Rokenrol od fudbala i Evrope: I Mapetovci bi aplaudirali ovakvoj Zvezdi

Pisali smo već kako je Dejan Stanković, koliko god to zvučalo kao opšte mesto, pokazao u dvomeču sa Glazgov Rendžersom da je satkan od pravog zvezdaškog DNK, zadovoljivši široki auditorijum, ali i kongolomerat struke (vidi pod Dragan Stojković), brzom, rizičnom i direktnom igrom.

Crveno-beli nisu krunisali ozbiljnu evropsku epizodu zaokruženu sa fascinantnih 15 koeficijentnih bodova još jednim istorijskim korakom. Međutim, ima nešto i u tom ispunjavanju pooštrenih kriterijuma vezanih za klub sa Marakane, bez kojih ne bi bilo ni Salcburga, ni onog Liverpula, niti bi za dlaku Crvena zvezda ispadala od CSKA, Milana i škotskog velikana.

Postoji taj deo navijača Crvene zvezde koji ima u sebi crtu “Mapetovaca sa balkona”, večitih gunđala koji vas teraju da budete bolji i kada flertujete sa maksimumom. Mogu da budu dosadni, čak infantilni, s obzirom da su Milojevićevu pragmatičnost i potragu za rezultatima znali da okarakterišu kao dekadenciju. Ili taktičku gipkost i gimnastiku Dejana Stankovića kao ozbiljan nedostatak sistema ili lutanja jednog polupočetnika.

Sve je promenila utakmica sa Rendžersom, čist fudbalski rokenrol gde je Crvena zvezda želela da uzme sve i odmah. Čak su i pomenuti Mapetovci morali da aplaudiraju, spoznavši da je to tim i način igre koji bi voleli da gledaju u kontinuitetu. Pitanje je da li je to moguće.

STANKOVIĆ KAO MAJOR VRANIĆ IZ „ROĐAKA SA SELA“

Odlukom da zaigra sa dvojicom napadača i trojicom vezista izraženih ofanzivnih karakteristika, Dejan Stanković je prihvatio i suicidan rasplet kao realnost. Delovalo je da će se mladi stručnjak samoubiti, želeći u nekoj varijanti da bude reinkarnacija lika pukovnika Vranića iz serije „Moj rođak sa sela“.

„Ti bi Vraniću izazvao i imperiju na dvoboj, što je protivnik jači, smrt je slavnija. Šta si ti, Ahilej novog doba, umislio? Ne ide to tako“, govorio je jedan od generala pukovniku Vraniću.

Ništa zdravorazumski i čisto fudbalski, osim vox populija, nije govorilo da Crvena zvezda sa ultraofanzivnom postavkom može da se porve sa objektivnom bržom selekcijom igrača iz Škotske. Međutim, galeriju taktičkih finesa Dejan Stanković je proširio i prikazom u sudaru sa Rendžersom, u kojem je rizik bio sastavni deo igre. Pokazalo se da Crvena zvezda i na ovaj način može da igra protiv ozbiljnog evropskog tipa i limitira mu brojku kontri na najmanju moguću meru (jedna je prošla).

Bilo je interesantno gledati kako je srpski šampion sa visoko podignutim linijama, gde je svaki izgubljeni duel mogao da znači tri koraka unazad, skratio međuprostore igračima Glazgov Rendžersa i terao ih na grešku. To je produkt jednog sistema koji je dostigao maksimum, uzimajući u obzir činjenicu da Crvena zvezda, da se ne lažemo, igra ligu veoma slabog intenziteta. I to se jasno videlo u drugom poluvremenu, kada tela Kataija i bolesnog Ivanića nisu mogla da isporuče dovoljan broj kreativnih rešenja kao u Glazgovu ili u prvom poluvremenu juriša na svemogućeg Alena Makgregora.

Ali Dejan Stanković je uspeo u svom individualnom ratu sa stereotipima, čak i mišljenjem da su ovdašnji klubovi oročeni na igru u duplom bloku i čekanje kontri. Kada je bio na početku karijere, trener Crvene zvezde morao je da shvati da u njemu svi vide malog Murinja ili malog Mihu, s obzirom da su dvojica stručnjaka imala stručno-ljudski uticaj na karijeru bivšeg reprezentativca Srbije. Ali ovogodišnji špalir taktičkih prikaza trenera crveno-belih nedvosmisleno je pokazao još jednom kakvim potencijalom raspolaže Stanković. Do te mere da ga više neće svojatati ni Murinjo, ni kum Mihajlović. Stanković je postao svoj, što je prepoznalo 47.000 ljudi na najvećem srpskom stadionu.

Zvezdin tempo po najvišim evropskim standardima: Kanga na nivou liga petice, Eraković u kopačkama ozbiljnog igrača

I upravo Dejan Stanković sreću, taj apstraktni sastojak svakog fudbalskog meča, nije pominjao kao odlučujući faktor. Jer postoje razlozi zbog kojih gotovo rutinski Crvena zvezda prolazi grupe Lige Evrope, frustirajući četvrtfinalistu takmičenja Bragu do granice maksimuma. Ali postoji, sasvim sigurno, i uzrok brojnih promašenih šansi u 180 minuta takmičarskog fudbala, poništenih golova i prilične naivnosti iz uvoda duela sa Ajbroksa. Prosto – ništa nije slučajno. Ni to što crveno-beli mogu da se pohvale da nisu bili inferiorni protiv Milana, ali su izvisili. Ranije i u sudaru sa CSKA.

„Neću o sreći. Kada pogodiš prečku to znači da nisi bio dovoljno precizan. Kada uletiš u ofsajd zamku, znači da si potrčao mnogo ranije“, govorio je Dejan Stanković.

NAČIN IGRE PROTIV RENDŽERSA – ULAGANJE U SEĆANJA

Samo dva sitna propusta napravio je Dejan Stanković. Poverovao je na reč hronično rovitom Kristijanu Pičiniju, koji je imao veliki uticaj tokom prvog poluvremena. Ali njegovo hvatanje za ložu posle strašnog šuta levom nogom bio je jasan signal za Đovanija van Bronhorsta da u povlačenju konopca dve jake individue može da nategne ukupnu pobedu na svoju stranu. Prosto, Stanković je morao da bude više autokrata, nego demokrata, i oseti da sa rovitom ložom Pičini ima šansu da stigne vanserijskog Kenta kao fića bez točkova Marka Verstapena u bolidu Formule 1. Ali zagledan u svoje taktičko delo, direktnu, brzu i ofanzivnu Crvenu zvezdu, Stanković je možda zaboravio da rezonski odreaguje. I to je prosto škola koja se plaća.

Niko posle svega viđenog ne sme ni da pokuša da bude general posle bitke, ali postoji teza koja će sigurno progoniti i Dejana Stankovića, i klupsku upravu i navijački korpus Crvene zvezde. Šta bi se desilo da je srpski šampion bio mnogo ciničniji i pragmatičniji na prvom meču u Ajborksu. Da nije igrao fudbal, nego da je kvario fudbal kao Škoti na punoj Marakani. Poništeni golovi Crvene zvezde uticali su da srpski tim oponaša klasičnu boemštinu, ne razmišljajući o računima i kućnim obavezama. Svaki novi napad predstavljao je novu turu pića koje je opilo sve zaljubljenike u crveno-belu boju. Možda je moglo drugačije, ali je dvomeč protiv Rendžersa probudio neku iracionalnu sreću i ponos kod svih. Bila su to ulaganja u uspomene, kao što je potrošen novac u kafani ulaganje u uspomene.

OCENE - ZVEZDA: Kanga trčao kao nikada u životu, Pavkov pod injekcijama, Eraković izrastao u najlepšeg labuda

Videćemo da li samo kratkoročne ili dugoročne. Zvezda je za Evropu zaslužila između vrlo dobre i odlične ocene, jer je otišla korak napred. Ali će presuda o uspešnosti sezone biti određena onog trenutka kada se budu delili domaći trofeji. Crveno-beli nemaju pravo na grešku, jer ako ostanu bez titule dvomeč protiv Glazgov Rendžersa i sve pre toga biće devalvirano.

I to je prosto tako, kao posledica neuralgičnog stanja i nedostatka veće konkurencije. Jer Crvena zvezda, kada je igrala finale Kupa UEFA 1979. godine, nije bila šampion. Ali tada je imala ozbiljne rivale, mogla da gubi mečeve a da se zemlja trese. Sada se sve zasniva na šampionskoj trci sa večitim rivalom i osvajanje velikog procenta bodova, što može da dovede do kvara i u savršenoj podmazanoj mašini. Jer ne postoji tim koji može da pobedi sve utakmice.

RADONJIĆ, RISTIĆ, ŠTOPER, IGRAČ ADOVIH KARAKTERISTIKA

I da zaključimo. Oni Mapetovci, bez obzira na ishod šampionske trke, tražiće od klupske uprave da Crvena zvezda napreduje, makar za korak. Otvoriće se na leto novi vidici, možda i ambiciozni pokušaji da se u Ljutice Bogdana vrate Nemanja Radonjić i Mihailo Ristić, odnosno da se unovči ozbiljan rast Strahinje Erakovića i da se potom investira novac u štopera Dragovićeve klase. Da ne govorimo koliko je Zvezdi bio potreban igrač profila Edmunda Ada, mada niko ne može da garantuje da bi se on na Marakani snašao. Zvezdi treba i veći roster, jer se Stanković odlučio za forsiranje 15 igrača, a takav rezon jede ljude…

I ŠTA ĆE BITI SA STANKOVIĆEM, JER U ITALIJI ZNAJU...

I za kraj. Biće zanimljivo videti šta će biti sa Dejanom Stankovićem, čovekom koji je za dve evropske sezone upisao 13 evropskih pobeda. Ima li u sebi snage i motiva da se ponavlja, u srpskim okolnostima gde jedan pogrešan korak od vaše zaostavštine može da napravi samo prašinu. Ni u Italiji nije više on čovek koga treba preporučivati, što je pre šest meseci uradio Siniša Mihajlović u razgovoru sa gazdom Sampdorije. Znaju na Apeninima kako Zmaj (tako su ga zvali navijači Intera) vidi “Stella Rossu”. Veliki je to klub, mlad je to trener, ali sa potencijalom da postane veliki trener.