Sećamo se... Deportivo La Korunje 1999-2004: Takvi obično kratko traju i za njima najduže žalimo...

Aktuelnih spotskih dešavanja jedva da ima, sve ih je manje i manje, pa zaljubljenici u igre s loptom vreme u samoizolaciji ubijaju vrteći snimke nekih ranijih mečeva, obnavljajući uspomene na mladalačke dane. Sportski novinari nisu izuzetak. Tako nam je palo na pamet da se prisetimo nekih timova u čijim smo igrama uživali. Počeli smo sa Lidsom, za drugi tekst izabrali smo Parmu, pa serijal “Sećamo se” nastavili sa Dinamom iz Kijeva, poslednjim velikanom sa prostora nekadašnjeg Istočnog bloka što je uspeo da se nađe među četiri najbolja kluba Evrope. Natera nas onda nostalgija (dobro, dobro, i karantin, istini za volju) da se setimo onog sjajnog Rozenborga iz devedesetih. Monako, ubica Galaktikosa, bio je jedna od vaših želja. Čelsi takođe... A na “zapoved” čitalaca još jednom se vraćamo dvadesetak godina unazad – pa zar je već toliko iscurelo?! - vraćamo se i brkamo po najslavnijim danima jednog od najuzbudljivijih timova s početka veka. Jeste, eto došao je na red i taj famozni Deportivo...

​► Sećamo se... Čelsija 1996-2000: Zlatno doba pre Romana, talični Zola, rekordi i prvi tim stranaca u istoriji PL
► Sećamo se... Monaka 2003/2004: Tim koji je zakucao ekser u kovčeg Galaktikosa
► Sećamo se... Lidsa 2000/2001: Rekord za Rija, sud za Bojera i Vudgejta i izdajnici Smit i Viduka
► Sećamo se... Parme 1998/1999: Nož u glavu Bađa 2, Mala veštica i drim tim sa Tardinija
​► Sećamo se... Dinama iz Kijeva 1997-99: Barsa - Ševa&Rebrov 0:4! Ko ih još pamti... Dvojica nisu među živima
​► Sećamo se... Rozenborga 1995-2002: Kako sa nekoliko klinaca iz kraja i 2.500.000 maraka osam puta zaredom igrati Ligu šampiona... I najbolji napadač koji je sve zarađene pare uložio u školovanje

Za jedan gradić s obala Atlatika to i nije bila neka lepota... Tek nešto galicijskog šarma i prepoznatljivih mirisa lučke varoši. Ali zato onaj njihov fudbal... I miris i ukus. I krasota, dabome. Jedinstvena. Na onom tako neodoljivo ušuškanom Riazoru...50 ili 70 metara od plaže. Dobro de, neka bude 300.

Stolice plave i bele, a između žute trake. Tako je izgledalo na TV-u i na slikama u novinama. Prolazi, valjda, stepenište... Pa kad je velika utakmica kod svake korner zastavice brdo onih belih papirića.

To se ne zaboravlja...

Jednog dana u poslednjem minutu poslednje utakmice šampionata ostali su bez titule. Svi znaju tu priču – Miroslav Đukić, penal... Hoze Gonzales, beše? Hvata živu! Užasan šut... Nema veze, uzeće titulu. Jednog drugog dana biblijska oluja i nebeske sekire primorale su ih da se povuku sa finala Kupa kralja. Nema veze, uzeće i taj Kup kralja. Protiv Kraljevskog kluba. Na njegovom terenu. Pažnja, pažnja - na Kraljev rođendan! Jednom su gubili od Pari Sen Žermena 0:3 i pobedili sa 4:3. Jednom su, isto tako, stigli do polufinala Lige šampiona. A za sve one besne ale bili su niko i ništa. Pobeđivali su Real i Barsu. Pobeđivali su ih na Bernabeuu i Nou Kampu. Pobeđivali su na San Siru, Dele Alpiju, na Hajberiju, na Olimpijskom stadionu u Minhenu. Pobedili su i na Old Trafordu.

Bili su veliki. Jedno vreme bili su među najvećima...

UVOD

Veliki Deportivov čovek zvao se Augusto Sezar Lendoiro. Klub je preuzeo 1988. i posle 17 godina u drugoj ligi vratio ga u elitu. Deportivo nije bio ništa više do prosečan pokrajinski tim, manje-više anoniman na državnom nivou, da bi sa Lendoirom u jednom trenutku okrznuo nebo.

Novi gazda prve godine svoje vladavine iskoristio je za finansijsku stabilizaciju kluba i poboljšanje infrastrukture. A onda su s ulaskom u Primeru 1991. usledila prva veća ulaganja u igrački kadar. Miroslav Đukić spada u prva zvučnija pojačanja u Lodeirovoj eri. Posle će se nizati imena poput Bebeta, Maura Silve, Donata, Manharina, Salinasa, Emila Kostadinova, Rivalda, Flavija Konseisaoa, Nuredina Najbeta, Đalminje, golmana Žaka Songoa, Sebastijana Abreua, Lionela Skalonija, Mustafe Hađija, Gabrijela Šurera, Romera, Manuela Pabla, Paulete, Stefana Zijanija...

Ozbiljno ulaganje predsednika Lendoira bio je prvi preduslov za instant-uspeh. Drugi je bio jednako važan – Arsenio Iglesijas. Apsolutna klupska legenda i čovek koji je na Riazoru proveo više od 40 godina. Bio je zadužen za angažovanje većine tih igrača. Iglesijasa su zvali lisica. Bio je opasan pregovarač. U tandemu sa bahatim i po potrebi slatkorečivim Lendoirom – čovekom za koga kažu da često nije imao obavezu prema istini – ponekad se činilo da je nepobediv. Čuvene su andegdote kako su ubeđivali brazilske zvezde Maura Silvu i Bebeta da umesto neki od evropskih velegrada izaberu malenu Korunju.
“Dobićete ono što niko nikad nije – dobićete komad Brazila u srcu Galicije. Ustvari, znate li da ne postoji mesto na svetu sličnije vašem Brazilu?”

Slučaj Flavija Konseisaoa planetarno je poznat. Marka je imala gotovu naslovnicu na kojoj je brazilski vezista sa dresom Reala u rukama. Nekoliko sati kasnije Deportivo je zvanično saopštio da je kupio Flavija. Transfer je iznosio 11.000.000 evra, da bi neku godinu kasnije Real “po drugi put” kupio ovog igrača. Ali za 25.000.000.

Arsenio Iglesijas bio je i trener sve do 1995. Pod njegovom palicom Depor je nagovestio velika dela. Vicešampion '94, a onda i '95.

Odavno nije tajna da je Barselona bogato premirala Valensiju Peđe Mijatovića da u poslednjoj rundi sezone 93/94 uloži “specijalni” napor kako bi ostala neporažena na Riazoru...

Trofej u Kupu kralja u proleće 1995. pokazaće da Depor ima konstantnost. A onda još jedan pehar dva meseca kasnije da je Galcija dobila ozbiljnog igrača. U Superkupu Španije: Deportivo – Real Madrid 5:1!

Sve to predstavljalo je čvrst temelj na kome će Havijer Irureta izgraditi svoj SuperDepor. Kao rođeni Bask Irureta je neobično dobro poznavao krajeve u koje dolazi. Jer Irureta je zapravo bio čovek severa. Skoro cela karijera iznad Mesete. Kultura Galicije u malom prstu. I što je važnije – razumeo je dušu te okeanske provincije.

Havijer Irureta bio je želja gazde Lendoira. Oduševljen kako je u sezoni 97/98 igrala njegova Selta – to je onaj tim sa Karpinom, Mostovojem i Salgadom – Lendoiro mu je obećao punu autonomiju u radu. I - ruka ruci.

Idemo po titulu!

PRELAZNI ROK

Irureta je maksimalno koristio obećanje što je dobio, a Lendoiro, za divno čudno, sve obećano ispunio.

Prvih dana svog stolovanja na Riazoru iskusni stručnjak doveo je levog i desnog beka - Romera iz Majorke (3.800.000) i Manuela Pabla iz Las Palmasa (1.300.000). Pedro Pauleta je stigao bez obeštećenja iz Salamanke, dok je Gabrijel Šurer plaćen 4.000.000. Na Turu Floresa malo ko je obraćao pažnju, a imaće svoju ulogu.

Godinu dana ranije Rivaldo je otišao u Barselonu, Đukić u Valensiju i Irureta se tek spremao da napadne "jaka" imena. Poguraće ga šesto mesto u prvoj sezoni.

Onda stižu Roj Makaj (Tenerife, 8.600.000 evra) i Viktor (Rasing, 7.600.000). Plus Slaviša Jokanović kao džoker iz rukava. Nešto poput tajnog aduta. I tim za titulu bio je skockan. Mauro Silva, Đalminja, Donato, Najbet, Fran, Konseisao... I dalje su bili tu.

Lendoiro je šampionski tim napravio za relativno mali novac. Velika ulaganja uslediće tek nakon toga. I ispostaviće se – biće kobna po budućnost kluba.

Dijego Tristan (Majorka, 17.750.000), Aldo Dušer (Sporting Lisabon, 13.000.000), Joan Kapdevila (Atletiko Madrid, 6.400.000), Fransisko Molina (Atletiko Madrid, 4.100.000), Valter Pandijani (Penjarol, 700.000)... Za uspehe koji će posle titule uslediti u Evropi ključni će biti dolasci Serhija Gonzalesa (Espanjol, 17.900.000) i Huana Karlosa Valerona (Atletiko Madrid, 11.000.000).

Irureta je titulu “kupio” za nekih četrdesetak miliona evra. Toliko je potrošio otkako je došao. A onda u naredne tri sezone klub troši oko 130.000.000, ne mnogo manje od Reala, koji sklapa Galaktikose, niti od Barselone. Istorijski rezultat bilo je nemoguće ponoviti. Oči su “mazali” neki lepi evropski izleti, da bi posle najlepšeg, onog u Ligi šampiona kada je posle 1:4 na San Siru eliminisan Milan, sve krenulo nizbrdo.

Od tada Depor nikad nije bio bolje plasiran od sedme pozicije, evrokupove igrao je samo jednom, a iz lige ispao tri puta. U trenutku kada je tekuća sezona “zamrznuta” nalazio se na mestu koje vodi u treću ligu...

OKOSNICA TIMA

Žak Songo
Golman iz šampionske generacije Deportiva. Simpatični Kamerunac koji je umeo da zabrlja, ali uglavnom na visini zadatka. U toj sezoni 1999/2000 dobio je dva crvena kartona i primio 44 gola. Kada je Irureta kupio Molinu iz Atletika izgubio je mesto u startnih 11 i otišao u Mec. Vratio se 2003. i lao 40-godišnjak završio igračku karijeru. Sada je trener golmana u reprezentaciji Kameruna.

Manuel Pablo
Prilično neugledan na terenu, ćelav i ružnog trka, postao je klupska legenda sa blizu 400 utakmica u plavo-belom. Bio je nezamenjiv na desnom boku. Jedan od od onih igrača koji su učestvovali i u sovajanju titule i u evropskim uspesima. Sa Deportivom je igrao i drugu ligu poslednih godina. Završio karijeru 2016. posle 40. rođendana...

Nuredin Najbet
Osam godina u klubu. Pouzdan štoper... Prvo u paru sa Donatom, pa posle sa Andradeom iz Porta. Došao za mali novac (nešto više od 1.000.000 evra) i uradio velike stvari za klub. Osvojio je titulu 2000. i 2004. igrao polufinale Lige šampiona. Počeo je svih 13 utakmica u elitnom takmičenju. Na kraju sezone kupio ga je Totenhem, ali Najbet je već bio potrošena roba.

Donato
Još jedna legenda Depora. Najveći junak te jedine titule, uz Đalminju i Roja Makaja. Imao je 38 godina i igrao kao mladić. Proglašen za najbolje štopera lige... Preko 300 utakmica za Depor. Onako dežmekast nije ličio na ozbiljnog defanzivaca. Igrao je glavom, nije kod njega bilo mnogo trke. I niko mu nije pobegao. Pamtićemo i neizostavnu burmu na ruci. Bila mu je amajlija. Nikada je nije skidao...

Enrike Romero
Još jedan standardan član odbrane. Uglavnom levi bek, ali po potrebi i štoper. Imao je visinu, mogao da odigra kao centralni defanzivac. Član šampionske generacije, kao i one “evropske”. Dogurao do dresa reprezentacije Španije. Igrao na Mundijalu 2002. u Japanu i Koreji. Postigao dva gola za Deportivo pre nego što je 2006. otišao u Betis i tamo završio karijeru godinu dana kasnije.

Mauro Silva
Igrao je samo u jednom evropskom klubu – Deportivu. I to čitavih 13 sezona. Zastava kluba, kako se to obično kaže. Neverovatne liderske sposobnosti i pluća od čelika. Tri utakmice na dan ako je potrebno. Nije problem... Odigrao je 458 utakmica za Depor i postigao jedan gol. Najčešće zadnji vezni, ali mogao je da “zakrpi” i na štoperu. Kad je klub slavio 110 godina od osnivanja navijači su ga izglasali za najboljeg igrača u istoriji Deportiva.

Flavio Konseisao
Uglavnom standardan u šampionskoj sezoni, baš u paru sa Maurom Silvom. Odlično su se dopunjavali. Depor ga je prodao u leto 2000. godine Realu za 25.000.000 evra. To je je i dan danas najbolja i najveća prodaja plavo-belih. Karijeru završio u Panatinaikosu u 32. godini...

Fran
Prepoznatljivi zalisci i desetka na leđima. I tako punih 17 godina. Ceo život poklonjen jednom klubu. Fran je uz Maura Silvu bez dileme jedan od najvećih igrača u istoriji Deportiva. Igrao levo krilo na 550 ligaških utakmica?! Postigao 57 golova. Jedan od najprepoznatljikvijih fudbalera Primere, ali i Evrope devedesetih i dvehiljaditih godina...

Đalminja
Kad nismo imali Ronaldinja – imali smo Đalminju. Dovoljno za one mlađe? Ko ga je gledao nema potrebe za detaljisanjem. Da ništa drugo u dresu Deportiva nije uradio do onog prebacivanja cele odbrane Reala petom – upamtili bismo ga. A uradio je mnogo više. Uglavnom teško opisivih egzibicija. U šampionskoj sezoni 10 golova i šest asistencija. Redak primerak zabavljača otkako gledamo fudbal “u boji”. Dolaskom Valerona počeo je da gubi mesto u startnih 11. A i već je bio zagazio u tridesete. Takvi majstori uglavnom kratko traju. I za njima najduže žalimo... Važi i za sam Depor, zar ne?

Viktor
Bio je starter u šampionskoj sezoni, a igrao je 2004. protiv Milana u Ligi šampiona. Bitan član u obe generacije. Inače dete Reala, gde nije dobio pravu šansu. Desno krilo, veran Iruretim vojnik. Postao je trener i vodio Depor u sezoni 2005/06. Trenutno vodi Malagu. Pre toga bio u Olimpijakosu i Betisu.

Roj Makaj
Verovatno najbolja kupovina Deportiva u periodu 1999-2004. Holanđanin spada u onu grupu centarfora kojih je sve manje. Kalibar Roberta Levandovskog. U šampionskoj sezoni postigao je 22 gola. Sezonu 2002/03 završio je kao Zlatna kopačka Evrope, a najbolju utakmicu odigrao je u Minhenu protiv Bajerna, njegovog budućeg kluba. Depor je slavio sa 3:2 uz het-trik Makaja. Za četiri sezone u Korunji postigao je 79 ligaških golova. Otišao je za blizu 20.000.000 evra...

Dijego Tristan
Deportivo ga je oteo Realu 2000. godine. Činilo se da će Irureta promeniti formaciju kada je već za Tristana izdvojio blizu 18.000.000 evra, ali ništa od toga. On i Makaj smenjivali su se kao starteri. U prve dve sezone na Riazoru Tristan je postigao 40 golova. Onda je povredio zglob i više nikad nije pronašao staru formu. Otišao je bez obeštećenja posle šest godina, više nije bio ni nalik onom golgeteru s kraja devedesetih i početka dvehiljaditih. Probao je kasnije u Vest Hemu, Livornu, Kadizu... Nije išlo.

Aldo Dušer
Prgavi Argentinac došao je za 13.000.000 evra leta 2000. godine iz Lisabona. Bio je zamena za veterana Maura Silvu. Odigrao je više od 150 utakmica za Depor. Pamtimo ga ponajbolje po tome što je teško povredio Dejvida Bekama 2002. godine u meču Lige šampiona i ugrozio mu učešće na Mundijalu iste godine...

Joan Kapdevila
Na Riazor stigao je 2000. godine, pošto je Atletiko Madrid ispao iz lige. Za njega je Lendoiro dao 6.400.000 evra. Isprva se borio za mesto levog beka sa Romerom, a onda postao prva opcija. Ozbiljan levi spoljni, čak 60 puta reprezentativac Španije. Doneo je kvalitet više Deporu, neophodan za evropske utakmice.

Huan Karlos Valeron
Uz Roja Makaja verovatno najbolja kupovina Deportiva u zlatnom periodu. Spektakularan fudbaler, nešto najsličnije Zinedinu Zidanu što se pojavilo do danas. Atraktivniji od Rui Košte. Nenadmašan na lopti, dribling, asistencija, šut, roling... I sve to sa skoro 1,90, što je njegovim pokretima davalo posebnu draž. Nije često davao golove, više je voleo da asistira. A više od i od golova i od dodavanja pamti se njegova gracioznost. Jedinstvena pojava.

Serhio Gonzales
Večno će ostati upamćen kao najveće ulaganje gazde Lendoira. Deportivo ga je u leto 2001. godine platio Espanjolu 17.900.000 evra. I dan danas to je najveći transfer u istoriji kluba, a u kom se pravcu Depo kreće tako će, izgleda, ostati još dugo. Sedam godina proveo je u klubu, odigrao blizu 300 utakmica i postigao 27 golova. Pouzdani vezista, ne naročito atraktivan, ali uvek koristan. Pamtimo ga i po vodećem golu protiv Reala u finalu Kupa kralja 2002. godine na Santijago Bernabeuu...

Valter Pandijani
Došao je na Riazor posle šampionske titule, zadržao se pet godina, i mada nikada nije bio prva napadačka opcija važio je za važnu kariku u Iruretinom sistemu. Zlatni džoker, nešto poput Paulete i Turu Floresa. Postigao je 31 gol ukupno. Najbolji u sezoni 2003/04, kada je 13 puta pogađao, uvek ušavši s klupe. Promenio je kasnije mnogo klubova, na sličnom nivou iz Deportiva bio samo u Osasuni...

Albert Luke
Poslednja velika kupovina Deportiva... I ponovo iz Majorke, kojoj se u kasu slilo 15.000.000 evra. Luke nije bogzna kakav učinak u plavo-belom dresu, ali postigao je važne golove na putu do polufinala Lige šampiona u sezoni 2003/04. Pogađao je i protiv Juventusa i protiv Milana. Kad su se pojavile prve naznake finansijskih problema Depo ga je prodao Njukaslu za 20.000.000 evra.

REZULTATI

U Ligi šampiona 1997/98. većina timova i dalje igra sa dvojicom klasičnih napadača. Havijer Irureta među prvima prelazi na 4-2-3-1. I to će se ispostaviti kao pun pogodak. Centralni defanzivci bili su uglavnom destruktivno orijentisani, pa je plejmejker (Đalminja i li kasnije Valeron) imao mnogo slobode. Baš kao i krila (Fran, Viktor...)

Nije Irureta voleo da menja. Startnih 11 uglavnom su bili zakucani u toj šampionskoj sezoni (Songo – Manuel Pablo, Donato, Najbet, Romero – Mauro Silva, F. Konseisao – Viktor, Đalminja, Fran – Makaj). Sa klupe su kao po pravilu ulazila dvojica napadača – Turu Flores i Pedro Pauleta, dok je Slavišu Jokanovića ubacivao kada bi mu bila potrebna mirnoća na sredini, pouzdan vezista, jak na lopti.

Čudesna je bila ta sezona u Primeri. Baš čudesna. Recimo, trojica najboljih strelaca bili su Salva Baljesta iz Rasinga, Džimi Flojed Haselbajnk iz Atletika i Katanja iz Malage. Nijedan od tri kluba nije uspeo da se plasira u TOP 10. Štaviše, Atletiko je ispao iz lige. Real Madrid posle 22 godine nije završio među četiri, a Alaves i Valjadolid zaposeli su mesta u gornjem delu tabele, mada su imali drugi i treći najgori napad. I taj Depor kao vrhunac. Izgubio 11 utakmica – duplo više od Saragose – a postao prvak. Samo pet pobeda na 19 gostovanja. Četiri susreta sa Realom i Barsom... Sa Kataloncima – 2:1 i 1:2. Sa Madriđanima 1:1 na Bernabeuu i antologijskih 5:2 na Riazoru.

Posle te februarske rapsodije bilo je jasno da Irureta ima štof za šampionski kroj. Makaj glavom za 1:0. Đalminja iz slobodnjaka – 2:0. Morijentes vraća malo nade gostima – 2:1. Onda u prvim minutama drugog dela Viktor – 3:1, pa dva puta rezervista Turu Flores – 4:1 i 5:1.

Samo dve od poslednjih šest utakmica u sezoni dobio je Deportivo. Pa opet, titula nije dolazila u pitanje.

Slavlje je bilo za anale. A kako bi drukčije... Trofej za najbolji tim otišao je u malenu Korunju, drugi najmanji grad u Španiji koji se okitio titulom. Posle San Sebastijana. Jedva 240.000 stanovnika. To nije ni Novi Sad...

Depor više nikad neće ponoviti taj uspeh, bivaće uglavnom drugi ili treći narednih godina, ali jedna će utakmica ostati za sva vremena – finale Kupa kralja 2002. Taj se brodolom galaktičkog Reala poredi sa Marakanasom. Bio je stoti rođendan kluba; bila je stota godišnjica od prvog Kupa kralja; sve je bilo spremno za kreljevski bal... I onda su došli “mangupi iz provincije” i sve upropastili.

U belom su Zidan, Figo, Roberto Karlos, Raul, Mekmanaman, Jero, Makelele... Prekoputa neki momci što nisu fermali...kako se ono kaže – živu silu! Serhio Gonzales 0:1, Dijego Tristan 0:2. Onaj trenutak kad se “od tišine” čuju krici radosti pobednika i suze poraženih...

Ispostaviće se da je nepuna dva meseca kasnije SuperDepor počeo da se raspada. A da to tada niko nije video. Sve češće zaboravljan na klupi, nervozni Đalminja nasrnuo je na Iruretu. Na treningu... Pričalo se da ga je udario glavom.

I tako je sve krenulo naopako. I za Depor i za Đalminju. Brazilski velemajstor bio je na Skolarijevom spisku za Koreju i Japan. Posle više nije bio. Umesto njega na Mundijal je otišao Kaka. A Đalminja je morao na pozajmicu u bečku Austriju.

Sve što će Depor uraditi u pet uzastopnih nastupa u Ligi šampiona posle titule bila je zapravo pesma umirećeg labuda. Dva vezana četvrtfinala (Lids i Mančester Junajted bili su bolji), jedna eliminacija u drugoj grupnoj fazi i onda ta čuvena sezona 2003/04. Labudov poslednji, melodični uzdah.

Bile su tih godina (2000-2004) dve pobede protiv Arsenala, tri protiv Mančester Junajteda, tri protiv Juventusa, dve protiv Bajerna... I konačno taj nezaboravni feniks-uzlet protiv Milana u četvrtfinalu Lige šampiona 2004. A Milan - jeza. Dida, Kafu, Nesta, Maldini, Pirlo, Sedorf, Kaka, Ševčenko, Inzagi, Rui Košta... I Milan na Riazoru s kapitalnih 4:1.

Ima nekih stvari u fudbalu/životu neprevodivih u reči. Kako ono reče pesnik...

Deportivo je trebalo da igra to finale u Gelzenkirhenu. I trebalo je da uzme “ušatog”. Jer bio je bolji od Monaka. I od Porta.

Ah, da Porto... Žoze je oduvek umeo da dobija i kad je slabiji. Riazor, 0:0 posle 150 minuta igre. Kolina “kreči” - Derleeeeeej! Kraj – 0:1. Murinjo ide u finale. Deportivo ide u istoriju.

Depor je klub iz malog grada. Taj grad nije mogao da isprati Depor. Depor nije imao potrebnu bazu navijača. Veliki evropski klubovi trošili su milione oslanjajući se na marketing. Lendoiro je keširao kao Real i Barsa, a nije mogao da proda dres pedesetak kilometara daleko od Riazora.

Nije bilo načina da potraje...
“Moja velika greška bila je što nisam prodavao igrače u pravom trenutku, kada sam mogao da dobijem mnogo veće pare”, pričao je 2008. u jednom intervjuu. “Sada moram da nađem rešenje za probleme koji dolaze. Ne kajem se. Kako da se kajem kad čujem kako stadion peva: Ne mogu da zaboravim da je Depor osvojio titulu, ne mogu, jer to je najbolja stvar koja mi se dogodila u životu”.

Augusto Sezar Lendoiro nije uspeo da još jednom podigne Depor. Definitivno se povukao 2014. Od tada nije zabeležen bolji plasman od 15. mesta...
“Naravno da sam pravio greške. Mnogo sam godina bio na čelu ovog kluba. Nikada to nisam poricao. I zbog toga se duboko izvinjavam. Ali uveravam vas, uvek sam sve radio samo da naš Depor bude bolji i bolji”.

Foto: Reuters