PRELAZZI: Ronaldinjo igra fudbal

Da li je do jeseni koja je neumitno došla, do ovog mraka koji u novembru kao da pada ranije nego ikad, ili što je već popaljena ta novogodišnja rasveta o kojoj se onoliko govori, tek deluje da nije rano da polako počnu da se svode računi za burnu fudbalsku 2018.

Biće do 31. decembra još čudesnih utakmica, biće jurcanja za titulom i preokreta koji slamaju srca i golova koji će nas ostaviti bez daha, ali lako je, već sada, reći koji je to događaj, koji je to trenutak, obeležio godinu svakog pravog ljubitelja fudbala.

Nije to, mada je blizu, odrastanje velikog dečka Kilijana Mbapea pred našim očima u trileru protiv Argentine; nije ni – mada im zeru nećemo oduzeti – proboj Hrvatske do završnice Svetskog prvenstva; nije ni kijevsko finale koje je dobio Serhio Ramos, ni odlazak Zidana, ni prelazak velikog Kristijana Ronalda u jedini klub u koji se može preći sa Šamartena a da to ne bude nazadovanje; ništa ni sa Mundijala, ni iz prelaznog roka, ni sa evropskih margina kojima pripada Srbija i čijem se prvaku najzad desilo nešto mnogo lepo, bez obzira na to šta bude do sredine decembra u toj Ligi šampiona...

Vratimo se čak u januar, na trenutak koji je u isto vreme mnogo boleo i ostavio nas ponosnim i nasmejanim; na vest koja je bila dugo očekivana a opet došla iznenada; na ono što se moralo desiti i ono što nismo mogli zamisliti svih onih godina kada se svet, ne samo fudbalski, činio lepšim i zanimljivijim mestom.

Makar zbog toga što smo znali da negde, igde, bilo gde, gledali ga ili ne, Ronaldinjo igra fudbal.

Teško je zamisliti da je toliko vremena prošlo, da se toliko stvari izdešavalo, mada se nije desila nijedna važnija, od sredine prvog meseca, usred brazilskog leta i naše zime, kada je Ronaldo de Asis Moreira obznanio da više neće servirati široki osmeh kojeg je trebalo poslati na onom zlatnom disku da posetiocima iz dubokog svemira predstavi čovečanstvo.

Šta drugo, zaboga? Znate, drugovi vanzemaljci, postoji na toj plavoj planeti jedna igra kojom su svi zaluđeni, a tu igru, onako kako je najlepše, niko nikada nije igrao kao taj Brazilac iz Porto Alegrea; pogledajte kako pleše u Londonu jednog proleća, i shvatićete koliko je čudan taj sport i koliko je, iako neznaveni tvrde suprotno, u njemu rezultat nebitan.

Čelsi je te 2005. savladao Barselonu na Stamford Bridžu, piše u novinskim izveštajima i tako i dalje stoji, evo proverili smo za vas, na zvaničnom sajtu UEFA, samo što čitava populacija koja voli tu igru zna da nije, da je iste večeri u Ligi šampiona zapravo pobedio Ronaldinjo, pa onda redom i: Barselona, Brazil, “o jogo bonito”, lepota, radost, romantika, poezija...

Pogledajte kako dupetom daje pas, pa kako pogađa one prečke na treningu, pa kako gleda na jednu stranu dok lopta putuje na neku drugu, kako radi biciklicu i kako pogađa iz slobodnog udarca; kako pokorava Madrid i Madrid ustaje da mu se pokloni, i u tom trenutku razmaženi navijači najtrofejnijeg kluba na svetu nisu čak ni ljuti što on ne nastupa za njih, već radosni što postoji.

Zašto smo se, sem zbog preuranjenog podvlačenja crte pod turbulentnu 2018. godinu, setili Ronaldinja? Da se nije vratio, slučajno,  da nije saopštio da mu je dosta penzije i da ga svrbe prsti na nogama da ponovo vodi ljubav s loptom, a u te orgije smo svi bili uključeni, nismo li? Možda je potpisao ugovor sa nekim japanskim klubom, ili nekim američkim klubom, ili nekim uzbekistanskim klubom, kao jednom njegov drugar Rivaldo, pa ćemo morati da tražimo strimove i navijamo satove za 3 ujutru da gledamo kako to u Japanu, u Americi, u Uzbekistanu, ponovo pleše Ronaldinjo?

Ah, ne, spustimo očekivanja, najdivniji fudbaler 21. veka i najbrazilskiji Brazilac koji je ikada postojao – ko je, beše, da li je to bio Tostao, za njega rekao da je imao “dribling Rivelinja, viziju Žersona, duh i radost Garinče, moć i umeće Žairzinja i Ronalda, tehniku Zika i kreativnost Romarija”? (Ronaldinju bi i samo Rivelinjo, njegov večiti idol, bio dovoljan!) – neće se vratiti, a možda i ne treba da se vrati.

Našao bi se u ovom sve gnusnijem svetu neko ko bi mu zviždao, neki komentator koji bi ispod te vesti, i ispod ovog teksta o njemu, napisao da “nije Ronaldinjo bio baš tako dobar, znam ja”, ili bi mu zagledali stomak i kilažu, kao da je kod genija važan stomak ili kilaža, ne mora taj ni da trči i opet bi bio bolji od svih tamo...

Ronaldinjo Gaučo je u proteklih nedelju-dve bio u fokusu baš takve javnosti, krvožedne pre svega, one za koju ne postoje heroji, pa čak ni oni koji su istinski.

A istinski su samo oni koji su grešni i koji nisu nužno savršeni.

Pre nekoliko dana svetski su mediji javili da su njegov brat i on – Ronaldinjo će vam i dalje reći da je najbolji igrač kojeg nikada niste videli zapravo njegov burazer, i da bez te spoznaje on ne bi ni smogao snage i hrabrosti da se izvuče iz one straćare bez čiste vode u faveli Porto Alegrea – upali u neki problem sa vlastima savezne države Rio Sul do Grande oko poreza i da je naloženo da im se zaplene pasoši dok ne izmire svoj dug državi.

Kao da Ronaldinju treba pasoš da bilo gde putuje, zaboga, njemu su sve granice otvorene, postoji li carinik koji neće stati mirno, salutirati tom čoveku i reći mu “Dobro došli u našu zemlju, počastvovani smo”?

Druga vest bila je nešto opasnija, bar tako žele da nas ubede, po reputaciju nenadmašnog Brazilca. Ronaldinjo, ali i Rivaldo i Kaka i još nekolicina igrača – ne i Žuninjo Pernambukano, koji je svoje negodovanje izrazio vrlo javno – podržali su na predsedničkim izborima u Brazilu populistu Žaira Bolsonaroa, koji je pre sedam-osam dana pobedio u drugom krugu i koji će se 1. januara useliti u Palasio da Alvorada u Braziliji, odakle se vlada šestom najmnogoljudnijom nacijom planete.

Ronaldinjova odluka začudila je mnoge, posebno zbog boje njegove kože u svetlu činjenice da je Bolsonaro optužen (između ostalog) i za rasizam; čak je i njegova Barselona, vazda raspoložena za diskusije o politici, saopštila da se malo ljutnula na njega.

(Glavni kritičari setili su se Doktora Sokratesa, koji je bio na suprotnoj strani političkog spektra i koji je dizao glas protiv vojne diktature čak i kada je to moglo da mu ugrozi egzistenciju; obe ove stvari govore, pre svega, koliko je fudbal neodvojivi deo brazilskog života, koliko se u sve meša, koliko ništa ne može bez njega.)

Ah, baš ga briga, uostalom, on tera u životu kao što je terao loptu; Ronaldinjo je na terenu uvek video potez-dva-pet unapred, pa što ne bi i u novoj karijeri. Ako je Ronaldinjo, želimo reći, odlučio da svojim imenom stane iza nekoga, a utoliko je to iskrenije jer je odlučio da živi u svojoj zemlji, ko smo mi da sudimo, pošto bi Ronaldinjo mogao da bude i predsednik ako hoće, a kamoli da jednim postom na Instagramu odabere prvog čoveka države.

No glavni razlog je pomalo sebičan ili, eufemistički, intimniji: kada se ono u januaru Ronaldinjo navodno oprostio – doći ćemo i do toga “navodno” – sopstveniku ove kolumne zamereno je što je bio previše ličan, što nije podsetio na one zanimljive i nadasve kultne detalje iz biografije, što nije pobrojao trofeje nego se setio, sebičnjak jedan, kako je gledao Ronaldinja uživo i koliko je bio srećan zbog toga.

Mea culpa, od sada pa do kraja teksta samo sušta objektivnost, koja će valjda i bez emocija uspeti da podseti svakoga zašto je toliko važan, zašto je jedinstven i neponovljiv, zašto nam toliko treba Ronaldinjo, i zašto je ovo bila njegova godina.

U jednu ruku, zapravo, i to je važnije od Bolsonara i od toga da li mu iko pravi problem s pasošem, Gaučo nikada neće otići, a ponajmanje će otići u januaru 2018, i to je, valjda, ono što ga razlikuje od prstohvata legendi fudbala iz 20. veka koje bi mogle da mu stanu uz bok ili ga eventualno nadvise.

Brazilac je bio prva ikona novog naraštaja, onog koji gotovo da ne zna da je postojao svet pre interneta, a fudbal pre Lige šampiona i svih ovih novaca. Možete ih nazvati Generacijom Y ako vam je do etiketiranja, onom koja je došla posle nas milenijalaca – grozne li reči – ali za ovu argumentaciju, neka bude da je to YouTube generacija, u najboljem smislu te sintagme.

Ne slučajno: danas se pregledi na tom sajtu mere milijardama, ali ostaje zabeleženo, taman koliko i dve “Zlatne lopte” – prvi klip koji je imao više od milion “views” bila je ta legendarna reklama u kojoj je Ronaldinjo pogađao prečku, a mi se svađali je li to montaža ili ne.

Umnogome je, dakle, kao da mu nije bilo dosta što je promenio fudbal, promenio i način na koji shvatamo marketing.

U odnosu na tih nekoliko velikana fudbala, čija su dostignuća zabeležena, ako i jesu, na snimcima koji jedva verglaju na 24 sličice u sekundi, ovekovečena na crno-belim televizorima ili, u najgorem slučaju, samo u pričama starijih ljudi i odavno ishabanim novinskim člancima koji naravno da nisu digitalizovani, Ronaldinjo je imao sreću – pardon, mi smo imali sreću – da živi, stvara i slika u doba procvata novih tehnologija, imerzivnosti i sveprisutnosti kamera i video-zapisa.

Svaki od onih njegovih poteza, pa još na desetine, na stotine drugih, zauvek su pohranjeni na sigurno mesto, a odatle emitovani, reemitovani, i na jedan klik dostupni, na polzu čovečanstva i svakog onog deteta koje uzima loptu u noge po prvi, peti, petstopeti put.

Ronaldinjo i njegova magija zauvek će biti pred očima fudbalskog sveta, dok god se ova plava tačka koja je modelovana po od udarca nabrekloj lopti bude okretala oko Sunca, pa možda i koji eon duže; nikada se nećemo osećati starima kada budemo pričali o njemu jer će on uvek biti moderan, svež i nov, niko nikada neće moći da zaboravi Ronaldinja, pa da mora da se kopa po arhivima da bi ga se setilo.

U tom smislu onaj tekst na kojem je novinaru zamereno jeste bio suvišan, jer je dovoljno samo uključiti taj prokleti, taj divni YouTube, pa da opet budete na stadionu Santjago Bernabeu i da aplaudirate majstoru, pa da opet budete na Stamford Bridžu i da učite prve i jedine korake sambe koji će vam ikada zatrebati, pa da opet vidite kako je neki klinac posramio Dungu, a onda razvukao osmeh širok kao fudbalski teren i prelep kao Brazil.

Jedino pitanje koje nikada ne smete postaviti, i jedino pitanje na koje ne treba dati odgovor znatiželjnim klincima koji su bili toliko baksuzni da ga ne gledaju dok je bio u naponu snage, jeste da li je Ronaldinjo mogao više, posebno od poslednje sezone u Barseloni, pa preko Milana i laganog gašenja žara u očima.

Kao i kod svih suštinskih filozofskih pitanja i dilema, ni ovo se ne može odgonetnuti – zapravo, kakav ste čovek i šta očekujete od života i fudbala, takav će vam biti i stav o poznim danima Ronaldinjove karijere.

Ima ta generacija koja će se zauvek sećati Ronaldinja, čak i ako je rođena u ovom milenijumu, naviku da govori u klipovima i slikama; to samo može koristiti geniju, jer su reči zapravo suvišne.

Jedna od takvih slika koja ga opisuje, delo nekog anonimnog klinca, kaže ovo: Junajtedu nedostaje Ferguson, Milanu nedostaje Kaka, Realu nedostaje Zidan...

... A Ronaldinjo?

Ronaldinjo nedostaje fudbalu.

A kada i vi to osetite, kada vam se učini da se sve pretvorilo u znoj i krv, da je lepa igra ugažena kao kad travu na svetom Vembliju pokose igrači jednog drugog sporta koji se sasvim slučajno fudbalom zove, kada vam je dosta priče o korupciji, nameštaljkama, intrigama, milijardama, slobodno sebi prepišite, terapijski, pola sata Ronaldinja Gauča na YouTube-u.

Prvog igrača čiji nijedan magični potez nikada neće biti zaboravljen; prvog fudbalera koji je pomirio generacije kao što je pomirio Real i Barsu, kao što je pomirio čovečanstvo; jedinog čoveka koji je obeležio godinu u kojoj se nije ni pojavio na terenu.

Jer čak i posle 2018, valjda je jasno: negde, igde, bilo gde, gledali ga ili ne, Ronaldinjo igra fudbal.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Reuters