PRELAZZI: On bi kao da ode, a oni mu kao ne daju

U čuvenom mjuziklu "The Sound of Music" (kod nas još otoič preveden kao "Moje pesme, moji snovi", kao jedan od prvih filmova koje su distributeri slobodno prekrstili, otvorivši tako sezonu kreativnih tumačenja naslova), još na početku postoji ona scena kada časne sestre pevaju o Mariji, glavnom liku u tumačenju Džuli Endrjuz.

(I ne, za ovu priču uopšte nije nevažno što su kompozitori svih pesama u mjuziklu legendarni Rodžers i Hamerstin, fudbalskim poklonicima najpoznatiji kao autori himne "You'll Never Walk Alone".)

"Kako rešiti problem kao što je Marija?", pitaju se one.

Kada je u svom najboljem izdanju, Marija je sjajna, Marija vas zabavlja, Marija je šarmantna. Ali, u isto vreme je previše nepredvidiva, daje sebi za pravo mnogo više nego što jedna tako ozbiljna institucija može da podnese. Ona je i umiljato jagnje i đavo, i anđeo i glavobolja, sve u svemu jedna velika zagonetka.

Pre svega, reći će jedna časna sestra i pogoditi suštinu, "Marija ne donosi korist našoj opatiji."

Da je ovaj tekst pisan pre samo pet godina, sa istom tezom – "Kako rešiti problem kao što je Kristijano Ronaldo?" – njegova bi tematika bila potpuno drugačija. Rešavanje problema Kristijana Ronalda tada je značilo mukotrpno taktičko nadmudrivanje sa jednim od dvojice najboljih fudbalera 21. stoleća, uz stalnu opasnost da ni ta jednačina ne donosi nužno dobre rezultate, jer Ronaldo može da bude i nešto više od sume sopstvenih (pozamašnih) kvaliteta.

No danas je pred Mančester Junajtedom i njihovim novim trenerom Erikom ten Hagom, ali i pred svim klubovima koji su se ovih dana pominjali kao potencijalno odredište – a nema ih mnogo, što takođe dosta govori o Portugalcu – jedna druga glavolomka i glavobolja, u letnjem mjuziklu "Ronaldove pesme, Ronaldovi snovi".

Mural Kristijanu Ronaldu (©Reuters)

Kako rešiti problem kao što je Ronaldo – i đavo i anđeo i glavobolja i urlik posle gola – posebno ako ste postali neoprostivo i nepremostivo svesni da je Ronaldo problem tek kada je Ronaldo rekao da je problem u vama?

I možda je jedini šok nakon proverenih informacija da Kristijano Ronaldo želi da ode negde gde će igrati Ligu šampiona i boriti se za trofeje, bilo to što niko više nije bio šokiran.

Malo zbog veličine njegovog ega, malo zato što su klubovi odavno izgubili glavno mesto za pokeraškim stolom i prepustili blefove fudbalerima i njihovim menadžerima, malo više zbog onoga što je Mančester Junajted postao u poslednjim deset godina, a što je, ispostaviće se, vrhunac dobilo baš prošlog leta, kada se Kristijano "vratio kući".

Italijanski novinari, uvek mnogo rečitiji od svih svojih kolega s drugih meridijana – to je tradicija pisanja o fudbalu koja se često graniči sa istraživačkim novinarstvom s jedne i beletristikom s druge strane – saželi su svojevremeno, još u onim torinskim godinicama, to u jednoj rečenici: "Ronaldo je odlično rešenje za probleme koje sam Ronaldo donosi."

Englezi, okrenuti rezultatima, to ovih dana govore drugačije: "Današnji Kristijano je gol više i pre početka utakmice... uz igrača manje tokom cele utakmice."

Ili: "Njegovo prisustvo u timu Mančester Junajteda stvorilo je problem koji će njegovo odsustvo iz tima Mančester Junajteda samo pogoršati."

Junajted nema napadača – ili su pobegli glavom bez obzira ne bi li se nekako izvukli od Ronaldove senke, ili ne daju golove, ili su ih hapsili momci u plavom, a ne samo protivnički bekovi – pa bi odlazak čoveka koji ih je prošle sezone svojim pogocima držao s ove strane konopaca delovao kao težak udarac.

A opet, ne deluje kao da bi Erik ten Hag prolio previše suza, posebno što je došao u idealnom trenutku: ako okrećemo novi list, mogao bi da kaže i verovatno bi rekao sa vrha South Towera, najviše zgrade u Mančesteru i okolini, onda ga okrećemo do kraja.

(Uostalom, nije ni Siti imao špica, pa ih evo, opet su prvaci?)

Junajted nakon godina bez trofeja i – još gore – godina bez nade ne predstavlja, niti može da predstavlja okruženje sa nepodnošljivim pritiskom, i Holanđanin će moći (što je samo potcrtano šut-kart... pardon, zahvalnicom Ralfu Rangniku) da vaja neki novi Ajaks, u kojem se i najveći fudbalski genijalci, kao što je bio Dušan Tadić, odriču od velikog fonta na dresu ili posteru.

A taj Ajaks, koliko god ga Tadić oličavao, imao je samo jedan pravi autoritet – Ajaks.

Bez Ronalda, ETH (zlobnici bi rekli da ova skraćenica podseća na jednu kriptovalutu koja je izgubila polovinu svoje vrednosti u poslednjih nekoliko meseci, ali dobro sad) ne samo da dobija tim koji će ga slušati čak i kad kaže "Momci, igramo presing", nego i svlačionicu u kojoj može da bude najglasniji ili makar najuticajniji, i da ne brine da će njegova najveća zvezda prilično javno prozvati njegovog najskupljeg defanzivca i optužiti ga da nije dostojan kapiten. (Hari Megvajer to svakako i nije, ali postoji ona o sirotinji i zecu i ona o magarcu i blatu...)

Kristijano Ronaldo (©Reuters)

Sezona stiže brzo, a turneja po Dalekom istoku i Australiji je već tu: ako Ten Hag voli harmoničan sistem, a svi holandski treneri ga vole, onda nije previše lud za scenariom u kojem se Junajted dvadeset dana uigrava, a onda dođe Ronaldo i ukrade deci loptu.

Pa je ponese kući i probuši, jer mu se tako može...

Zato Holanđanin ovih dana deluje kao onaj čuveni vojnik iz Bosne s početka sukoba u SFRJ, u kratkotrajnom ratu sa Slovenijom: "Ronaldo bi kao da ode, a mi mu kao ne damo..."

Možda bi to bio najveći lek za Junajted, klub koji je prošle godine doveo Ronalda pre svega zato što je to bio dobar PR, i tek da bi, kao što su umeli nekada, osujetili najveće gradske rivale.

Bilo je to pitanje emocija, pitanje stila, pitanje tradicije, pitanje marketinga, a ponajmanje pitanje golova i učinka na terenu (koji, gledajući statističke kolone, nije sporan).

Ništa od ovoga ne mora da se čita – i to uistinu nije – kao osuda Kristijana Ronalda.

Svi čekaju Ronaldov sledeći potez (©Reuters)

Štaviše: da čovek u 38. godini života želi toliko da pobeđuje, a da pritom počesto ume i sam da pobeđuje, to je ono što ga čini, rekao bi narodni pesnik, izuzetnim.

To je ono zbog čega ćemo Ronalda pamtiti mnogo godina nakon što prođe i ova drama u kojoj svi dobro paze da ne potegnu reč "izdaja". To je ono zbog čega smo ga poštovali i plašili ga se u isto vreme.

Ali, ako neko zna šta je snaga brenda, onda to zna Mančester Junajted, prvi klub koji je sebe uspešno brendirao u ovom novom fudbalu; na nekoj berzi postoji kantar na kojem je lako izmeriti čiji je veći (brend, dakako), i to je igra u kojoj nema ljutnje.

Samo, koja će opatija, i pod kojim izgovorom – a Tomas bi Tuhel, recimo, morao da nađe baš jak izgovor pred ogledalom da opravda i proguta i prećuti ambiciju novih gazdi Čelsija – pomisliti ovog leta da ume da reši problem kao što je Kristijano Ronaldo?