Odlazak dežurnog krivca

Povrede i kartoni izrešetali su reprezentaciju Srbije pred baraž sa Austrijom. Orlovi neće moći da računaju na povređenog Aleksandra Mitrovića, za prvi meč u Beču zbog kartona ni na Strahinju Pavlovića, Nikolu Milenkovića, Aleksu Terzića i Andriju Živkovića...

A propala je i poslednja nada da će se u tabor Orlova vratiti Sergej Milinković Savić. Još jedan pokušaj selektora Dragana Stojkovića da vrati pod zastavu vezistu Al Hilala završen je bezuspešno. Više je Piksi imao pokušaja u prethodnih devet meseci da pozove SMS-a ponovo pod zastavu nego Armand Duplantis oborenih svetskih rekorda u skoku motkom. Samo što je Stojković svaki put, ne svojom voljom – oborio letvicu.

Sergej je rekao zbogom. Kakve su šanse da se u nekom momentu to, ipak, pretvori u „doviđenja“, pitanje je na koje u ovom trenutku niko nema pouzdan odgovor, pa verovatno ni on sam. Ali, nije se odazvao pozivima u septembru, oktobru, novembru, a evo sada i u martu za Ligu nacija. I nema nikakve naznake da će se bilo šta promeniti za jun, kada će početi kvalifikacije za Svetsko prvenstvo. Uostalom, postoji i ona druga strana priče, sasvim legitimna: ako neko neće da se odazove na četiri poziva, zašto bi ga iko pozvao peti put!?

Odluka visokog veziste da u 30. godini zamrzne – možda i završi – reprezentativnu karijeru nailazi na oprečne komentare. Baš kao što je oko njega raspoloženje javnosti od maltene prvog dana kada je trebalo da dobije poziv za A tim. Sergej Milinković Savić je bez dileme potreban Orlovima. Igrač njegovih kvaliteta uvek ima mesta u ekipi, a pogotovo sada kada Srbiji nedostaje vezista plemenitog kova, nakon povlačenja Dušana Tadića. Tačno je da je Lazar Samardžić projektovan za njegovog naslednika, ali nije još „nadošao“ da bi popunio ogromne cipele koje je za sobom ostavio Tadić, kreator gola ili asistencije na svakoj drugoj utakmici za reprezentaciju.

To mesto, prirodno, trebalo je da pripadne Milinkoviću Saviću, vođi zlatnih orlića sa Novog Zelanda, za kojeg se očekivalo da jednog dana preuzme dirigentsku palicu igre Orlove. I pogotovo je to trebalo da se dogodi sada, jer godinama važi teorija u delu javnosti, a tog stava je bio i prethodni selektor Ljubiša Tumbaković, da SMS i Tadić ne mogu da igraju zajedno, da se guše. Sada bi ključevi igre bili potpuno u rukama nekada jednog od najboljih vezista Serije A, koji briljantno igra i u Saudijskoj Arabiji, ali on ne želi da ih uzme.

Cela ta priča ima i drugu, mračniju stranu. Deo problema koji muči SMS-a je što godinama ispada dežurni krivac za sve neuspehe reprezentacije. Još od doba kada su se lomila koplja oko Slavoljuba Muslina i njegove odluke da ga ne zove u reprezentaciju. Kada je ondašnja vrhuška FSS-a mimo svake logike smenila Muslina pred Mundijal u Rusiji, a Orlovi tamo doživeli neuspeh, kola su počela da se lome i preko Sergejevih leđa, kako je i on kriv za to.

Preko svake dobre partije Milinković Savića, kao recimo u Oslu protiv Norveške, prelako se prelazilo. Kada je na Mundijalu igrao od 3. minuta utakmice sa Brazilom do poslednje sekunde sa Švajcarskom sa zglobom veličine lubenice, što je bio Kazemirov „rukopis“, to niko nije želeo da vidi. A, svaka slabija partija srpskog veziste se preuveličavala. Prosto, vremenom je postao laka meta, odnosno – najlakša meta. Glineni golub. Dežurni krivac. Kada ne znaš po kome, ti udri po Sergeju.