PRELAZZI: Potcenjen prvotimac Real Madrida

Stilska figura oksimoron – kao i druge stilske figure, uostalom, a neke od njih provejavaće poput jutarnje rose ovim tekstom – služi ne samo da ukrasi jezik i govor, nego i da nas natera na razmišljanje.

 Na prvi pogled, na prvi odjek, ona je protivrečna, toliko protivrečna da je nemoguća. Tek kada malo porazmislite, shvatićete da ima smisla.

 Recimo, ono čuveno Šekspirovo "požuri polako", pa mračna svetlost, pa javna tajna ili, kad smo kod fudbala, "stopostotna šansa", jer ako je nešto sto posto, onda nije šansa, nego je – gotova stvar.

 Ili, kad smo još više kod fudbala, evo jednog zanimljivog oksimorona u predvečerje finala Lige šampiona na Vembliju: potcenjeni prvotimac Real Madrida.

Može li se, dakle, biti u prvih 11 Real Madrida, može li se biti ljubimac najvećeg trenera u ovom veku, može li se imati tri titule i jednu evropsku krunu pride i biti jako važan šraf u ekipi koja juriša na petnaestu, bokte, nikad ih niko neće stići, petnaestu titulu šampiona Starog kontinenta, a opet nekako biti u drugom planu?

Može, valjda, samo u Realu, ne tek zato što taj stadion baca svoju senku toliko daleko da nekada zamrači i sunce i mesec i zvezde, nego i zato što uvek bude neko veći. A Federiko Valverde, jer za njega ponekad upotrebe taj oksimoron, pa kažu "potcenjeni Fede Valverde", navikao je da bude neko veći od njega. Baš kao što je navikao da uradi nešto veliko, pa da onda jedno nedelju-dve pričaju samo o njemu, pre nego što se vrate onim malo većim zvezdama.

 A opet, morate da budete samo moron, bez onog oksi-, pa da pomislite da uspeh Reala – uspeh, bez obzira na to što su favoriti – večeras ne zavisi od ovog Urugvajca, i od Rodriga zajedno s njim (kad smo kod potcenjenosti) ili od Kamavinge (kad smo kod sredine terena, u nedostatku Čuamenija), taman koliko od Vinisijusa ili Džuda Belingema, koji su mnogo više u centru pažnje. Ili od budućeg penzionera, velikog Tonija Krosa, ili od najboljeg fudbalera, nogometaša i kako god da vam drago kojeg je ovo podneblje ikada dalo, Luke Modrića.

Šta rade Dortmundovi šampioni iz '97? Od života u vinogradima, preko savetnika do programera

Jer iako nije prva asocijacija na ovu generaciju Real Madrida – "generacija" su iako ih dele i decenije, jer malo ko je u ovom stoleću napravio taj tihi, mudri "rebilding" kao Madriđani – iako ne postiže golove koliko neki čiji se dresovi malo bolje prodaju (ove sezone tek 3, od čega samo jedan u Ligi šampiona) nije se, valjda, rodio još taj majčin sin koji bi potcenio Valverdea?

Biće da mu je taj hendikep prednost (kad smo kod oksimorona), to što mu se ne zna tačna pozicija, i ne zna se šta tačno radi u Ančelotijevom timu (a radio je čak i kod Zidana, sa mnogo manje iskustva), jer je tačan odgovor "radi sve", pa ga je teško staviti u razrađene kalupe modernih fudbalskih narativa.

Samo, nije pravo pitanje "ko je Federiko Valverde", ni "šta je Federiko Valverde". Eventualno može da bude "kako Federiko Valverde".

To "kako" se najbolje videlo ove sezone, kada se ustabilio u sredini terena, mada je uvek mogao, na samo jedan mig, da se nađe gde god treba, i da povede kontru i da se zatrči da bude prvi u odbrani. Ni zamena za Modrića i Krosa, kao što se mislilo, ni njihova nadgradnja, ni samo tercer novajliji Džudu Belingemu, već nešto potpuno drugo, nešto iz one rečenice "mogao bih da ti objasnim, ali bolje je da sam pogledaš".

 Statistika je nekada kao bikini, a nekada bogme kao tanga koja se uvlači u guzu, pa na lep način sakrije ono što smeta da se istina vidi: ona mršava kolona PRELAZZgolova prilično neuspešno sakriva doprinos momka kojeg su svojevremeno, kada je kao mršavi dugajlija sa 16 godina debitovao za Penjarol, skauti u tefter upisali kao "reinkarnaciju Stivena Džerarda".

 Tu ne piše ništa o energiji, o htenju, o fokusu, o inteligenciji, o posvećenosti, o njegova tri-četiri para pluća koliko je spakovao u tih 180 i kusur centimetara, o tome koliko druge oko sebe čini boljima, ni o tome da možda u svetu fudbala ne postoji igrač koji može da pokriva toliko pozicija, a da na svakoj bude igrač više.

Možda je to u njemu rodni Montevideo? Dovoljno urugvajske krvi i vaspitanja da bude borben i požrtvovan kao i većina njegovih prijatelja iz reprezentacije i svih onih slavnih predaka koji su od Urugvaja napravili svetski fenomen, a dovoljno na River Plati da sa plimom dođe i tehnika s one strane zaliva, tehnika koju u sebi otkrije svaki musavi El Pibe.

 Takav je već godinama bio tiha patnja brojnih klubova širom sveta, pardon širom Engleske, koji su osluškivali svaku glasinu sa Pirineja: da se nije malo ljutnuo što misli da ga ne cene dovoljno, da nije zapelo negde oko ugovora, da nije spreman za neki sledeći, kako se to već mudro kaže, izazov?

Vampir što ne gubi finala i demoni prošlosti pred tročlanom komisijom iz Dortmunda

Svaka ta lažna vest trajala bi taman koliko i pomisao da bi se Real – makar dok je u njemu Ančeloti, a to će biti dok on to želi da bude – odrekao momka koji će vremenom steći i pravo na kapitensku traku "po starini", premda ju je već stekao po onome što pruža.

 Sve to čini ga već velikim igračem i jednako metom u večerašnjem finalu. Ako je Real neuporedivo bolji od Borusije "čovek za čoveka", sa Fedeom Valverdeom imaju dodatnu brojčanu prednost.

Ali ona, zna to dobro momak kojeg su potcenjivali, na Vembliju ne znači ništa, kao ni ona statistika, kao ni broj prodatih dresova ili reelsova na Instagramu.

Stilske figure ne služe samo da ulepšaju jezik i neki tekst; ni Federiko Valverde, ima to ko će da radi, ne služi da ulepša igru Real Madrida.

Samo da je učini boljom, efikasnijom, trofejnijom, sve dok i poslednji gledalac ne čuje za oksimoron i nasmeje se zbog njegove protivrečnosti – "potcenjeni Fede Valverde".