Priča Serža Gnabrija: Dečje suze zbog Bajerna, teško doba u Arsenalu i Pjulisove reči, Ozilovi i Mertezakerovi saveti na putu kojim se ređe ide

London se sinoć još jednom poklonio Seržu Gnabriju. Posle četiri gola Totenhemu na novom Vajt Hart Lejnu, Bajernova turbo-mašina obezbedila je timu miran san uoči revanša osmine finala Lige šampiona posle još dva pogotka Čelsiju na Stamford Bridžu i tako potvrdio da će iza njega ostati najbolja sezona u dosadašnjoj karijeri.

Ako vratimo film malo unazad, Serž Gnabri odavno ima posebnu konekciju sa Londonom, pogotovo njegovim severnim delom. Kao dete od 16 godina napustio je svoj rodni grad Štutgart i klupsku akademiju popularnih Švaba, kako bi se za 100.000 evra preselio u Arsenal. Bilo je to leto 2011. godine.
“Zadovoljan sam zbog toga kako su stvari ispale“, priča Gnabri, prisećajući se koliko je kao dete plakao zbog toga što mu otac Jan Herman nije dozvolio da sa 10 godina počne da pohađa Bajernovu školu fudbala:
“Plakao sam kao kiša. Jako sam želeo da odem u Bajern, to je istina. Od moje kuće do Bajernove akademije bilo je dva sata vožnje. Bajern je već u to vreme bio među najvećim klubovima Evrope. Eto, trebalo mi je više od 12 godina da dođem tu gde sam želeo“.

Gnabrijev razvojni put nije bio tipičan za mnoge današnje fudbalske zvezde. Prvo je morao da sačeka da napuni 12 godina kako bi počeo da trenira u Štutgartu, a onda je posle četiri godine otišao u Arsenal, gde nikako nije uspeo da se nametne iako je sve vreme nosio etiketu talentovanog klinca.
“Bilo je veoma uzbudljivo na početku. Takođe, bio sam i jako nervozan, jer sam ušao u veliki svet. Kulturološki šok koji sam pretrpeo pomogao mi je kasnije mnogo. Da brže sazrim kao čovek. Bilo mi je neverovatno da živim u tako velikom gradu. Kao 16-godišnji klinac koji je odvojen od svojih roditelja, odrastanje teče mnogo brže“.

S njim je u prvom periodu bio otac. Pratio je svog sina u stopu i pokušao da mu olakša navikavanje na novu sredinu i bude tu za njega, baš kao što je to činio dok ga je svakog dana vozio na treninge.

Pošto je nastavio školovanje u mlađim kategorijama Tobdžija i nekih dobrih izdanja, selidba u prvi tim nije donela tranziciju kakva se očekivala. Gnabriju je teško padalo to što je bio odvojen od ostatka porodice, prijatelja i drugara iz škole.
“Bilo mi je teško s vremena na vreme. Engleski fudbal je mnogo teži u mlađim kategorijama od nemačkog, pa sam brzo morao da se privikavam na promene. Verujem da svaki klinac prođe kroz isti scenario, ali na kraju sve to bude veliko iskustvo iz kojeg postaneš jači“.

U Londonu je imao veliku pomoć sunarodnika – Mesuta Ozila i Pera Mertezakera. Ozil je bio Gnabrijev prijatelj i neko s kim je provodio najviše vremena, dok je iskusniji i stariji Mertezaker uzeo mladog Serža pod svoje i postao uzor, neko ko ga je naučio kako da postane odgovoran čovek.

Gnabri je proživeo četiri turbulentne godine u Arsenalu. Posle skoro dve godine adaptacije kroz razvoj u mlađim kategorijama, Gnabri je na leto 2013. postao deo seniorskog pogona, na izričitu naredbu Arsena Vengera. Njegov trud se ubrzo isplatio. Ali sve to bilo je kratkog daha... Impresionirao je Profesora u svom debiju za prvi tim kao 17-godišnjak. Prijao mu je tadašnji Arsenalov napadački sistem, kao klincu predodređenom da pravi ozbiljan problem odbrani na desnom boku. Međutim, usledio je veliki šok – Gnabri je doživeo tešku povredu kolena, zbog čega je skupio nešto manje od 900 minuta za dve godine u Arsenalu, gde je upisao dve asistencije i jedan gol. U borbi za minute, ulogu i takmičarski ritam u julu 2015. preselio se u VBA na inicijalno jednogodišnju pozajmicu. Ista se pretvorila u pravi košmar za Gnabrija.

Tadanšnji menadžer VBA Toni Pjulis javno je priznao da Gnabri nije spreman za premijerligaški fudbal, zbog čega je bio vraćen već 1. februara posle samo jednog ligaškog meča.

Povratak u Arsenal doneo mu je samo tugu jer nije uspevao da pronađe sebe. Arsen Venger nije želeo da ga se reši, jer je verovao da mladi Nemac može da povrati samopouzdanje i pokaže sav potencijal i kvalitete. Međutim, poslednjeg dana letnje prelaznog roka 2016. preselio se u Verder za 5.000.000 evra. I tada se još pominjala mogućnost selidbe u Bajern, ali umesto transfera na Alijanc Arenu pošto je poslušao savet Mertezakera i Ozila.
“Posle transfera u VBA shvatio sam da je vreme da se vratim nazad (u Nemačku). Jednostavno, nisam video da ću imati garantovanu minutažu u Arsenalu. To je za mene bio ključni faktor“.

Zbog toga se u javnosti povela priča oko toga da li Gnabri ima posebnu motivaciju kada igra u Londonu, pošto je ostavio jak utisak u dva meča Lige šampiona.
“Ne osećam potrebu da podsećam ljude na to šta se dešavalo. Sve dok igram dobro, ljudi će znati“.

Posle četiri gola Totenhemu usred Londona, njegov bivši šef Toni Pjulis ostao je bez teksta.
“Sada bukvalno možete da me oborite na zemlju percetom. Kada vidite ljude šta zaista mogu, kada se izbore za sebe i postanu dobri igrači, to je zaista fantastično“.

Za Gnabrijevu karijeru po povratku u Nemačku bio je zadužen Aleksander Nuri. Sadašnji vršilac dužnosti prvog trenera Herte tada je bio nestrpljiv da uzme Gnabrija pod svoje jer je bio svestan da u brzonogom ofanzivcu čuči ogroman potencijal. U Nemačkojo kruže priče kako je Nuri svaki dan ostajao posle treninga sa Gnabrijem kako bi radili individualno. Najviše su vežbali sa loptom, na šutu levom, slabijom nogom.

Strpljenje i predani rad konačno su počeli da daju prave rezultate. Gnabri je sezonu 2016/17 završio sa 11 ligaških golova, što mu je donelo transfer u Bajern vredan 8.000.000 evra. Ali još nije bio spreman za najveću fudbalsku scenu. Zato je prvo proveo sezonu na pozajmici u Hofenhajmu, gde je odigrao 22 meča u Bundesligi, 20 kao starter i upisao deset golova i sedam asistencija. A onda je konačno na red došao Bajern.

Morao je strpljivo da čeka svoju šansu i da iskoristi umor i godine dvojice nedodirljivih superzvezda - Arjena Robena i Franka Riberija. Tada je, priznao je, naučio kako da trenira iznad svoje zone komfora i razvije pobednički mentalitet.
“Rekao mi je da je uz Robena i Riberija mnogo toga naučio. Zaista smo imali dugačak i prijatan razgovor. Bio je impresioniran svim što je doživeo u radu s Robenom i Riberijem. Shvatio sam da je prošao zaista dugačak put u svojoj karijeri i da je izabrao neobičnu putanju da bi došao tu gde jeste“, rekao je Nuri i dodao:
“Ako već odlučite da izaberete takav put onda morate da budete posvećeni takvom stilu života. Morate da živite i radite za viši cilj, a čini mi se da je on bio sasvim posvećen radu“.

Gnabrijeva karijera je protekle jeseni i zime doživela novi, vrtoglavi uspon. Pre meča sa Čelsijem upisao je dve asistencije i 15. gol sezone u pobedi nad Paderbornom rezultatom 3:2. Čini se da je njegova glad nikad veća...
“Postala mi je navika da uvek želim više, bolje, da želim da stvorim nešto lepše. Jednostavno, nisam dozvolio da budem zadovoljan trenutnim razvojem stvari i u svaki meč ulazim sa željom da postignem gol, da pomognem ekipi u napadu. Radim jako na svakom treningu i nadam se da će se to videti u mojoj igri kada dođe vreme“.

Ako sve bude išlo po planu, Serž Gnabri će postati jedna od glavnih uzdanica Nemačke na svom prvom velikom reprezentativnom turniru. Panceri su žrebom smešteni u tešku grupu sa aktuelnim šampionom sveta Francuskom, te Portugalijom i četvrtim timom koji će doći iz plej-ofa, a to će btii Gruzija, Belorusija, Severna Makedonija ili takozvano Kosovo.

Gnabri iza sebe ima reprezentativno iskustvo sa Olimpijskih igara 2016, gde je Nemačka uzela srebro. U tim je ušao na nagovor Ozila i Mertezakera, koji su Joakimu Levu predočili Gnabrijeve kvalitete. Turnir je završio na deobi liste najboljih strelaca zajedno s saigračem Nilsom Petersenom. Dobre igre u olimpijskom timu doneo mu je i debitantski nastup za A selekciju u novembru iste godine. Sedam dana pošto je dobio prvi poziv, upisao je het-trik u meču kvalifikacija za Mundijal 2018. protiv San Marina (8:0). Svoju golgetersku seriju nastavio je tako da je postigao 10 golova u rekordnih 11 utakmica, odnosno da je mrežu dosad tresao 13 puta u 13 mečeva.

Zanimljivo, Joakim Lev je Gnabrija želeo i u timu koji je 2014. pokorio svet u Brazilu. Čak je selektor nekoliko puta išao u London kako bi razgovarao s Gnabrijem, tada golobradim tinejdžerom. Međutim, konstantni problemi s kolenom odložili su njegov debi za neko drugo vreme...
“Iskreno se nadam da ću ovog puta biti spreman da pomognem timu. Imamo jako zanimljiv, mlad tim, odličan timski duh i mnogo mladih igrača. Verujem da možemo dosta toga da napravimo“, priznaje Gnabri, koji će 25 godina napuniti dva dana po odigravanju finala Evropskog prvenstva na Vembliju 12. jula.

Podsetimo, posle katastrofe koju su Panceri pretrpeli na Mundijalu u Rusiji i eliminacije već u grupnoj fazi, selektor Lev se zahvalio Gnabrijevim klupskim saigračima Džeromu Boatengu, Matsu Humelsu i Tomasu Mileru na svemu što su uradili i poslao ih u reprezentativnu penziju. Nemačka selekcija sada se gradi na krilima mladih nada poput Džošue Kimiha, Tima Vernera, ali i Serža Gnabrija.

Iako je bilo potrebno mnogo vremena da bi se našao tamo gde je oduvek zamišljao, jedan od najboljih igrača Bajerna ove sezone priznaje da se oseća počastvovano što je deo ovakvog, elitnog društva u Bajernu.
“Postoje momenti kada jednostavno sedim i razmišljam o tome kako su stvari ispale. Često to radim. Sada sam se već navikao na sve to, da sam često u centru pažnje, da dajem intervjue, ali uvek samo želim da obučem dres, izađem na teren i radim ono što najbolje znam. Moj dečački san bio je da zaigram za Bajern. Sada, kada sam ovde, osećam veliki ponos zbog svega što sam postigao i uživam u trenutku“.

Kaže, ne bi ništa uspeo da nije imao jasne instrukcije svojih prijatelja, Ozila i Mertezakera, te Robena i Riberija.
“Trudiš se da pratiš glas ljudi čije mišljenje ceniš i kada si mlad to je jako važno, jer sve su to ljudi u čije karijere i živote se ugledaš. Sada treba da postavim lični primer mlađim igračima. Uvek govorim da nikada ne smeš da dozvoliš da izgubiš osećaj zadovoljstva dok igraš fudbal, jer to je nešto što te nosi kroz karijeru. Ne mislim tako samo za fudbal, već i druge sportove, ili poslove koji bude tu neku posebnu emociju u ljudima. Svako ima talenat i što pre ga shvatiš za ozbiljno, veće su šanse da ćeš napraviti dobar rezultat. To sam osetio na svojoj koži“.

Na kraju dovoljno je samo zaključiti:
“Uprkos svemu put koji sam izabrao učinio me je čovekom i igračem kakav sam danas“, završio je Gnabri.

Foto: Reuters, ©AFP