Testament veličine: Antićev Drim tim

Iznenadna smrt Radomira Antića zavila je Srbiju i Španiju u crno... Mister, ili don Radomir, kako su ga na Iberijskom poluostrvu od milošte zvali, ostavio je iza sebe trenersku zaostavštinu kakvu je retko ko imao. Bio je najvoljeniji selektor u izuzetno probirljivom srpskom društvu, legenda Partizana, miljenik Lutona iz igračkih dana i neko ko je tokom svog trenerskog rada u Španiji ispisao, kako je to kapiten madridskog Reala Serhio Ramos lepo objasnio, unikatnu karijeru.

Dupla kruna sa Atletikom, šokantni otkaz dok je bio na vrhu tabele sa Realom, prst sudbine i smena po dolasku Đoana Laporte na mesto novog predsednika Barselone u koji je u prvotimce promovisao igrače kakvi su Viktor Valdez, Ćavi i Andres Inijesta... Jedini je stručnjak u fudbalskoj istoriji kome su u rukama bile dirigentske palice tri najveća španska kluba, a tek je jedan od dvojice s trenerskim potpisom u Realu i u Barseloni – drugi je Enrike Fernandez Viola sredinom prošlog veka – što je vanserijsko ostvarenje...

To samo govori, zapravo, koliko je don Radomir bio poštovan u najjačoj fudbalskoj ligi sveta i kakav je testament veličine ostavio iza sebe. Zato nam je i bila želja da pokušamo da sastavimo Antićev Drim tim sastavljen od igrača koje je vodio u Primeri, pošto ćemo o mandatu na klupi Srbije pisati u odvojenom tekstu.

S obzirom da je za života sarađivao sa nekim briljantnim fudbalskim asovima, neke izmislio, a pojedinima dao smernice kako da postanu ono što su bili u svojim karijerama, odlučili smo se da izdvojimo dva najjača sastava i to po formuli njihove važnosti u Antićevim sistemima, ne samo po fudbalskoj veličini... I opet je brdo asova izostalo!

TIM 1 - (3-2-1-2-2): Molina - Pujol, Santi, Sančiz - Simeone, Jero - Kaminero - Ćavi, Pantić - Penev, Kiko.

Prema svim parametrima igrači koji su disali onako kako je Antić želeo. Najviše ih je, naravno, iz madridskog Atletika, jer bez njih Rohiblankosi ne bi osvojili jedinu duplu krunu na kraju te istorijske sezone 1995/96. Sastav su upotpunila po dvojica igrača iz Barselone i Reala čiji je značaj u Antićevoj trenerskoj filozofiji bio neprocenjiv…

Osim što važi za strastvenog navijača Atletika, Hoze Fransisko Molina bio je među prvim akvizicijama na Antićeve epohe na stadionu Visente Kalderon. Ispostaviće se i jedna od ključnih. Stigao je kao slobodan igrač iz Albasetea i ispisao istoriju. Mnogi će njegove bravure pamtiti iz zlatnog doba Deportiva, ali Molina je zapravo bio toliko važan u Atletiku da Radomir Antić ni po koju cenu nije želeo da ga se odrekne. U prve četiri sezone propustio je samo dve utakmice! Zajedno sa odbrambenom četvorkom koju su činili Delfi Geli, Roberto Solozabal, Santi i Toni, oformio je defanzivni bedem koji je šampionsku sezonu 1995/96 završio sa svega 32 primljena gola – daleko najmanje od svih protivnika u Primeri!

Štoperski triling u idealnoj postavi sastavljen je od po jednog igrača iz Barselone, Atletika i Reala. Prvi je Karles Pujol. Nisu imali dugačku saradnju, ali Radomir Antić je napravio ključni potez kada ga je sa pozicije desnog beka prekomandovao na štopera i tako Barseloni podario neizostavni šraf i kapitena u narednoj deceniji. Pujol je kod Antića odigrao tek 17 utakmica, pošto je u februaru 2003. zadobio strahovit udarac u lice od saigrača Franka de Bura uz dvostruki prelom jagodične kosti tokom meča Lige šampiona protiv Intera, zbog čega je kasnije morao da nosi i zaštitnu masku…
“Nikad neću zaboraviti ni Karlesa Pujola. Ja sam imao naviku da dolazim na trening sat ili više ranije, a on je svaki put dolazio kod mene u kancelariju da me pita šta radimo taj dan. Pomerio sam ga sa beka na štopera i postao je jedan od najboljih na svetu. Sećam se da sam promenio pozicije petorici ili šestorici igrača", pričao je Antić o Pujolu.

Santija mnogi pamte kao čoveka u koga je Antić imao ogromno poverenje. Stigao je u Madrid iz Albasetea gotovo istovremeno kad i Molina i dobru konekciju preneli su u Madrid. Santi je kod Antića bio komandant odbrane. Imali su odličnu saradnju i veliko uzajamno poštovanje. U šampionskoj sezoni propustio je samo jednu ligašku utakmicu i bio među herojima finala Kupa kralja protiv Barselone sa Figom, Hadžijem, Gvardiolom, De La Penjom… Zajedno sa Solozabalom predstavljao je sinonim odbrambenog zida u Atletikovim krugovima, sve do pojave tandema Godin – Miranda godinama kasnije.
"Skrhan sam. Bio mi je kao otac, naučio me kako da postanem bolji čovek i fudbaler. Često smo znali dugo da sedimo i razgovaramo. Osećam strašnu bol, išao sam da ga posetim u bolnicu kada je bio primljen. Eto, bar smo imali mogućnost da porazgovaramo. Bio je šampion i čovek snažnog karaktera. Igrači su znali – ako Rado nešto kaže, tako će biti. Njegov napadački fudbal oduvek me je oduševljavao", priznao je Santi po saznanju da je njegov mentor preminuo.

Molina i Santi su u Antićevoj eri imali daleko najviše odigranih utakmica, samim tim i minutažu od svih igrača koje je koristio – 14.730 minuta u 163 utakmice, odnosno 12.510 minuta u 141 meču.

Kao dete Madrida i Reala, Manolo Sančiz je bio uzoran fudbaler čiji su defanzivni kvaliteti bili posebno cenjeni. Zato je i bio viđen među najvažnijim igračima Reala u vreme kada su dres Kraljevskog kluba nosili Ugo Sančez, Emilio Butragenjo, Fernando Jero, Mičel, Georgi Hadži i ostali… To je znao i Radomir Antić. A pogotovo je uvažavao njegove ljudske kvalitete, pošto je važio za igrača čija se reč izuzetno poštovala u svlačionici Reala jer je bio uzoran građanin. Iako je bio prilično nizak štoper sa svega 177 centimetara visine, krasile su ga hladnokrvne, proračunate i pravovremene reakcije, brzina, agilnost i osećaj za postavljanje u odnosu na protivnike, što ga je posebno izdvajalo od drugih.

Ko zna kakvu bi karijeru imao Dijego Simeone da nije bilo don Radomira. Posle dovogodišnjeg boravka u Sevilji Čolo je stigao u Atletiko na leto 1994. gde je potpisao petogodišnji ugovor. Već tada je imao reputaciju odličnog veziste, ali u debitantskoj sezoni nije se najbolje snašao i stopio se u sivilo ekipe koja je za samo bod izbegla borbu u plej-autu! Po Antićevom dolasku na Visente Kalderon stvari se drastično menjaju. Postaje jedan od kapitena, ubrzo i idola navijača. Antićev šampionski Atletiko izdvajao se po taktičkoj disciplini i igri iz prekida, a Čolo je ekipi dao karakter i temperament kakav treba da ima svaki pobednički sastav. Njegov boravak u Atletiku ostaće upamćen po golu Albaseteu u poslednjem kolu, posle čega se u listu strelaca upisao Kiko čime je overena titula prvaka Španije! Visente Kalderon je i tada, kao i na svakoj utakmici na domaćem terenu uostalom, u transu pevao: "Radomire, mi te volimo".

Šta tek reći za Fernanda Jera, kome je Radomir Antić ukazao da ne sme da troši dane kao štoper i da jednostavnim pomeranjem na mesto defanzivnog veziste može da pruži Realu mnogo više? Pazite sada ovo – u sezoni 1991/92, u kojoj je Antića smenio kontroverzni predsednik Ramon Mendoza, iako je Kraljevski klub bio na vrhu tabele Primere, Fernando Jero je kao zadnji vezni skupio čak 21 pogodak! Fernandu Jeru je to bila najbolja golgeterska sezona u karijeri. Ne samo što je bio najbolji strelac Reala te godine, već je sa pozicije DMF bio drugi strelac Primere iza Atletikovog bombardera Manola, kome je pripalo 27 pogodaka. Iza njega ostali su igrači poput Hrista Stoičkova, Huana Antonija Picija, Emilija Butragenja… Zanimljivo, te iste sezone Ronald Kuman je u Barseloni kao “čistač” postigao 16 golova. Antić je mnogo velikih karijera napravio ili usmerio na pravi put, a Fernando Jero zna da je njegova upravo jedna od tih…

Na istom može da bude zahvalan i Kaminero, koga je Antić pretvorio u zvanično najboljeg igrača Španije u sezoni 1995/96. Kaminero je briljirao na terenu, do perfekcije radio ono što mu je bio trejdmark – dirigovao je igrom sa svih pozicija na terenu, a posebne je traume naneo Barseloni pod vođstvom Johana Krojfa. Jednostavno, protivnici nisu imali rešenje za njegove vanvremenske poteze.
"Antićev dolazak dao nam je veliko samopouzdanje, s njim je došlo do velike transformacije u svlačionici i bili smo strašno motivisani da ne ponovimo sezonu od ranije, kada smo zamalo ispali u niži rang", priznao je Kaminero pre nekoliko godina.

Pošto je dostigao vrhunac, svaka naredna godina u Madridu bila je lošija od prethodne, da bi se 1998. vratio u Valjadolid, gde je i okončao karijeru 2004, pošto su zajedno ispali u Segundu.

Teško da bi Kaminero bio to što jeste da nije bilo Milinka Pantića. Odluka Radomira Antića da angažuje tada 29-godišnjeg anonimusa iz Panioniosa zbunila je špansku fudbalsku javnost, mnoge dovela do toga da se zapitaju kolike su njegove ambicije. Ali, Antić je odlično znao šta radi, pa je kontroverznom gazdi Hezusu Hilu, koji je verovatno smatrao da je u pitanju neka "srpska šema", rekao i da će, ako treba, iz svog džepa izvući novac za Milinka. Koliko je samo bio u pravu. Pantić je utisnuo snažan pečat na istorijsku duplu krunu i bio apsolutno otkrovenje te šampionske sezone! Svojom kreacijom crtao je Atletikove pobede na terenu, a sa deset golova bio je četvrti strelac tada iza Peneva, Simeonea i Kika, a ispred Kaminera koji je imao recku manje. Karijeru u Atletiku otvorio je prelepim golom iz slobodnog udarca u prvom kolu protiv Sosijedada, a status klupske legende zadužio je pogotkom u finalu Kupa kralja u 102. minutu!

Konstataciju da je Radomir Antić podigao i negovao karijere brojnih fudbalskih asova dopunjujemo možda i sledećom stavkom – kako je uticao na rast i razvoj Ćavija Ernandeza. Supertalentovanog vezistu i dete čuvene Masije video je Antić kao nešto mnogo više od defanzivnog veziste koji samo treba da doprema lopte napred, a zajedno sa Viktorom Valdesom dobio je šansu koju je kasnije pretvorio u prebogatu karijeru ispunjenu peharima uz kapitensku traku na ruci… I sam Ćavi je kasnije govorio kako ga je baš Antić oslobodio defanzivnih zadataka i pročistio mu put da postane to što je na kraju i bio.
"Ćavi je imao mali kompleks od Gvardiole.  Igrao je ispred odbrane i nikad nije prelazio centar terena. Rekao sam mu da je to u redu, ali da nije u skladu sa njegovim vrlinama: ‘Imaš dobar pregled igre, dobar pas, dobar osećaj za prostor, a mi imamo igrače kojima su potrebne tvoje lopte u prazan prostor’. Pomerio sam ga nekih 30 metara napred. Pred meč sa Espanjolom, Gaspar mi je rekao da ću biti smenjen ako izgubimo, jer će nas gradski rival preteći na tabeli. Stavio sam Ćavija i 15 minuta kasnije već je postigao gol. Odigrao je meč bez greške", znao je da kaže Antić o Ćaviju.

Nažalost, Antićev boravak u Barseloni skraćen je odlaskom Đoana Gaspara i izborom Đoana Laporte za novog predsednika. Umesto srpskog trenera postavljen je Frank Rajkard, koji je tri godine kasnije uzeo Ligu šampiona… U Ćavijevom slučaju napravili smo izuzetak jer, iako nije imao tako veliku ulogu u kratkoj Antićevoj epizodi u Kataloniji, ipak se radi o jednom od najboljih vezista svih vremena i igrača koje je don Radomir usmerio ka zvezdama. Baš kao i Andresa Inijestu…

U napadu idealnog tima nije bilo nikakve dileme – Kiko i Ljuboslav Penev su morali da budu ispred ostalih! Bez njih dvojice Atletiko teško da bi se domogao titule u nikad dužoj Primeri – jedinoj sa 22 kluba – i u paklenoj konkurenciji. Bugarin Penev stigao je u Madrid iz Valensije što je takođe bio potez koji je mnogima podigao obrve, ali se na kraju potpuno isplatio. Penev je, naime, imao velikih zdravstvenih problema zbog raka testisa i bilo je upitno da li će moći uopšte da se bavi profesionalnim fudbalom. Antić ga je uzeo zbog svojih fizičkih atributa, a u šampionskoj sezoni bio je najbolji strelac tima sa 22 pogotka u svim takmičenjima, odnosno 16 u Primeri! Na Kalderonu se zadržao samo sezonu zbog godina (30), umesto njega stigao je Huan Esnajder – malo je falilo da to bude Ronaldo Fenomeno –, ali je ostao u najlepšem sećanju navijača.

Kiko je zajedno sa Kaminerom, Pantićem i Čolom predstavljao jezgro ekipe i praktično one na koje je Antić mogao zaista da računa kao na nosioce igre. Antić mu je ukazao veliko poverenje, a on mu je vraćao golovima i asistencijama u najvažnijim utakmicama. Izrastao je brzo u jednog od najvažnijih španskih fudbalera tog doba i najzaslužnijih za titulu čiji se detalji i danas prepričavaju u Madridu. Posle Moline i Santija bio je igrač sa najviše odigranih minuta (11.284) kod Radomira Antića.

TIM 2 – (4-4-2): Bujo - Čendo, De Bur, Roša, Toni - Enrike, Inijesta, Hadži, Overmars - Klajvert, Butragenjo.

Konkurenciju za golmana u drugoj postavi činili su Pako Bujo, Roberto Bonano i Viktor Valdes. Najstariji od njih dobio je mesto prvo zbog važnosti u Realu početkom devedesetih, onda i zbog toga što Bonano nije bio neko u koga je Antić mnogo verovao, dok je Valdes bio tek na početku. Logično, Bujo kod Antića nije ispustio ni minut igre. Samo su još Mičel, Čendo i Vilaroja odigrali sve utakmice, ali ne i sve minute na raspolaganju. To je ostvario samo Bujo.

Možda je Delfi Geli zaslužio da bude na desnom boku pošto je bio deo šampionske generacije, ali Čendu smo dali prednost pošto mu je karijera imala duži vek i naosvajao se titula sa klubom iz rodnog grada i u kojem je ponikao. Doduše, nijednu nije uzeo pod Antićevom komandom, iako su zajedno mogli do te krune 1992. godine, da je Mendoza imao malo više strpljenja...
"Jednom prilikom rekao sam Čendu: ’Čoveče, nisam znao koliko si dobar. Način na koji čuvaš protivničke igrače je fenomenalan, ali čini mi se da si često ispred Mičela i braniš njegove igrače ispred njega’. Znao sam da voli da se nadmeće, ali sam želeo da bude pozadi i čuva prostor", objasnio je Antić jednom prilikom.

Frank de Bur je statistički bio igrač u kojeg je Antić mnogo verovao. Najviše minuta odigrao je u njegovoj katalonskoj epizodi (2.006) i samo jednu utakmicu nije odigrao. Baš kao i Gaizka Mendijeta i Patrik Klajvert. Zanimljivo, po Antićevom odlasku i dolasku Rajkarda Holanđanin je otpisao sunarodnika, a kasnije se pokazalo da je De Bur bio pozitivan na nedozvoljene supstance...

Rikardo Roša je bio jedan od igrača na čijem potpisu je insistirao Antić.  Posle odličnih igara na Kopa Amerika, gde je Brazil bio vicešampion, brzo je postignut dogovor sa Sao Paulom. Ubrzo je pokazao klasu, postao sila u odbrani, ozbiljan štoper koji neće biti u redu najboljih svih vremena, ali je svoj posao u Madridu odrađivao fantastično. Njegov dolazak na stadion Santjago Bernabeu otpisao je, na primer, transfer Milorada Belodedića iz Crvene zvezde posle osvajanja titule evropskog šampiona...
"Roša je bio čovek kojeg sam želeo. S njim sam znao da ću uvek imati čoveka koji će ostati smiren i neće igrati s pritiskom. Donosio je balans u tim. Imao je mnogo iskustva kada je došao, tada već 50 reprezentativnih utakmica iza sebe, a sa 28 godina bio je pravi čovek za naš mlad tim", rekao je pre mnogo godina Antić.

Toni je morao da se nađe na levom beku pošto je svoj posao odrađivao gotovo bez greške, zato je i bio među igračima kojim Antić veruje. Luis Enrike je sa don Radomirom sarađivao i u Realu i u Barseloni kasnije. Odnosno na početku i pred kraj karijere. Kao talentovanom klincu u Kraljevskom klubu dao je veliki prostor posle čega je Enrike i napravio uspešnu karijeru. Stigao je u Real u julu 1991 kao slobodan igrač iz Sporting Hihona i kasnije se vinuo u zvezde dobrim delom zahvaljujući Antiću. U Barseloni je bila drugačija priča, Enrike je već bio pred penzijom i godinu dana posle Antićevog odlaska stavio je tačku. Zapamćen je kao tragičar četvrtfinala protiv Juventusa, kada je izašao sam pred Điđija Bufona i promašio “mrtvu šansu”.

Kakve je u stvari Antić asove vodio možda i najbolje oslikava to što ni u njegovoj drugoj najjačoj postavi nije bilo mesto za jednog Gaizku Mendijetu, jer smo ipak morali da prednost damo lansiranju Andresa Inijeste u fudbalsku orbitu. Tek je posle igrao više, ali baš kod Antića je stasavao čovek čiju je igru sam Radomir kasnije upoređivao sa poezijom.

George Hadži je važio za jednog od najvažnijih igrača u Antićevom Realu i na. Bili su jako bliski, a legendarnom Rumunu najteže je pao Antićev otkaz. Njemu je posvetio onaj spektakularni pogodak s preko 40 metara protiv Osasune…
“Uživao sam u radu sa Antićem. Jako je čudno što je dobio otkaz, pogotovo jer smo prvi u ligi. Ne znam šta da kažem”, bile su Hadžijeve reči tog januara 1992. godine.

Zanimljiva je priča da je Antić promenio poziciju Marku Overmarsu u Barseloni i prebacio ga sa levog na desni bok, pošto je želeo maksimalno da iskoristi njegovu brzinu, uprkos stalnim problemima sa kolenom. Ta rokada prijala je Patriku Klajvertu i Havijeru Savioli, koji su tada rešetali protivničke mreže, dok je Overmars i pored zdravstvenih muka znao da namešta i pogađa, baš kao u najboljim danima.

U napadu su ostali Patrik Klajvert i Emilio Butragenjo. Holanđanin je poslednje trunke klase u Barseloni pokazao baš pod vođstvom Antića, pošto ga je Rajkard ubrzo precrtao. Iako je Klajverta iskritikovao u oktobru prošle godine, kada je zauzeo stranu otpuštenog Viktora Valdesa, koji nikako nije mogao da pronađe zajednički jezik s Holanđaninom, ovog puta u drugačijim ulogama, nekada robusni napadač oprostio se od Mistera u objavi na društvenim mrežama, uz zajedničku fotografiju. Butragenjo je bio uz Jera najbolji strelac Reala u Antićevo vreme, daleko ispred vremešnog Uga Sančeza, koga su godine ozbiljno sustigle…

Tekst ćemo završiti uz konstataciju da u dva idealna Antićeva timu, pored Mendijete, nisu ušli - Ugo Sančez, Mičel, Kristijan Vijeri, Huan Esnajder, Huan Pablo Sorin, Havijer Saviola, Huan Roman Rikelme, Mihael Rajziger, Roberto Bonano, Viktor Valdes, Tijago Mota, Vladimir Jugović, Veljko Paunović, Robert Prosinečki, Filip Koku, Žuninjo Paulista, Hose Mari, Huan Karlos Valeron, Džimi Flojd Haselbajnk...

Veličina do veličine. I iznad svih njih lik Radomira Antića.

Piše: Nikola STOJKOVIĆ (nikolaS_msport)
Foto: ©AFP, Reuters