Kakva nepravda! Poniženje Liverpula ostalo na Alisonovim rukavicama

Teško da će u očima fudbalskog sveta i dalje biti favorit za osvajanje Lige šampiona, ali nije ga ni briga. Liverpul je posle gostovanja Pari Sen Žermenu za korak bliži Minhenu pošto je u prvom meču osmine finala ostvario minimalnu pobedu (1:0). Preciznije rečeno – preživeo. Kako je u tome uspeo nikome nije jasno, jer utakmica na Parku prinčeva ostaće kao jedan od boljih primera u godinama što dolaze koliko fudbal ume da bude nepravedan.

Ovog puta surov prema ekipi Luisa Enrikea, koja je bila rešena da ponizi lidera prema mišljenju mnogih najjače lige na svetu, ali ne i dovoljno umešna da plan sprovede u delo. A, fudbal ju je, kako to obično biva u scenarijima na velikoj sceni mnogo puta viđenim, kaznio. Poslao je u završnici meča Harvija Eliota da je podseti kako je to kad ne iskoristiš nijednu od sijaset šansi.

I mada je Englez kao rezervista uputio jedini udarac u okvir gola svog tima i samo 47 sekundi pošto je ušao na teren nokautirao Parižane, epitet igrača utakmice bi sa zadovoljstvom morao da prepusti Alisonu na čijim rukavicama je ostalo Liverpulovo poniženje. Brazilski golman bio je do tog 87. minuta svetla tačka tima čiji su ostatak blještavila Grada svetlosti zaslepela, podigao je branu ispred gola i sa devet odbrana bio jedini zaslužan što Pari Sen Žermen još u prvom poluvremenu nije rešio pitanje pobednika, možda i dvomeča.

Da je neko prespavao čitav ligaški deo takmičenja, a večeras sedeo kraj ekrana, ne bi ni na trenutak mogao da pomisli da ga je Liverpul završio kao prvi, a da je Pari Sen Žermen zapravo taj koji je morao da kroz baraž traži mesto među 16 najboljih. Odnosno da će Liverpul uskoro postati šampion najkvalitetnije lige na svetu, a da je Pari Sen Žermen neprikosnoveni vladar 'farmerske' lige. Možda i zbog tog nipodaštavanja francuskog prvenstva mnogi nisu previše ozbiljno shvatili formu u kojoj je Enrikeov tim dočekao utakmicu sa Liverpulom odnosno rezultate koje je beležio u prethodna tri meseca (19 pobeda i jedan remi na poslednjih 20 utakmica).

Istina, Parižani su od timova sebi ravnih dobili samo Mančester Siti, i to najgori u poslednjih desetak godina, što je činilo da slika o njihovom kvalitetu ne bude najjasnija, ali su je večeras protiv tima koji je pokazao najviše u dosadašnjem delu sezone - uprkos porazu - izoštrili, nagovestili da su na tragu onoga za čim tragaju otkako je Luis Enrike stigao u prestonicu Francuske. Tima sposobnog da bez planetarnih zvezda stane rame uz rame najvećima na Starom kontinentu, pa i da ih nadigra. Da deluje toliko superiorno u odnosu na protivnika da je večerašnja utakmica neodoljivo podsećala na onu između Seltika i Barselone iz 2012. godine. Na kraju je sve u vezi sa njima bilo gotovo identično, od stanja na terenu, statistike pa do epiloga, iako ništa nije nagoveštavalo da bi tako moglo da se završi.

Oklevanje Alisona već u sedmom minutu da uhvati loptu u svom kaznenom prostoru i vrati je nekom od svojih saigrača bio je najbolji pokazatelj koliko su gostujući fudbaleri od starta bili nesigurni u ono što rade. Pride i najava onoga što ćemo gledati. A gledali smo Liverpul kakav nismo imali prilike da vidimo čitave ove sezone. Bojažljiv, bezidejan, delovao je engleski predstavnik kao tim bez glave i repa. Rečju – nemoćan.

Ne pamtimo kada je jedan tim nadigrao Liverpul - kako u Evropi tako i u Engleskoj - kao što je to uradio Pari Sen Žermen na Parku prinčeva. Neprestanim presingom praktično po čitavom terenu nije francuski tim dozvoljavao rivalu da dođe do daha, ograničio ga je na njegovu polovinu terena, neretko i na sam šesnaesterac. Kružili su Parižani oko kaznenog prostora Redsa tražeći rupu u njegovoj odbrani često sastavljenoj od po osam-devet igrača. I pronalazio ju je sa zastrašujućom lakoćom, toliko lako da ni gosti sa Enfilda nisu znali odgovor na pitanje kako su na pauzu otišli neokrznuti.