PRELAZZI: Žarkovo opet kliče – Nik Sloter, Mane Janković i Purke Stojanović

Krivo mi je zbog mog starog, ali od mene nikada nije mogao postati fudbaler. U danima kada sam naučio da hodam, moj ujak Mane Janković igrao je za Crvenu zvezdu, dao gol s penala za 4:1 protiv Reala onog marta 1987. – posle je Ugo Sančes, pred sami kraj, pogodio s kreča i dao nadu Madriđanima – i prešao u Kraljevski klub kod Lea Benhakera, zbog čega se dugo mislilo da u revanšu nisu bila čista posla...

Moji su makar u potaji hteli da se i u meni rodi taj talenat, posebno što nikada ranije u familiji nije bilo nekog ko je znao loptati, ali od tada pa do današnjeg dana fudbalska sfera i ja gledali bismo se popreko – kad stiže pas, u glavi uvek imam tačan scenario, kako treba da se primi, kako da se zarola, kako da je potkopam i pošaljem do saigrača, ali to uvek ispada presmešno, posebno na ovu konstituciju – i nisam uspeo da usrećim žarkovački deo porodice i da postanem i ja fudbaler.

A da, Milan Janković je, što je za ovaj tekst najvažnije, bio iz Žarkova.

Kvote za utakmicu Žarkovo - Partizan (utorak, 13.00)

Od kuće moje babe u Ulici Gojka Stipića, u kojoj sam provodio leta i zime i poneko proleće, pa do onog kraka Vodovodske kad pre Rupčina skreneš desno, gde se nalazi igralište OFK Žarkova, nije bilo ni 200 metara. Nije to bio neki stadion, zaista, za mojih prvih odlazaka tamo nije bilo čak ni dve betonske tribine, samo ograda na koju bi se gledaoci naslonili i dobacivali lokalnim klincima što su branili boje malog kluba i velikog sela. Sa sve lokalnim oriđinalima koji bi zasmejavali celu livadu, i roditeljima koji bi došli da gledaju svoju decu u zelenim dresovima.

Posle utakmice išlo bi se u klupsku kafanu – pamtim nebrojene koka-kole u onoj maloj, socrealističkoj čaši od dva deci, dok se o nekom zablistalom momku govori da baš zna lopte i odmah mu se predviđa velika karijera – a ako bi se pobedilo, ili bi predsednik kluba bio baš zadovoljan, možda i kod Čedića, na pravu proslavu i krkanluk...

Mane je bio najveći Žarkovac koji se pojavio na fudbalskim terenima, i još je to, za osamdeset i jednu godinu postojanja tog kluba, mada je blizu bio i onaj mali iz Partizana Miodrag Ješić, kojeg su takođe pokupili iz dvorišta neke žarkovačke škole – da li „Milentije Popović“ ili „Đorđe Krstić“? Valjalo bi ga pitati – i doveli na teren kod onih višedecenijskih učitelja loptanja i života, kakvi se zadržavaju još samo u manjim mestima, i o kojima posle, tokom čitavog fudbalskog veka, pričaš u superlativima.

A moje je Žarkovo, bez obzira na to što se tamo stiže gradskim prevozom, što se spojilo s gradom, još pomalo selo.

I neka je, u najboljem smislu te reči: tamo se još zna ko su starosedelačke porodice – Nastići, Spasenovići, Odabašići, Mišići, Joksimovići... – tamo se ljudi još zovu po nadimcima (Cole, Cica, Caja, Crni...) tamo još caruju golubari, još se ponosno govori o istoriji, kao kad je Žarkovo bilo opština, pa kad je snabdevalo mlekom ceo Beograd, pa kad je dole Belim vodama prolazio „Ćira“ (na poslednjoj stanici 55-ice u Milorada Jovanovića, pre nego što i ona skrene u Vodovodsku, još odoleva zgrada koja je u stvari bila stanica voza), pa kad su u Makišu rasli oooooovoliki kukuruzi i paradajz, pa kad je u Filmskom gradu snimao Omar Šarif, pa kad je Žarko ubio zmaja (dobro, to je samo legenda... Ili nije?), pa kad je Nik Sloter posetio kraj koji ga je toliko voleo, u svom „vrangleru“ i  havajskoj košulji...

Neka se javi neko ko ima tako kul sugrađanina, sposobnog da sa svojom koleginicom reši najteže slučajeve na floridskoj Ki Maraji, gde vazda vlada tropska vrelina...

I posebno se s poštovanjem govori o istoriji FK Žarkovo, o legendama kao što su bili ti ljudi s čudnim nadimcima, Mure, Nure, Lembika, Pužara, pa Miodrag Mališa Petrović, koji je bio član prve Zvezdine generacije, odmah posle rata, i posle dugogodišnji trener Žarkovaca.

O rivalstvu sa Čukaričkim, pa sa Borcem iz Ostružnice – kad tamo igrate ne smete da „zuvate“ loptu jer odleti u Savu, a ako budete fini gosti pa ispoštujete domaćine i ostavite im tri boda, alasi će vam skrčkati riblju čorbu za poneti – malim pobedama u velikim prigradskim i nižerazrednim derbijima, koji su u zlatno doba beogradskog tramvaj-fudbala na tribine i na ograde privlačili i po nekoliko hiljada ljudi...

Bilo je to i za prestiž, i za prava da zadirkujete rivale iz drugih naselja sve do narednog susreta, što je mnogo važnije od stanja na tabeli ili nekih trofeja.

Istorija je lepa, posebno kada ste lično za nju zainteresovani jer vam se pola predaka zanavek odmara na početku Ibarske magistrale, nadomak Crkve Svetog Vaznesenja u kojoj ste, možebiti, jedne zime 1984. i na prevaru kršteni, ali istorija se i piše, a to je upravo ono što ove godine, niotkuda, radi FK Žarkovo, sada pod vođstvom, da se prisetimo jednog loknerizma, agilne uprave na čelu sa sposobnim predsednikom Markom Pražićem, koji je – kako je i to tako divno žarkovački! – već treća generacija koja ima veze s klubom, jer su mu i deda Žarko i otac Miša bili najviši funkcioneri ponosnog starca iz predgrađa. I koji, kao što to obično biva u nižim ligama, iz svog džepa finansira klub...

Danas, sat iza podneva, Žarkovo će na stadionu Rada – jer nove tribine u Vodovodskoj, kapaciteta 1.000 mesta, nažalost neće biti gotove dotad; i jer je Žarkovo, mada se to nekima u kraju i ne sviđa toliko, postalo filijala tima s Banjice, pa sada razigrava njegove klince u pokušaju da smućka, hvala Lokneru još jednom, koktel mladosti i iskustva – dočekati Partizan, u osmini finala Kupa Srbije.

Biće to najveća zvanična utakmica koju je ovaj klub ikada odigrao, nagrada za odličan rad, koji je Žarkovu doneo stabilnost nakon nekoliko sezona u kojima je tavorilo u Zoni – sada su u Srpskoj ligi „Beograd“ i da nije bilo digresije u kupu, možda bi zauzimali i bolje mesto od sredine tabele – i razlog za ponos svih onih koji su, za 81 godinu, sebe ugradili na bilo koji način u taj klub, pa i ako su samo nekoliko puta, u kratkim pantalonama, virili preko žičane ograde, dok su njihovi očevi ili ujaci maštali da im potomci postanu fudbaleri.

A na terenu – sem ako, po običaju, ne bude počeo s klupe, da možda i poslednji put na velikoj sceni reprizira svoju rolu večitog džokera, rasnog napadača koji nikada nije ispunio svoj potencijal – biće i jedno poznato lice, sa crnim uvojcima ili trakom ili šta već sada nosi, nekadašnji, ma bilo to i iracionalno, ljubimac navijača Crvene zvezde i čovek koji u Trebinju, pod Platanima, nikada neće platiti svoje piće - Nenad Purke Stojanović.

Rođeni Beograđanin imao je na papiru sve preduslove da postane veliki (polu)špic – brz, skočan, okretan, spretan, sa levicom koja bi sevnula iz vedra neba – ali se to nikada nije dogodilo. U Zvezdu je došao još kao tinejdžer, i slalo ga je, iznova i iznova, na nove pozajmice, sve dok se za njega ne otvori mesto u timu... Samo što se to mesto nikada nije otvorilo.

Kada je sezonu 2002. na 2003. proveo u Leotaru iz Trebinja, na Policama je vladala euforija, i malo je nedostajalo pa da Jovan Dučić, koji se svega godinu-dve pre toga vratio iz pečalbe u Americi, i najzad našao svoj mir u dvorištu hercegovačke Gračanice na Crkvinama, ustane i dopiše još nekoliko stihova u slavu Purketa, koji će gotovo sam doneti titulu u jedinstvenoj ligi BiH u grad na Trebišnjici – tada je i Vladimir Stojković bio u Leotaru, mada se nije naigrao i brzo je, priča se iz ne isključivo fudbalskih razloga, vraćen u Beograd – sa 21 golom na 26 utakmica.

Šta nije stigao da uradi knez svih srpskih pesnika, jesu navijači Leotara: s Polica se tada prvi put začuo poklič koji će kasnije imitirati mnogi, i koji je ponajviše govorio o tome šta je Stojanović značio gradu i klubu: „Batistuta Gabrijele, za tebe je Purke – Pele, Purke majstore...“

Stojanović je uveo Leotar u kvalifikacije za Ligu šampiona, ali nije bio tu narednog leta kada su se Hercegovci tukli sa Slavijom iz Praga, u revanšu su bili bolji od Čeha, ali nije bilo nikoga sposobnog da zatrese mrežu i da produži bajku.

Jer Stojanović je već tada ponovo pokušavao da se nametne na Marakani: nisu ga toliko cenili ni Zoran Filipović, ni Slavoljub Muslin, pa se Purke nadao da će kod Ljupka Petrovića ili Ratka Dostanića najzad naći mesto u 11. Bilo je to, zaista, teško pored Marka Pantelića i Nikole Žigića, i Stojanović će ostati epizodista u svom voljenom klubu.

Poneki gol iz slobodnog, u rašlje, poneki prodor i dribling koji bi ošamutio protivničke bekove, stative i prečke, simultanka u Podgorici protiv Koma, kada će postići gol iz čudesnog voleja, ama i to će biti dovoljno da ga se po dobrom sećaju navijači, koji često znaju da cene takve igrače mnogo više od struke.

Gledaocima je važno da ih neko digne na noge, da zna lopte i da voli da se igra, da je atraktivan i da jednostavno izgleda i deluje kao da je veliki fudbaler, čak i ako to njegova karijera još ne dokazuje...

Treneri vide i ono što mi ne znamo, i možda je, kada sve saberete i sada pogledate iza sebe, i Ljupko bio u pravu, kao što su to bili Filipović i Muslin: da je Purke mogao da postane veliki igrač, on bi to i postao, i zaličilo je da se Zvezda mnogo ogrešila kada je počeo da trese mreže u Genku, ali vrlo brzo usledili su novi problemi i novi nesporazumi s trenerima, izmenio je mnogo klubova, stigao čak i do najdaljeg mogućeg istoka, u Vladivostok, vraćao se dva puta na mesto zločina, u Trebinje, pokušavao i u Crnoj Gori, u Pljevljima i na Cetinju, da bi se, a sada je u 37. godini – 22. oktobra bio mu je rođendan i želimo mu svako dobro – vratio na male beogradske terene da se izigra malo za svoju dušu...

Purke je, uostalom, to uvek radio najbolje, bio je jedan od onih igrača koji su mogli da pružaju sve od sebe samo kada su nesputani i kada osećaju slobodu, što na terenu što van njega, i nadam se da mladi igrači u Žarkovu shvataju koliko mogu da nauče od Stojanovića – sve pozitivno i sve negativno – i koliko je važno što on i dalje igra...

Ova osmina finala Kupa Srbije je nagrada i njemu, prilika za labudovu pesmu na terenu na Banjici, da se još jednom čuje za Stojanovića i za onaj poklič o nedoraslom Batistuti... I da li je ikako moglo biti drugačije sem da kuglice pokažu da će Žarkovci igrati baš protiv Partizana?

Purketu za radost i dušu, na samom koncu karijere...

A Žarkovo? Neće poleteti, niti postati nešto što nije, valjda neće pokušati da se plasira u Superligu nego ostati pravi beogradski klub, čak i ako Žarkovo nije do kraja Beograd.

Živeće ono svojim ritmom i posle ove utakmice, baš kao što je živelo i pre, samo što će po kafanama gde se okupljaju lokalci i golubari, od Julinog brda do Železnika, od Ceraka do Makiša, ma koliko Partizan (ubedljivo) pobedio, postojati još jedna velika tema, dostojna one kada je Mane Janković plesao protiv velikog Reala, a moji se uzalud nadali da ću i ja obući zeleni dres i krenuti njegovim stopama.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: MN PRESS)