez obzira na titulu svetskog šampiona, ali su odgovorni smatrali da De la Fuente treba da ostane, nije vršen veliki pritisak i pružena mu je prilika da iskupi grehove. Sinoćnje prisustvo španskog Premijera, koji se lično angažovao na proterivanju Rubijalesa, znak je da je sve oprošteno.

Nemci sad plaču, a posle će da proklinju sudiju i VAR! Španija u 119. minutu do polufinala (VIDEO)

Kažu, sve po pravilima?! A šta da je Kukurelja bio na gol liniji? (VIDEO)

Kakav otac, takav sin - uz istog komentatora (VIDEO)

Tako ovaj radnik, inače zaposlen u Fudbalskom savezu od 2013., gde je oduvek radio na formiranju mladih kategorija, sada pokazuje svima da uspeh ne dolazi zamahom čarobnog štapića, nego sistematskim radom. „Ako iko poznaje sadašnjost i budućnost španskog fudbala, to sam ja“, jedina je bombastična izjava španskog selektora kojem je nedavno zahvalio i Lionel Skaloni zbog velike pomoći u njegovim trenerskim počecima.

Čak i sada, kada je Španija prevazišla verovatno najveću prepreku na putu do trofeja, neminovno je primetiti pedagoški rad koji nam ukazuje da ovo nije vrhunac. „Ekipa u izgradnji“, popularna fraza za pravdanje neuspeha, sada pokazuje put ka budućim, još većim uspesima, i nazire se da će svoj vrhunac dostići tek na Mundijalu u Sjedinjenim Američkim Državama.

Imao je sreće - reći će skeptici. Imao je sreće jer Španija nikada, ili bar veoma dugo nije imala na krilima talente dimenzija Lamina Jamala i Nika Vilijamsa. Iza kojih, ne smemo zaboraviti, stoje odlični Dani Karvahal i iznenađujući Mark Kukurelja. Radi se o kombinaciji koja dozvoljava vertikalnu igru, ali koja ujedno i daje veliki prostor da se na sredini terena igra klasični posed lopte po kojem je Furija tako poznata. A na toj istoj sredini terena ima Rodrija, Pedrija i Fabijana Ruiza. Štoperi se smatraju najslabijom karikom, premda je Španija u dosadašnjem toku prvenstva primila samo 2 gola.

Ali, sinoć je utakmicu okončao „tim B“. Tim B kojem, između ostalog, pripada kolosalni Dani Olmo, verovatno jedan od najpotcenjenijih evropskih fudbalera. Ili Mikel Merino koji je slučajno postigao pogodak na istom stadionu kao njegov otac, Migel, pre 30 godina. S tim da u tom golu nema ništa slučajno, jer je Merino stručnjak upravo za ovakve upade u kazneni prostor iz drugog plana. Izašli su Lamin i Niko, ali ne smemo da zaboravimo da je tim na terenu postao ofanzivniji sa Hoseluom, Ojarsabalom, Olmom i Feranom Toresom. Sinoćnji plasman možemo objasniti verom u pobedu i motivacijom, ali ni u kom slučaju ne možemo da tvrdimo da je ona slučajna. Setimo se onoga: „moja jedina zasluga je to što ih jako dobro poznajem“.

Još jedan podatak govori o promeni španske igre. Presing po gubljenju lopte i klasična visoko postavljena odbrana, sada imaju i jedan dodatak. Furija je druga po redu na prvenstvu po broju faula. Tradicionalno „mekani“ fudbaleri, sada su dodali svojoj igri borbenost. De la Fuente, kažu iz bliskih izvora, jedino ne oprašta crvene kartone – u igru ulazi 11 i iz nje izlazi 11. To je pravilo mogao da prekrši samo iskusni Karvahal, koji sekund pred kraj i znajući da narednu utakmicu svakako neće igrati.

U polufinalu Špance čeka Dešanova Francuska. Biće to sukob fudbalskog veselja i škrtosti, štedljivosti i nezainteresovanosti. Sukob sa timom koji do sada nije dao nijedan gol iz igre, kojeg je teško gledati, ali koji se ni slučajno ne sme potceniti.

I neće se potceniti, jer je, zahvaljujući De la Fuenteu, iz španskog fudbala nestala i arogancija. Fudbaleri, publika i mediji, prate lagani ritam selektora, i utakmicu po utakmicu, bez velike pompe, približavaju se tituli.