Srpska lekcija o istrajnosti i nepresušna glad za napretkom

Zato i ne čudi što smo u prvoj četvrtini Estoncima zaključali svaki prolaz do koša, što im nismo dozvolili ulaz u reket i maltene nijedan smislen šut unutar linije 6,75 metara. Već u uvodnih desetak minuta susreta odigrali smo odbranu kakvu bi verovatno struka želela da gleda na svakoj utakmici i to samo pokazuje koliko je malo potrebno da se naši igrači 'prešaltaju' u mod mašine koja odbranom melje protivnike. Odnosno, da nije sve samo u napadu koji je od prve utakmice priprema bio na izuzetnom nivou, već da se i defanzivno podižemo letvicu što će i te kako biti važno kada dođu daleko kvalitetniji protivnici. Za početak Letonija i naročito Turska u nastavku grupe.
"Počeli smo takmičenje sa pobedom, ali ne želimo da precenimo pobedu. Istovremeno ni da je potcenimo. Važna nam je pobeda, to nam je bio cilj. Ali, to nije naš jedini cilj. Želimo više, više, više. Želimo da pronalazimo bolja rešenja, da dajemo igračima šansu i da oni nastave da podižu formu. Ponašanje, koncentracija i odbrana su bili dobri, možemo da budemo zadovoljni" rekao je Pešić.

Da uprkos ubedljivoj igri i rezultatu nema mesta za opuštanje, videlo se u poslednjoj četvrtini. Tada je već bilo jasno da se Nikola Jokić, Bogdan Bogdanović, Aleksa Avramović i Nikola Jović, četvorica od petorice naših najefikasnijih igrača u tom trenutku, više neće ni vraćati na parket, što jeste rezultiralo padom u našoj igri pa smo naposletku i izgubili poslednji deo utakmice uz samo 12 postigutih poena (12:20), ali baš tada se videlo koliko je Pešiću bilo stalo da intenzitet i fokus ne padaju ni jednog trenutka. Aktivno je i dalje pratio stari trenerski vuk i sugerisao igračima šta da rade, čak je i sudijama stavio do znanja da neće tolerisati grube udarce i faulove koji mogu da dovedu do neželjenih situacija. Valjda je zato i Stefan Jović naglasio da je dobro što se na kraju niko nije povredio...

Važnu lekciju o tome koliko je bitno istrajati na svom putu dobili smo 2022. godine. I tada su mnogi, možda ne baš toliko kao sada, goreli od želje za zlatom i videli Srbiju na najvišem postolju, pa se završilo neslavno. Odatle i ta glad za uspehom. Nije nam se dalo u Berlinu, nismo imali dovoljno snage u Manili, a tako malo nam je nedostajalo da u Parizu još i pre finala napravio nešto što je pitanje da li bi se ikada više ponovilo...

Stare rane možda jesu zarasle, ali su i dalje tu da nas podsete šta se dogodi kada dođe jedan loš dan, kada ne ide kako treba ili kada nas povrede opterete do te mere da naposletku ostanemo skroz bez goriva. Protiv Estonije su svi imali umerenu energetsku potrošnju, videli smo se se Filip Petrušev digao, koliko je Tristan Vukčević ubitačan kad uhvati zalet, podsetili se koliko je Vanja Marinković kao pretnja iz drugog plana...

Sada nam ostaje još da sačekamo Vasilija Micića, da i on posle duže pauze uhvati svoj prepoznatljivi ritam jer bi moglo da bude od velike koristi ne samo za rotaciju, već i zbog konačne podele uloga i minuta. Nije moglo baš sve protiv Estonije, Portugalija je već nova šansa da dodatno unapredimo određene elemente, neke ispravimo i takođe iskoristimo šansu da ravnomerno podelimo opterećenje.