Omiljeni zlikovac

Bio je to jedan od onih intervjua koje u magazinima zovu životnim. Potpisnik ovih redova cedio je potkraj trećeg sata razgovora sve što je mogao iz Dina Rađe. Njegova sećanja na rad sa profesorom Nikolićem, priče iz Rima i Bostona, američka iskustva i Mosorove anegdote, kada je red došao na pitanje o najboljem šuteru svih vremena.
"Ti sigurno misliš na Karija", pitao je Rađa, sa već spremnim odgovor. "E pa ne bih se ja složio da je on najbolji šuter svih vremena. Jeste najbolji šuter danas, ali kako ćemo ga uporediti sa šuterima koji su svoje šuteve uzimali u potpuno drugačijim okolnostima?"

Na Fakultetu političkih nauka gde se uči žurnalistika - teorijski i površno, a naročito u zadimljenim redakcijama gde se učila suštinski, niko od iskusnih prenosilaca znanja ne bi savetovao mladog novinara da se sa svojim sagovornikom posvađa. Makar bio sam kraj razgovora.
"A ko je, molim Vas, bolji šuter od Stefa Karija, u istoriji", pitao je taj mladi novinar, a Rađa zapodenuo dugu raspravu na čijem kraju se ničije mišljenje nije promenilo. To je bio klasičan efekat Stefa Karija.

Taj košarkaš - najbolji šuter svih vremena, čast Rađi i svakoj drugoj legendi koja misli suprotno - nije promenio igru samo na terenu i svojom dalekometnom paljbom omogućio bolji spejsing i igru small ball petorki. On je svojom pojavom promenio i način na koji se košarka gleda, način na koji se o njoj raspravlja i čitavu vizuru i pogled na istoriju igre.

Ovih dana, kada je njegov Golden Stejt sa pozicije broj sedam obezbedio prolaz kroz plej-in do plej-ofa, po prvi put promenila se vizura samog Stefa.

Niko nikada nije šutirao kao on. Tako brz izbačaj imao je samo Mahmud Abdul Rauf. Takvu preciznost u važnim utakmica imao je, makar približno, Rej Alen. Možda i Redži Miler. Sa tih distanci, međutim, uz tu brzinu izbačaja i efikasnost, nije šutirao nikada niko. I kada je on to počeo da radi, vilice su nam prirodno završavale na podu.

Kada je Golden Stejt izgradio dinastiju koja je krenula da hara NBA ligom, sa Stivom Kerom na klupi, mogli smo da omrznemo Kevina Durenta, mogao je da nas iziritira Klej, ali je uvek bilo malo ljudi koji su mogli da se ljute na Stefa.

Čak i ako bi zatrpao njihov voljeni tim. Čak i ako bi to uradio brutalno, bez trunke kajanja. Njegov izraz lica uvek je bio isti. Osmeh je uvek bio jednako širok. A šut jednako precizan, koliko god prostor za izbačaj bio sužen.

Uživali smo u tome što se pojavio ubica dečijeg lica.

I onda smo pomislili da je to to. Po meri prosečnih ljudskih života, koji mere kada je čemu vreme i kada je vreme za čiji kraj, proračunali smo da je bilo dosta i small balla i kanonada u koš nemoćnih rivala - makar rivali ne bili nemoćni, on bi ih šutem time učinio - da je dosta i prstiju Drejmonda Grina u tuđim očima, da je dosta svega.

Tako je sa ljudima. Ako je neko previše dobar, postoje oni koji ga obožavaju i oni koji ga preziru. Ali čak i oni koji ga obožavaju, imaju određenu granicu. Ne treba preterivati. Posle nekog vremena ti se i najmliji smuči.

Ali Stef nije čovek prosečnog ljudskog života. Stef je oduvek bio nešto drugo. Ne zbog brzine izbačaja. Ni zbog širokog osmeha dok ti uništava život. Nego zbog aure koju je uspeo da očuva. I zato njegovo merilo za to kada je vreme za čiji kraj nije bilo isto kao naše.

Tako je Golden stejt osvojio šampionski prsten iako mnogi nisu na tako nešto računali, u sezoni kada je po čovečijem tumačenju pravde prsten pripadao Imeu Udoki i njegovim Seltiksima; kada je po kladioničarskom tumačenju stvarnosti kvota bila manja na bar tri tima u ligi pred početak tog plej-ofa.

Stef je bio najbolji strelac prve četiri utakmice finalne serije, strpavši u koš Bostona 34, 29, 31 i 43 poena, kao da šeta po parku, kao da to nije ništa. I u poslednjoj je dodao 34, rutinski i raširio osmeh iznad još jednog prstena.

Opet smo mislili da je kraj, da naš ubica dečijeg lica odlazi u zasluženu penziju, da jaše prerijom i priča kako se nekada pucalo. I opet je on znao bolje od nas gde mu je kraj.

Na Olimpijskim igrama u Parizu poslao je na spavanje Srbiju - kuća mu ne pevala - i Francuze u finalu i bio je to jedan od prvih upečatljivih trenutaka kada onaj dobri pobednik nije izgledao tako dobro. Kada nam se učinio zločestim. Nije se ni ranije stideo trash talka, niti se plašio da uđe u klinč sa jačima od sebe, ali nismo u tom širokom osmehu prepoznavali cinizam, nije nas žuljalo, nismo se pitali kad će, konačno, kraj.

Po završetku utakmice sa Memfisom u plej-inu, Džimi Batler koji je odigrao sjajan meč, grlio se sa Drejmondom Grinom i gledali smo dva ulična psa okružena čirlidersicama kako bodre jedan drugog pred plej-of koji ih čeka. I videli smo Stefa Karija, koji prvi put svojom aurom nije odskakako. Nije prljav ni prgav ni loš, kakva su ova dvojica po prirodi, samo je, suprotno našem tumačenju stvarnosti i vremena, odlučio da i dalje bude tu i da kraj odloži dokle on želi.

Možda to bude već u prvoj rundi protiv Hjuston Rokitsa, ali iskustvo govori da je taj pogled preko širokog osmeha usmeren nešto dalje. Stef je promenio igru i promenio je njenu publiku. A sada je, u poslednjoj inkarnaciji svog majstorstva, promenio i sebe.

Kada veže šest trojki u poslednjoj četrtini, svaku iz sve teže pozicije, konačno se glasno pitamo - hoće li ovo ikada stati, dok se u sebi molimo da ne prestane.