INTERVJU – Žarko Lazetić: Makabi jer hoću trofeje, u Srbiji to nije bilo moguće

Poslednji put kada smo razgovarali sa Žarkom Lazetićem, bilo je to poslednjeg dana maja prošle godine u Bačkoj Topoli. Povod je bila nagrada za trenera sezone u Mozzart Bet Superligi Srbije. Pobedio je ubedljivom većinom glasova kolega. I kovao je velike planove u TSC-u…

Nepunih mesec dana kasnije je odjeknula vest da je Lazetić napustio TSC i preuzeo dirigenstku palicu u najvećem izraelskom klubu Makabiju iz Tel Aviva. Bilo je to veliko iznenađenje, ali i veliko priznanje dobrog rada. Ne ide se tako lako iz našeg šampionata u ozbiljne fudbalske sredine. Retki su superligaški treneri koji su izgradili put od omladinskog fudbala, preko drugoligaškog karavana, Mozzart Bet Superlige i učešća u Evropi baš do angažmana u toj Evropi.

Makabi jeste geografski na istoku i čak nije Evropa, ali fudbalski više pripada Zapadu nego Istoku Evrope. Zato je to bila prilika koja se ne odbija. Ni Lazetić, ni Makabi trenutno ne deluju kao da žale što su se sreli. Pauzu u klupskom fudbalu i Lazetićevu posetu Beogradu smo iskoristili da sa njim opet prečešljamo razne fudbalske teme na koje često ima direktne odgovore koji ne “miluju uši” fudbalskoj Srbiji, ali gađaju u suštinu.

Prvo i logično pitanje bi bilo kakva je situacija u Izraelu s obzirom na sve što gledamo po medijima?
“U principu je super i nema nekih problema. Posebno u poslednje vreme otkako je potpisan taj sporazum o primirju. Ali i pre toga u Tel Avivu smo normalno trenirali, igrali utakmice, stadioni su bili puni. Ne osećaš da je frka. Desilo se par puta da su bile sirene, onda odeš u neku sigurnu sobu par minuta, izađeš i to je to. Opasnost je više po granicama, ali tamošnji ljudi su navikli. Mi iz Srbije i znamo kako to izgleda. Teško da će uplašiti čoveka s Kosmeta”, ravnim tonom počinje razgovor Žarko Lazetić.

Na Ben Gurion aerodromu u Tel Avivu (©AFP)

Da li si imao neke posebne uslove kada si pregovarao o odlasku u Tel Aviv?
“Otprilike sam znao kakva je situacija i prihvatio sam je. Ljudi iz kluba su bili maksimalno otvoreni u tom smislu. Inače, ceo naš menadžment su stranci. Tehnički direktor je Dominik Prajs, iz Liverpula u kojem je radio 17 godina. Generalni direktor je Ben Mansford, isto iz Engleske, radio je u Blekpulu, Lidsu i Barnsliju. Predsednik je Kipranin Džek Angelidis, a vlasnik Mičel Goldhar živi u Kanadi. Svi ti stranci žive u Izraelu sa porodicama kao i ja. Oni su mi do detalja sve objasnili. Nisu mi rekli da će sve biti med i mleko, već onako kako zaista jeste. Objasnili su mi šta se desilo prošle godine, šta je bilo 7. oktobra i kako su oni to podneli. Mnogo su ozbiljan klub i dali su mi garancije kako se stvari odvijaju u Tel Avivu. Na kraju je sve na tebi, kao i za sve odluke koje donosiš u životu. Nikad ne znaš šta će sutra da se desi ovde ili tamo. Posle svega sam sa porodicom doneo odluku da prihvatim ponudu Makabija”.

Uprkos svim vezama sa srpskim fudbalom kojih nije bilo malo, nama na ovim prostorima je Makabi poznatiji kao košarkaški nego kao fudbalski klub. Koliko si ti pratio izraelski fudbal i znao o njemu?
“Iskreno, nisam nešto posebno pratio. To sa Makabijem se desilo brzo. Prošlog leta sam maltene prelomio da ostanem u TSC-u iako sam imao neke druge ponude. Znao sam da nas čeka Evropa, i to mi je bio izazov. Onda se pojavio Makabi i ostavio utisak posle kojeg sam prihvatio ponudu. Razmišljajući o odlasku iz Srbije i šta bi bio korak napred, rangirao sam klubove i sredine iz kojih sam imao pozive. Gde može da ode neki trener iz Srbije? Koje su to zemlje, klubovi i koji je to nivo fudbala? I šta mene može da motiviše? Makabi me je motivisao, jer je klub koji se ravnopravno bori za trofeje. Sa TSC sam postigao šta sam postigao, ali u Srbiji je sada praktično nemoguće da osvojiš trofej. Takva je bila moja procena”.

Misliš zbog Zvezde ili si sa TSC udario u plafon?
“To je na drugima da procene da li je moglo bolje. Moj utisak je da smo postigli dosta dobrih stvari. Često smo pričali u klubu i shvatili da je ovde nemoguće da se boriš za titulu sa TSC-om. I na vama medijima je da pišete koji su to sve razlozi. Naravno, Zvezda je nedodirljiva jer je najbolja. Ali sve to što se ovde dešavalo poslednjih sedam, osam ili devet godina prosto nije normalno. Na taj način. I zato je borba za trofeje kod Makabijeve ponude bila presudna. Bio je i tajming dobar, jer sam imao vremena. Mesec dana do početka prvenstva, stigli smo na početak priprema i ceo stručni štab je imao vremena da se upozna sa timom, klubom i ligom. Makabi je izgledao kao izazov koji nisam smeo da odbijem. Pogledajte gde su direktno odlazili naši treneri iz Srbije i biće vam jasno”.

STADION MAKABIJA PRIMA 30.000 LJUDI, A PRODALI SMO 23.000 SEZONSKIH

Žarko Lazetić (©Starsport)

Pre tebe su Makabi vodili Slaviša Jokanović, Vladimir Ivić i Mladen Krstajić. Otkud ta fascinacija srpskim trenerima u Tel Avivu?
“Oni su između tih naših trenera, imali i Špance, Portugalce, Robija Kina… Makabi Tel Aviv je izazovan klub za mnoge trenere. Sličan nam je mentalitet i možda zato često dovode naše trenere. Naravno, razgovarao sam i sa Jokanom, i sa ljudima iz stručnog štaba Vlade Ivića i Krstajića. Prikupio sam neke informacije. To je u svakom smislu ogroman klub o kojem bi mogli da pričamo ceo dan. Da li je težak? Jeste! Ali to je taj izazov. Ja sam imao i u TSC neke situacije sa navijačima, ljudima u klubu, ali sve to je bilo malo u odnosu na Makabi. Ovde je pritisak puta 50 u odnosu na TSC. Dovoljno je reći da stadion prima 30.000 ljudi, a da imamo 23.000 sezonskih karata. Na svakoj utakmici ima minimalno toliko ljudi. Kad su derbiji, stadion je pun. Prelepo je i zato uživam u tom pritisku”.

Pritisak donosi i kritike kojih nije bilo toliko dok si radio u Bačkoj Topoli.
“Ogroman klub, pa i ogromna očekivanja. Zbog toga sam i otišao tamo. Oni su vatreni, emotivni, fudbal im je strast. I to nije samo slučaj sa Makabijem, već i sa nekim drugom klubovima. Isto imaju navijače i pune stadione. Uživanje je biti deo toga. Od svake utakmice se pravi spektakl, prave se TV emisije u kojima se rade analize u svakom smislu. Medijski i marketinški se liga prati nenormalno”.

Više nego kod nas?
“Bolje. Nemam društvene mreže i ne pratim ih, ali mogu da osetim po pitanjima medija. Tamo je demokratija. Pitaju te pre i posle utakmice, traži se uvek neki detalj šta nije dobro, šta može bolje i to sve nas budnim i čini nas boljim. Imao sam to neko iskustvo iz Partizana, pa sam donekle otišao spreman. Zna se šta je Makabi i kakvi su ciljevi. Možeš da pobediš 10 utakmica i čim jednu odigraš nerešeno, nešto ne valja. U Partizanu i Zvezdi je slično. Makabi je broj jedan i titule se podrazumevaju”.

Sa Imanolom Alguasilom (©Starsport)

Da li to znači da je sezona uspešna samo ako se osvoji šampionska titula?
“Počeli smo sezonu u pet takmičenja, od kojih se u četiri očekuju titule. Jedino za Ligu Evrope nismo imali taj imperativ jer i nije realno. Prva dva domaća trofeja smo uzeli: Superkup Izraela i Liga kup. Nažalost, ispali smo u Nacionalnom kupu i to je jedina crna rupa. Tada smo imali Ligu Evrope, utakmice na tri dana i negde smo morali da platimo cenu. U prvenstvu je sada počeo plej-of deo sezone i na bod smo od prvoplasirane Ber Ševe. Najboljih šest ekipa ima još devet kola između sebe i tu se lomi titula prvaka države. Biće puni stadioni, velika neizvesnost jer imaš priliku da se izmeriš u direktnim duelima”.

Očekivalo se da trku za titulu trčite vi i Makabi Haifa koju vodi Barak Bahar?
“Sa Haifom smo već igrali tri puta, a do kraja sezone ćemo imati ukupno pet međusobnih duela. Sa Ber Ševom smo već igrali dva puta. I to je ta draž. Derbiji, puni stadioni, odmeravanje snaga… Fenomenalno! Očekivalo se da će Haifa biti favorit kada se Barak Bahar vratio. Pogotovo kada su ispali iz Evrope letos. Međutim, već u prvih sedam-osam kola smo osetili kakva je situacija. Ja sam stvarno mislio da će Makabi Haifa i Beitar uz nas i Ber Ševu da se bore za titulu do zadnjeg kola. Zato što imaju kvalitet, dobri su klubovi, imaju navijače iza sebe. Međutim, oni su u poslednje vreme posustali i mi smo im pobegli na 12 bodova prednosti. Naravno, u plej-ofu je sve moguće, ali Ber Ševa se pokazala kao konstantnija”.

Otkud oni?
“Konstantni su cele sezone, mnogo teško gube utakmice. Doveli su trenera koji je prošle godine sa manjim klubom uzeo trofej i nekako su kliknuli i stabilizovali se. Posebno što su gladni uspeha jer poslednjih pet-šest godina od odlaska Bahara nisu uspevali da se uključe u borbu za titulu. Mislim da ćemo se takmičiti do zadnjeg kola. Odmah posle ove pauze idemo kod njih, oni nama dolaze u goste početkom maja, ali ne mislim da će to biti odlučujuće utakmice jer za razliku od Srbije, tamo svako svakoga može da pobedi. Nema kalkulacija, igra se mnogo hrabrije, a suđenje je izjednačeno".

KAKVO KUKANJE, EVROPA JE PRIVILEGIJA

S novinarom Mozzart Sporta (©Starsport)

U čemu su još razlike u odnosu na Srbiju?
“Čak je suđenje i nešto više na štetu velikih klubova. To mi je bilo veliko iznenađenje. Ja sam uvek do sada bio na kontra strani. Baš nema zaštite u tom smislu i sve je moguće. Na primer, mi smo izgubili šest bodova protiv poslednje dve ekipe. Tri puta smo igrali nerešeno sa njima. I tu četvrtu smo gubili sa 0:2 i preokrenuli na 3:2. Protiv poslednjih na tabeli?!”

Igrali ste Ligu Evrope i ispali. Da li ćete sada biti rasterećeniji u borbi za titulu? Da li vam je ona bila opterećenje?
“Svima je bilo jasno da smo hendikepirani, jer smo domaćini u Beogradu pred 200 ljudi. Da smo igrali kod nas na Blumfildu sa punim tribinama, očekivao bih da budemo među 24 i prođemo dalje. I ovako smo do poslednjeg kola bili u nekim kalkulacijama. Dobili smo Bešiktaš i RFS, baš nesrećno smo izgubili od Midtjilanda i Brage, a protiv Sosijedada je bila egal utakmica i otišla je za gol na njihovu stranu – 1:2. Čak i protiv Porta u poslednjem kolu smo bili bolji, ali Niko Gonzales nam je dao nemoguć gol i dva dana kasnije otišao u Mančester Siti. Svuda smo bili u egalu iako smo bili u hendikepu zbog domaćeg terena. Ne samo što nismo mogli da računamo na navijače koji su fantastični, već i zbog putovanja. Šest sati do Brage i isto toliko nazad. Isto sa Bode Glimtom. Naravno da je to imalo nekog uticaja i na rezultate u prvenstvu”.

Iako zvuči kao izgovor, drugi deo Lazetićevog izlaganja na ovu temu to demantuje.
“Mi smo to želeli. Cele sezone se boriš da igraš u Evropi. Svaki igrač i trener želi da bude učesnik u Evropi. I onda kad dođe ta Evropa, treba da kukamo?! Ne! Niti sam kukao, niti sam dozvoljavao da se ta tema pominje. Ljudi, to je privilegija. Naravno da nije prijatno što putujemo svake nedelje za razliku od domaćih rivala, ali to smo prihvatili i to je tako. Naš posao je da nađemo način da budemo konkurentni u Evropi i borimo se za titulu. Sada su izvukli podatak da smo u drugoj polusezoni uzeli više bodova od Ber Ševe čim nismo imali opterećenje putovanja i da imaš sedam dana da treniraš, uradiš korekciju, pripremiš utakmicu... Pripreme su jesenas uglavnom bile kroz video. Pokažeš, izađeš na teren, prošetaš, malo oporavak i onda se dovijaš. Da li je moglo bolje? Sigurno. Da li je moglo gore? Milijardu posto. Na kraju ćemo da svedemo račune”.

Protiv Ajaksa (©Starsport)

Makabijevo domaćinstvo u Beogradu? Da li ima veze sa tobom? Sa košarkom? Sa politikom? Otkud Makabi u Humskoj?
“Ima veze sa svim. Opcije su bile Mađarska ili Srbija, jer su dobri odnosi država i hoće da ugoste izraelske klubove. Bitna je i avio-konekcija. Let je dva sata i 45 minuta što je najbliže Izraelu ako računamo područja u kojima se osećamo prijatno. Naravno, ja sam želeo Srbiju pre Mađarske i stadion Partizana”.

Kako je igračima izgledao stadion Partizana?
“Kad smo igrali protiv Porta, izgledalo je fenomenalno pošto su u međuvremenu renovirali svlačionice, prilaze i ostalo. Nisam ni govorio igračima, već sam ih pustio da se iznenade. Ono kako je izgledalo pre toga… Loše. Hajde da se držimo pozitivnih stvari i poslednjeg utiska. Teren je inače bio dobar, osim što deluje loše odozgo i zbog onog što su uradili”.

Da se vratimo na prvenstvo. Baraku Baharu nikako da krene. Njegova Haifa ove sezone nema nijednu pobedu protiv prve četiri ekipe. Sam Lazetić je posebno komplikovana jednačina za Bahara: nije ga savladao ni sa Zvezdom, a izgubio je od Žarka u oba meča u Izraelu?
“Polako sa tim… Uvek kažem je to borba klubova i nikada ne posmatram stvari da igram ja protiv nekog trenera. Takmiče se klubovi, igrači, a mi smo tu da im pomognemo. Nije to samo do mene. Ne mogu da pričam kako meni leži Bahar jer onda ispada da ne treba ni da spremam utakmicu protiv njega. Igraćemo sad još dva puta i videćemo bilans na kraju”.

Kako se na njega gleda u Izraelu posle tog perioda u Zvezdi?
“On je ozbiljan trener. Osvojio je šest titula kao trener za sedam-osam godina. Ne znam da li je neki klub u Izraelu to uspeo u poslednjih 20-25 godina. Učestvovao je u osvajanju titule sa Zvezdom i sigurno tu ima neke njegove zasluge. Nema dileme da je on najveće ime u Izraelu po svemu što je postigao u karijeri”.

Da li su u Izraelu očekivali da se zadrži duže u Zvezdi?
“Stvarno ne znam. Pretpostavljam da jesu čim je plaćeno obeštećenje i potpisan ugovor na tri godine. Svi su očekivali. Ali mnogo je to sve izazovno. Druga zemlja, druga kultura, na drugom jeziku… Ja sam to osećao na svojoj koži i osećam”.

NE DOVODE SE IGRAČI VIŠE NA POVERENJE

Žarko Lazetić (©Starsport)

Šta je tebe preporučilo Makabiju?
“Rad u TSC-u. Uopšte da budem opcija. Imali smo jako ozbiljne razgovore i prezentacije. Video sam koliko su upoznati sa mnom i mojim načinom igre. Makabi mnogo ulaže u svoju omladinsku školu i akademiju. Jedan od razloga zbog kojih su se odlučili za mene su i igrači koji su se promovisali kroz Metalac i TSC tokom mojih mandata. Rekli su mi da je ovaj tim Makabija ubedljivo najmlađi u poslednjih 15-20 godina. Mnogo utakmica smo počinjali sa sedmoricom igrača rođenih 2002. ili 2003. godine. Mislim da mnogi naši fudbaleri igraju jednu od svojih statistički najboljih sezona i da su napredovali. Posebno u poslednje vreme otkako imamo više vremena za treniranje”.

Među njima i Nemanja Stojić kojem si trenerski otac. Od Metalca, preko TSC-a i sada do Makabija. Kada si im preporučio Stojića odmah po dolasku u klub, da li im je bilo čudno što je samo mesec ranije prešao iz TSC-a u Zvezdu i da je odmah bio na prodaju?
“Pa nisam doveo tebe, nego afirmisanog igrača. Sve je vrlo lako proverljivo i jasno. Najvažnija mi je bila informacija da on može da ide iz kluba i da Zvezda hoće da ga pusti. Ne dovode se igrači više na poverenje. Makabi ima ozbiljan regrutni tim ljudi koji prate sve moguće igrače i oni su Stojića poznavali i već ga imali u sistemu. Vrlo dobro su znali njegove vrline i mane. Ja sam im predstavio zbog čega nam je potreban: karakter, defanziva, kakav je sa loptom, zbog toga što dolazi iz sistema koji ja želim da implementiram u Makabiju…”

Na kraju se ispostavilo da pomaže i u napadu…  
“Igra najefikasniju sezonu što je super za njega. Istina, imao je i jednu sezonu u Metalcu sa pet golova. U TSC-u nije mnogo davao golove, ali je bio u šansama. Kad dođe ‘gore’, hoće ga lopta, on je juri i ide na gol. To je do karaktera. Super smo sarađivali u dva kluba, evo sad u trećem klubu i stvarno mislim da je zaslužio sve što mu se dešava. I da može da bude još bolji”.

Pomenuo si TSC. Nekoliko puta smo čuli sa njihove strane da ih je iznenadio tvoj odlazak i zvanično te računaju kao prvog trenera u ovoj sezoni jer si učestvovao u sklapanju tima.
“Ne znam kako se računa, ali znam da sam odradio sedam dana treninga i da je ostalo još mesec dana do prvenstva. Ali, TSC je i po tome poseban, jer smo napravili tim pre početka priprema. Na početku priprema su bili svi igrači osim Prestiža oko kojeg su bili problemi administrativne prirode. TSC je na početku priprema imao tim koji je trebalo da igra ovu sezonu”.

Sa Janošom Žemberijem (©MN Press)

Da li te je iznenadilo ovoliko promena na klupi TSC-a i toliko trenera različitih profila? Da li si ti tamo bio više od trenera poput Zoltana Saba nekad?
“To nije na meni da odgovorim, ali možda je moguća i ta teorija. Znam da je TSC najbolji klub u Srbiji, a i šire, za trenera. Uvek može da se analizira da li je trebalo i kako je trebalo, zašto je došlo do nečega… Ali najbitnije je da trener tamo može da radi i da bude trener. To je za mene najvažnije. Daleko od toga da sam u prvih šest meseci bio više od trenera, ali bilo je bitno izgraditi odnose i poverenje. Da klub prepozna šta možeš i da te onda ‘istrpi’. Ne znam zbog čega su toliko menjali ove sezone jer nisam bio unutra. Lako je pametovati sa strane. Poznajući Janoša Žemberija, ubeđen sam da on ne menja trenera samo zbog rezultata. Dobro je i za sve te trenere da analiziraju sebe, a sigurno će se i oni iz kluba odlučiti na takav korak. Čim su se odlučili za nekoga, znači da su negde pogrešili. Iznenadilo me jeste. I to jako. Prva promena, a pogotovo ova druga promena”.

Kakav ti je utisak o njima bio u Evropi?
“Fenomenalan! Prezimili su u Evropi. Šta ćete više? Mislim da je Liga konferencije mera za TSC, čak možda i za Makabi. Da budemo konkurentni u ovim okolnostima, gde ne igramo na domaćem terenu, gde stalno gostujemo… TSC je u Evropi igrao preozbiljan fudbal i prošao grupnu fazu što nije uradio nijedan naš tim osim Partizana i Zvezde. Kapa dole za sve što su uradili”.

Da li su zbog Evrope plaćali ceh nešto slabijim rezultatima u Mozzart Bet Superligi?
“Pratim Superligu koliko stignem. Superliga mi deluje ujednačeno osim Zvezde i Partizana koji su napravili razliku. Zvezda u odnosu na Partizan, Partizan u odnosu na ove ispod. Biće veoma zanimljivo u plej-ofu. Imamo Radnički Kragujevac koji jedini drži kontinuitet u odnosu na prošlu godinu. Vidim da je Čuka sa ‘sto povreda’ u problemu, TSC je gore-dole, Novi Pazar je počeo da se izdvaja… Dve pobede te lansiraju u plej-of, a dva poraza u borbu za opstanak. To nije loše. Deluje mi da se neizvesnost pojačala, osim naravno ovoga što je najvažnije gde nema neizvesnosti”.

BLAGOJEVIĆ ANONIMUS SAMO ZA ONE KOJI NE PRATE FUDBAL

Srđan Blagojević (©Starsport)

Rekao si „Partizan je drugiˮ. Da li Partizanovci konačno mogu da računaju da se Partizan makar stabilizovao kao drugi klub Srbije? I kako ti deluje Srđan Blagojević koji je došao kao priličan anonimus za širu fudbalsku javnost?
“Uprava Partizana je napravila fenomenalan potez dovođenjem Srđana Blagojevića. To se sad i dokazuje. Samo ljudi koji ne prate fudbal mogu za njega reći da je anonimus. On je čovek kakav jeste. Skroman i normalan. I onda se to u našem sistemu vrednosti često uzima kao neka mana. To što takve ljude nazivamo anonimusima, nije Srđanov problem već svih nas ovde u Srbiji kao društva u celini. On se čovek dokazao i u Srbiji, i u Evropi. Timovi su mu igrali izvanredan fudbal i on je izvanredan trener. Mnogo puta sam gledao njegove timove, igrali smo na pripremama, analizirao šta i kako radi…”

Da li je to nagoveštaj da se Partizan konačno hvata za “zelenu granu” posle godina propadanja?
“Nadam se… I nadam se da se Partizan nikada neće stabilizovati da bude drugi kao što si malopre rekao, nego da Partizan mora uvek da teži borbi za titulu. Kolika god bila razlika u finansijama i ne znam čemu sve. Partizanu se moraju omogućiti uslovi da bude ravnopravan u borbi za titulu”.

Da se vratimo na taj imidž Srđana Blagojevića i prepoznavanje struke u Srbiji. Kako gledaš na 40 i kusur promena trenera u Mozzart Bet Superligi Srbije ove sezone? Ovo nema nigde u Evropi…
“Ima. Isto je kao prošle godine u Srbiji. Sličan broj promena trenera. Struka se ne ceni i to svi znaju. Možda je ovo nekome tabu tema, ali brojke nemilosrdno govore”.

KO SU TI PREDSEDNICI KLUBOVA U SRBIJI? KO NJIH MOŽE DA SMENI?

Da li je struka žrtveni jarac za „nestruku” u upravama klubova?
“Jeste. Isto je bilo i prošle sezone. Ja sam bio trener sa najdužim stažom, a posle mene Feđa Dudić koji je tu bio malo duže od šest meseci?! Istu ovu priču smo pričali prošle sezone. A ko su ti predsednici klubova? Ko njih može da smeni? Nema navijača, nema upravnih odbora, nego predsednik kluba je sve. Dovede i otera trenera posle tri kola. To je smešno. Možda sad nisam u poziciji da pričam jer nisam tu, ali sam isto i više pričao dok sam bio ovde. Naravno, treba i trener bolje da bira”.  

Žarko Lazetić (©Starsport)

Koliko ima do kolegijalnosti struke između vas?
”Mnogo nas ima i mnogo se lako dobija posao, ali se mnogo lako i prihvata posao: ‘Ja mogu to, ajde ja ću’. Upravo zbog tih promena se lako potroše treneri. Stavi mu se etiketa i lako sklizne. Dozvoljava se ponovo da rade treneri koji nemaju licence, a imamo ‘milijardu’ trenera sa licencama. Pravila odavno postoje, ali se ne primenjuju. Inđija je igrala bez reflektora. Kragujevac sve do ove godine. E, tako isto je za trenere. Koliko se sećam, do ove sezone je bilo da niko nikoga ne može da pokriva sa licencama, a od ove sezone na svakom koraku ‘pokrivalice’. Daleko od toga da imam nešto lično protiv trenera koji rade tako. Ali, čoveče, ne poštuju se pravila?! Kako onda očekuješ da te sutra neko ceni kao trenera i čoveka… Nenormalne stvari se rade i ne vidi se kraj”.

 I koje rešenje vidiš?
“Čujem sad da ima nekih inicijativa i nadam se da će da zažive. Na primer, da se limitira broj trenera u jednoj sezoni, da se plaćaju penali... Treneri nekako moraju da se zaštite. I mi sami da nešto uradimo. Ali, pre svih, i trenerska organizacija, Savez, klubovi… Svi zajedno. Dokle god negde sedi neki predsednik koji nikada nije igrao fudbal, neće dozvoliti sportskom direktoru da on bude odgovoran. Hoćemo da se svi pitamo, a da odgovoran bude samo trener”.

Da li se nadaš u neke reforme u fudbalu?
“Ja se mnogo nadam. Uvek verujem, uvek sam pozitivan i uvek verujem, ‘evo sad će’… Ali mi onda svake godine sedimo i ponovo pričamo o istim stvarima. Možete i vi mediji da pomognete. Da ne govorite o tome samo kad se promeni trener, izvučete podatke o broju promena i ništa. Nego da nastavite priču, da pravite pritisak, da se postavljaju pitanja odgovornima ili kako to već ide u demokratskim društvima. I da se nešto stvarno uradi do početka sledeće sezone”.

Tvoj brat Nikola je na visokoj funkciji u Savezu. Da li razgovaraš sa njim o ovim temama? Posvađate li se nekada?
“Stalno. I to ne samo oko pogleda na fudbal, već oko mnogih stvari. Kod nas je demokratija, tako da ne mora da bude kako jedan kaže. Često razgovaramo oko tih stvari, znam koliko se trudi i pokušava da nešto promeni, uradi, pomogne... Ne zato što mu ja to govorim, već i on vidi neke stvari. On tamo bolje vidi situaciju i radi neki dobar posao za trenere i igrače u mlađim kategorijama. Znam da mu ovo smeta, ali ne može ni on sam. Mora mnogo više ljudi da se složi, udruži i istinska poželi da se napravi nekakav prosperitet bez nekakvih ličnih interesa”.

DOĐEŠ U MILAN, DELIŠ SVLAČIONICU S IBROM I POMISLIŠ DA MOŽEŠ DA LETIŠ

Marko Lazetić (©Starsport)

Pitaću te i za još jednog člana porodice. Letos si doveo bratanca Marka u TSC koji je imao težak period nakon odlaska iz Zvezde u Milan. Kako njega vidiš? Bio je u sličnoj situaciji kao gomila nekih naših talenata poput Miladinovića, Aleksića i ostalih koji ne igraju kada odu iz Mozzart Bet Superlige?
“To su činjenice. Da li odlaze prerano ili nedovoljno pripremljeni…. Što se Marka tiče, znam iznutra. Ne možemo pričati o nedostatku kvaliteta za igrača kojeg je kupio Milan. Problem je što on nije bio spreman za taj korak. Pogotovo što je ovde u tih poslednjih godinu dana trenirao sa prvim timom, igrao po par minuta, pa igrao za omladince, pa ga spuste u kadete za derbi, pa se vrati u prvi tim… Niti je imao kontinuitet, niti su njegovo telo i glava bili spremni da ode tamo i da opet igra za mladi tim i dokazuje se. Mnogo je teško prihvatiti, razumeti i objasniti igraču koji do 18. godine dominira u svemu za bilo koju mlađu generaciju. Dođe veliki Milan, ponudi novac, on deli svlačionicu sa Ibrahimovićem i pomisli da može da leti… Teško je odbiti Milan, ali je i teško njemu da shvati da je to samo korak. On je mislio da će doći tamo i igrati. Tada mu je bio potreban neki TSC na godinu dana. Mnogo je teško za mladog napadača, da dođe u tu ligu iz neigranja u našoj ligi. Kupljen je kao potencijal, ali u glavi to nije tako shvatao. Udario je glavom u zid i imao mnogo teške dve i po godine. I kako to već ide, krenu povrede jer telo ne može da trpi”.

Ti si mu pružio ruku spasa u TSC-u.
“Sada sam zadovoljan njegovim progresom. I kad smo ga dovodili, ja sam govorio njemu i upravi kluba da će Marko tek od januara biti pravi. Ne može odjednom kao rukom da se izbriše dve godine crnih rupa. Ne ide to tako. Nije realno. Njemu treba vremena da trenira se ekipom. Letos je odradio dobre pripreme i kod tadašnjeg trenera Klafurića dobio veću priliku nego što bi dobio da sam ja bio trener. On je to kod tog trenera zaslužio, ali ja bih ga spremao da neće igrati prvih 10 utakmica. Možda da uđe neku. A onda se on izborio kod tog trenera da igra i onda su i njemu opet skočila očekivanja. Najbitnije je da je naučio neke lekcije, da radi na sebi u svakom segmentu i mislim da je ovo što sad pokazuje, samo deo potencijala. Ja nenormalno verujem u njega. Posebno sad kad je sredio neke bubice i glavu, a ima tek 20 godina”.

Marko Lazetić (©Dušan Milenković/Starsport)

Igrači nam sve manje dobijaju šanse u ‘ligama petice’, ali treneri ne dobijaju nikakve. Šta tebe motiviše dalje posle Makabija? Lige petice?
“Ne volim da budem rob nekih reči o ‘ligama petice’. To je smešno jer niko ne zna šta može da se desi. Da mi je neko rekao pre godinu dana da ću raditi u Makabiju… Ciljevi su mi najveći mogući, ali sam u ovih devet meseci u Makabiju naučio se u trenerskom poslu sve menja za sedam dana. Vidimo da neki fantastični treneri i u Srbiji i inostranstvu promene klub, dođu negde i jednostavno se ne snađu. Zato uživam u ovome što se sad dešava. Imam tamo ugovor na godinu plus godinu, a imamo opciju i ja i klub. Naravno, zavisi i od rezultata, ali i od tog osećaja koji stvaramo. Imamo još devet utakmica i za svaku se spremam kao da je finale Lige šampiona. Uživam u borbi za titulu, punim stadionima i navijačima. Fudbal je pre svega spektakl za navijače. Kada osetite pred utakmicu taj adrenalin, pa zvižde navijači, pa skandiraju protiv mene… To je nešto što je u velikom klubu normalno i nešto što sam i očekivao da može da se desi. Da pokušam da usrećim tu armiju navijača. Naravno, da zadovoljim sebe i svoj stručni štab. Posle ćemo videti šta su sledeći koraci u kojim zemljama i dokle ćemo da doguramo. Samo čovek koji sanja velike stvari može da ih ostvari”.

Ima li u tim snovima negde Partizana i punih tribina u Humskoj?
“Postao sam trener da bih jednog dana trenirao Partizan. Ali uvek su tu i neke druge okolnosti. Partizan sad ima Srđana koji je fenomenalan trener. Dakle, treba da se poklope kockice da Partizan mene hoće i da ja tad budem slobodan i ko zna šta sve… Kad sam razmišljao o sebi kao o treneru, uvek sam želeo da to bude u Partizanu i da sa Partizanom osvajam trofeje. Da budem u mogućnosti da se sa Partizanom borim za trofeje što bi samim tim značilo i pune tribine. To je ta emocija. Ali, sada se držim ciljeva u Makabiju. Svi su me tamo dočekali raširenih ruku i stvarno osećamo poštovanje i poverenje, što je mnogo važno za zajednički odnos. Treba da završimo sezonu onako kako smo želeli pre početka”.