N. StojkovićPenjaroja posle Niša ima jasan zadatak: Da se reši onih koji čašćavaju prisustvom
Vreme čitanja: 5min | sub. 30.05.26. | 00:01
Ravnodušnost ne bi smela da se prašta. A upravo je ravnodušnost jedan od razloga što je Partizan ostao bez finala i šanse da se bori za pehar. Drugi je FMP
Pisali smo posle prolaska u finale ABA lige da je još rano za euforiju... Zato je poraz od FMP-a iz Železnika u polufinalu domaćeg prvenstva došao kao gorka pilula istine posle odličnih izdanja u "dvomeču" sa Crvenom zvezdom. Odgovorne u Humskoj, a posebno navijače više će zaboleti ono što je Partizan Mozzart Bet pokazao na parketu, od samog neuspeha u niškom Čairu. U utakmici u kojoj su priliku dobili igrači iz drugog plana, postalo je više nego jasno koliko timu nedostaje kvalitet kada nema nosilaca. Bilo je neprijatno i zabrinjavajuće, ali ponekad ovakvi porazi daju najiskreniji uvid u stanje ekipe i koliko je Partizan zapravo u problemu.
Godinama kao sa pokvarene ploče slušali smo da igrači sa slabijom minutažom moraju da budu spremni da uskoče i "zagrizu" kada je najpotrebnije. Javnost je to čula, igrači očigledno nisu. U Nišu je deo igrača koji su čekali priliku, pokazao da je (više) ne zaslužuje. I to nije prvi put.
Izabrane vesti
Nedelja, 02.00: (1,70) Oklahoma (12,5) San Antonio (2,40)
Možda je ovaj poraz najvrednija lekcija koju je Đoan Penjaroja mogao da dobije pred formiranje tima za narednu sezonu. Jer, ne treba zaboraviti da je on ovaj sastav nasledio i da ga je izvukao iz nezapamćene krize. Sezona još nije gotova, ali sada je bio pravi trenutak da se stvari do kraja ogole, kako bi se videlo na koga možeš da računaš, a na koga ne. A posle svega, neki bi ozbiljno trebalo da se zamisle oko daljeg boravka u Partizanu.
Nije problem samo poraz. FMP je kvalitetan tim i zaslužio je da igra finale. Zato i ne treba Partizanov poraz svesti samo na manjak kvaliteta u svojim redovima, već treba aplauzom pozdraviti rivala koji je na terenu pokazao da više želi da se bori za titulu, ma koliko bolelo. Partizanu za nauk treba da bude način na koji je izgubio. Beskrvno. Bez reakcije kada je bilo jasno da stvari idu u pogrešnom smeru.
Izgledalo je kao da pojedinim igračima nije stalo, kao da im je ispod časti da budu tu gde jesu. To je možda i najteža optužba koju jedan igrač Partizana može da dobije.
Legendarni trener Duško Vujošević je pred okupljanje reprezentacije Srbije pred Olimpijske igre u Parizu, govoreći tada o Nikoli Jokiću, rekao da "igrač mora da dođe motivisan, a ne da čašćava prisustvom". Suština te poruke danas savršeno opisuje dobar deo onoga što je Partizan prikazao protiv FMP-a. Previše igrača delovalo je kao da svojim pojavljivanjem ispunjavaju obavezu. Kao da je dovoljno što su na parketu i da protivnik samo treba da se baci pred njih i preda. A, suštinski je trebalo da ostave poslednji atom snage za dres koji nose.
Setiće se pojedini Novice Veličkovića, koji je i bez kolena igrao preko granica mogućnosti jer je igrao za klub koji iskreno voli. Setiće se Vladimira Lučića, Dragana Milosavljevića, Bogdana Bogdanovića, Dušana Kecmana, Miroslava Berića, Saše Danilovića, Saše Đorđevića... Pa i nekih koji, objektivno, nisu imali kvalitet za Partizan, ali su u nekim teškim vremenima nosili crno-beli dres i branili ga kao da im život od toga zavisi. Danas je drugačije. Mnogo ima i do generacijskih razlika, načina na koji se nekad definisala ljubav prema klubu i kako se takva emocija definiše sada. Zato sve češće od trenera možete čuti priče o momcima kojima, jednostavno, nije stalo da se potrude. Manje je i vrhunskih talenata, kakve je ova zemlja umela da iznedri...
O tome je govorio i Željko Obradović pre turbulentnog odlaska iz Humske. Da je morao da moli pojedine igrače da dođu, rade i treniraju, za njihovo dobro... Istina, činjenica je da su neki tokom sezone imali ograničenu minutažu, da su priliku dobijali retko jer su uglavnom sedeli iza kvalitetnijih i skupljih stranaca. Istina je i da u današnjem ritmu utakmica nema mnogo prostora za timski i individualni rad. Ali upravo zato je odgovornost pojedinima još i veća...
Oni koji ne igraju moraju najviše da rade. To je oduvek bilo nepisano pravilo, pa i kodeks koji dobro pamte oni koji su prošli kroz, recimo, Duletove šake... Moraju da grizu na svakom treningu. Moraju da koriste svaki slobodan sat za napredak. Da budu spremni za trenutak kada će im se otvoriti vrata. U Nišu se nije video (nikakav) napredak, nije se osetila glad, niti se prepoznala želja da se dokaže treneru da greši kada nekome daje prednost. Još i više zabrinjava to što pojedinci koji su tokom sezone još i imali minute uz određenu ulogu nisu pokazali mnogo više. Kao da ih polufinale domaćeg prvenstva nije zanimalo, već su jedva čekali da se utakmica završi.
Tačno je da je Superliga Srbije godinama osporavana jer nema rezultatsku težinu kakvu su nekada imala nacionalna prvenstva. Ali, to sve nije izgovor. Kada nosiš grb Partizana, nema biranja utakmica koje ćeš igrati ozbiljno, kada ćeš da se boriš i dokazuješ, igraš dobru odbranu i bacaš se za ničiju loptu. To je nešto što bi trebalo da se podrazumeva, kad god i ko god da je na drugoj strani terena.
Ovaj poraz može da bude i alarm za ceo klub, pre svega za stručni štab i novi sportski sektor. Bez obzira šta bude u finalu ABA lige. Jer, ako se ispostavi da neki ne mogu da odgovore na poziv ni kada dobiju mogućnost i kada im se udeli odgovornost, onda pred odgovornima u Humskoj mora pod hitno da se otvori pitanje kvaliteta selekcije. Da ne ulazimo u priču o tome da li je i kako mogao da se menja sastav naknadno, to je birokratija koju mogu da razjasne oni koji su upoznati sa istom, ovaj i ovakav Partizan je mogao i morao bolje.
Penjaroja je imao šta da vidi i da dobije odgovore na neka pitanja. Pojedini igrači nemaju kvalitet za nivo koji Partizan zahteva. Neki nemaju karakter. A ima i onih kod kojih se nije videlo ni jedno ni drugo.
Istovremeno, sportski sektor mora ozbiljno da analizira greške iz prethodnog perioda i da pronađe bolji model za budućnost. Partizan nema i ne sme da ima luksuz da popunjava roster igračima koji će tokom godine čekati šansu, a da onda nisu spremni da je iskoriste kada je dobiju.
Reći kako je vreme za novi početak zvučaće nekima smešno, možda i neozbiljno, jer je već viđen scenario prethodnih godina. Ali, ne može drugačije. Partizan Mozzart Betu su potrebni igrači koji osećaju težinu dresa, kojima nije potrebno naročito objašnjavati zašto je važno pobediti utakmicu polufinala domaćeg prvenstva. Momci kojima Partizan nije usputna stanica - kao nekima koji su brže otišli, nego što su došli - već najveći izazov i privilegija.
Ravnodušnost ne bi smela da se prašta. A upravo je ravnodušnost jedan od razloga što je Partizan ostao bez finala i šanse da se bori za pehar. Drugi je FMP.
tagovi
Obaveštavaj me
KK Partizan Mozzart Bet