PRELAZZI: Tri golmanska i još poneki život pride
Vreme čitanja: 6min | ned. 02.01.22. | 08:21
Bila je ovo Martinezova godina, mnogo se loših stvari možda desilo u njoj, ali je jedan dečko, dobro, sada već momak na pragu četvrte decenije, najzad dočekao svoje...
Ako su nešto, išta dobro donela ova nova (kokuzna?) vremena, ovo doba sveprisutnosti, društvenih mreža, fudbala i sporta i muzike na svim kanalima i jutjubovima, to je što su onemogućili propadanje dara.
Ne, ne ono da sam sebe pobediš, svojom sujetom ili neznanjem ili lošim životnim odlukama, toga ima i uvek će ga biti, nego mit o tome da je neko jako dobar, a da jednostavno niko nije čuo za njega.
Izabrane vesti
Nije se probio bend koji je stvarno bolji od svega što je popularno i trebalo bi da mlati milione, da pobeđuje na Evroviziji i otvara Lolapaluzu umesto što na probama otvaraju pasijans; ima neki sjajan film koji niko nikad nije video, a da jeste, oskari bi mu i zlatne palme sami padali u krilo; ima i apsolutno savršen fudbaler koji guli krampone tamo negde u četvrtoj beloruskoj ligi, a bio bi svetski šampion, samo da mu se da šansa...
Jeeeeste...
To je možda nekad moglo, kada je svet bio manji, kada su se igrači, muzičari, glumci i ostali umetnici otkrivali tako što pošalješ skauta u neko selo, a on se bogdo zapije sa lokalcima pa i ne stigne na igralište. Sada nema izgovora za talenat, to ili imaš ili nemaš, neko će negde da vidi, i onda je samo do tebe.
Jer talenat ne možeš da sakriješ. Kako ono beše, mala deca, pijanci, uske trenerke i talenat ne mogu da lažu?
Izbor urednika
Izađe to sve napolje, nekad malo ranije, pa onda možeš da bljesneš i pogubiš se i izgubiš se, da te proguta crna rupa velikih očekivanja, da se zadaviš na velikom zalogaju, pa da o tebi, a možda ti nije ni dvadeset i rana, pričaju kao o bivšem.
A nekad, nekad čekaš baš dugo. Čini ti se – celu večnost.
Kako se meri večnost? Može da se gleda na kalendar, pa da se kaže da je večnost deset godina, jer to ti je polovina karijere, i to ako imaš nesreću da se rodiš kao golman. Ali Emilijano Martinez zna da tih deset godina večnosti mogu jednako dobro da se spakuju i u onih nekoliko sekundi kada se rival ustremljuje ka lopti što stoji nepravilno na parčetu belog kreča u njegovom kraljevstvu.
Ma u još manje, u onaj treptaj kada napadač podigne pogled i misli da zna gde da je smesti.
Za Emilijana Martineza, i zato valjda i tako dobro skida i penale i zicere, večnost su sekunde, a sekunde su godine. Godine nade i poniženja, godine strepnje i preispitivanja, godine kada niko nije znao njegovo ime i sadašnje sekunde kada ga znaju svi koji imaju oči da vide i prste da puste utakmicu ili prokleti Jutjub.
Nije ove godine Mozzart Sport požurio sa onim anketiranjem novinara što se pomalo zanimaju za fudbal, da sastave idealni tim, ali ako bi ovaj odozdo bio jedini što bi na prvo mesto stavio Emilijana Martineza, učinio bi to bez ikakvog razmišljanja i bez zadrške, i da mu se ne naljute Donaruma i Oblak.
Na keca, doslovno i figurativno.
Bila je ovo Martinezova godina, mnogo se loših stvari možda desilo u njoj, ali je jedan dečko, dobro, sada već momak na pragu četvrte decenije, najzad dočekao svoje.
To ružno pače u žutom dresu i kratkim rukavima postalo je prvak svog kontinenta i – arguably, sad bi ovde dok nas promatraju kroz monokl ubacili Englezi – najbolji golman Premijer lige.
Ah, do trijumfa na Kopa Amerika i odbranjena tri penala u polufinalu, sve sa onim njegovim ulaskom u mozak šutera, što verovatno niko ne radi bolje, zajedljivije, poganije od njega, do toga da se Leo Mesi u njega kune i da ga cela njegova zemlja, iz koje je otišao kao klinac i deceniju su mu govorili da je napravio grešku, do toga da je potporni stub bivšeg evropskog prvaka i najvredniji štih u rukama Stivena Džerarda, prošla je samo jedna večnost, ispunjena crnom, uz tek poneku nijansu sive.
Kada ga je sa 16 godina, ko zna kojim kanalima, u Argentini, u omladincima Independijentea, presreo izaslanik Arsena Vengera i prvi put mu pomenuo Arsenal, mali Emi – dobro, ne mali, već tada je imao više od 190 centimetara – pomislio je da možda taj El Arse, Arsenal de Sarandi, i nije toliko loš. Tek kada je avion krenuo preko okeana, u hladnu i daleku Englesku, čiji jezik nije znao ni da bekne, shvatio je da će mu život biti drugačiji nego što je mogao i da sanja.
Ako se igračima desi da propadnu kao žetoni, za golmane, posebno one iz drugih kultura, to je više pravilo nego izuzetak: puna je Vikipedija priča o nadarenim dugajlijama što su netragom nestali, i sećaju ih se samo totalni posvećenici ili gospoda što smišljaju pitanja za sportske pab kvizove, pa vam zavuku “bio je treći golman reprezentacije SR Jugoslavije na Evropskom prvenstvu 2000.” (Milorad Korać, valjda?)
Ništa nije upućivalo da će za jedno od dva “pojačanja” Arsenala 2009. – drugi beše Tomase Vermelenu – scenario biti drugačiji. Šest puta ga je klub slao na razne pozajmice, od Španije do četvrtog ranga takmičenja, i svih šest puta bi se vraćao u istom, gorem, havarisanom ili neispitanom stanju.
Recimo, 2012. ga je Kris Vajlder – kasnije ćemo ga dobro upoznati u Šefild Junajtedu – doveo u Oksford Junajted u Ligu dva, i na svom debiju će Emilijano Martinez primiti tri gola od Port Vejla.
Kasnije te godine, dobiće retku priliku da bude starter u matičnom klubu, i ne samo da će primiti tri gola, nego će dobiti još i dva pride: pet komada mu je spakovao Reding iza leđa, od čega četiri u prvom poluvremenu, i jedina je njegova sreća što su napadači Arsenala bili raspoloženiji od njega, pa su gosti u četvrtoj rundi Liga kupa slavili sa 7:5.
Mora da mu baš daleko izgleda ta oktobarska noć 2012. evo skoro deceniju kasnije, i mora da se baš uz kiseli osmeh seća svih onih novinskih naslova kada je napokon dobio pravu priliku: Emi je ni kriv ni dužan pominjan kao simbol propasti Arsenala i Vengerovog poznog mandata, jer je toj propastio nazočio s najboljeg mesta, iz prvog reda tribina...
I tek će pandemija koronavirusa prevrnuti sve(t) naglavačke.
Martinez će u onom “otpatku” od polusezone 2019. na 2020, odigranom pred praznim tribinama i više iz inata i za čast nego što je bilo šta trebalo rešiti, naplatiti sve svoje nedaće i sve svoje minuse. Stao je između stativa umesto povređenog Lenoa, Arsenal je ušao u seriju pobeda koja je kulminirala u finalu FA kupa protiv Čelsija. Bilo je 2:1, a taj Argentinac za kojeg su svi znali i kojeg niko poznavao nije delovao je samouvereno i superiorno.
Tog leta doneće jednu od najvažnijih odluka: umesto da ostane i da opet uđe u borbu čiji bi ishod bio u najboljem slučaju neizvestan – a vrlo verovatno bi opet duvao u rukavice pokraj terena, čekajući na Karabao kup – prešao je u Aston Vilu.
Tu se vreme ubrzava, kao kad je već pročitao beonjače čoveka koji mu puca penal: Martinez iz meča u meč dokazuje koliko je dobar golman, obožavaju ga i na Vila Parku i u “Fantaziju”, to sve napokon vide u njegovoj Argentini, pozivaju ga pod državni steg, postaje heroj nacije.
Tek mu je 29 ili već mu je 29, a proživeo je tri golmanska i još poneki život pride, i jednu večnost i poneku sekundu, i sve to “samo” u 2021.
Pa, ništa više ne bi mogao da poželi Emi Martinez za 2022, sem možda da je otvori danas “clean sheetom” na vrućem i uskom stadionu Brentforda, čisto da pokaže da ova za nama – eto, ne beše svima loša – nije bila slučajna.
A za ostalo će se već pobrinuti talenat, onaj što ne može da se sakrije, posebno ne u kratkim rukavima.
PREMIJER LIGA - 21. KOLO
Subota
Arsenal - Mančester siti 1:2 (1:0)
/Saka 31 - Marez 57, Rodri 90+3/
Votford - Totenhem 0:1 (0:0)
/Sančez 90+6/
Kristal Palas - Vest Hem 2:3 (0:3)
/Eduard 83, Oliz 90 - Antonio 22, Lancini 25, 45+5pen/
Nedelja
15.00: (3,25) Brentford (3,20) Aston Vila (2,45)
15.00: (3,00) Everton (3,05) Brajton (2,75)
15.00: (2,00) Lids (3,45) Barnli (3,80)
17.30: (2,80) Čelsi (3,35) Liverpul (2,70)
Ponedeljak
18.30: (1,65) Mančester Junajted (3,80) Vulverhempton (6,25)
Odloženo
Lester - Norič
Sautempton - Njukasl
*** kvote su podložne promenama