PRELAZZI: Mister Klaudio, gde ćete za Novu?

Uvek je važno ko si i šta si, ali nekada je važno i kako i kada odeš. Istorija je puna primera ljudi koji su predugo pokušavali da ostanu relevantni, koji su se gurali negde i kad je njihovo vreme već prošlo, koji su bili opasno blizu da pogaze sve dobro što su za života uradili samo za još jedno, poslednje “o-ruk” ili “ura”.

Klaudio Ranijeri makar ne mora da brine da će završiti u ovoj poslednjoj kategoriji.

Šta god da se desi od sada pa do kraja njegove karijere, a posebno ono što se desi na Vikaridž Roudu, čak i ako bude bilo i loše i smešno i potresno, neće izbrisati onu radost koju je doneo Lesteru i svima koji vole fudbal.

Tada se tankoćutni Rimljanin, koji je ponekad izgledao kao previše veliki gospodin za igru što odgaja i zaliva proždrljivce i laprdala, upisao u večnost, i sve i da je posle toga izašao potpuno nag na ulicu i počeo da ujeda prolaznike, bilo bi mu se oprostilo, a kamoli što je vodio timove kojima mahom nije bilo pomoći.

Nešto je drugo opasno u poslednjem dolasku Ranijerija u Premijer ligu – bio je i onaj pokušaj da spase Fulam, ali magija je izostala, možda baš iz razloga iz kojih će gotovo izvesno izostati sada u Votfordu – koji će verovatno, ne može se baš protiv krštenice, koliko god da ste se pazili i koliko god da su vam dobri geni, pa je i vaša staramajka lepo poživela uz dobra vina, biti i njegov stvarno poslednji mandat u ovom takmičenju.

Nešto je drugo, hoćemo reći, opasno, iz nekih drugih razloga je možda trebalo da posluša dobronamerne savete da se mane Votforda i familije Poco.

Ne treba mu to u ovom stadijumu života, jednostavno, ni kad je bio mlađi nije Ranijeri voleo da diže glas, prepire se i po svaku cenu isteruje svoje, a premda je umeo da gleda u čeljusti raznih zveri, sa ovako se bahatim gazdama još nije sretao.

U njegovim godinama je sasvim u redu živeti penzionerske dane, pojaviti se povremeno na kakvom stadionu koji si svojevremeno umeo da oplemeniš, mahnuti fanovima obučenim u plavo i ostati nepomućenog zdravlja, pre svega pristojne mentalne higijene.

Ali Klaudio je pokazao da ga još loži, da još ima strasti u toj italijanskoj glavi, a svaka poruka da se okani ćorava posla i uživa u toploj domovini, te da sa “budalama” nema priče (teško da su ti koji su mu slali poruke birali reči), verovatno mu je bila samo argument više.

Podseća to malo na one žene koje svesno hrle u zagrljaj prevejane barabe, znajući sve priče o tom prokletniku koji nema skrupule, i svaka misli da on samo nije našao pravu, i svaka je ubeđena da će ga ona promeniti, samo što se istorija vrlo brzo ponovi i sve se završi u suzama.

Ovde bi suze mogle da budu nadomešćene novcem – sasvim je legitimno pitanje koliko se tačno fudbalskih trenera trenutno nalazi na platnom spisku Votforda, pošto ih menjaju brže nego čarape – ali Ranijeriju ionako nije stalo do solda, on živi sasvim lepo.

Votford, i to nije više nikakva vest, jedan je od najlošije vođenih klubova u Premijer ligi, pa možda čak i u čitavoj Engleskoj, jedna pokretna traka za fudbalere, stručnjake, menadžere i druge mešetare.

Klub iz grada severozapadno od Londona, ranije poznat po svom najvećem navijaču i negdašnjem direktoru ser Eltonu Džonu, zakovan je između želje da postane nešto što nikada nije bio i da nastavi da bude samo skautsko rešeto za talentovane i manje talentovane igrače, koji mogu jednog dana da igraju ovde, drugog tamo, kao radnici u nekom multinacionalnom konglomeratu.

To je triling klubova Votford-Udineze-Granada i bio, sve dok knjiga nije pala na dva slova, mada i dalje ništa nije previše transparentno, i bilo bi tu posla za još jedan konzorcijum istraživačkih novinara.

Ono što je bilo na izvol'te jeste lagani prst na obaraču prvo Đampaola pa onda i njegovog sina i naslednika Đina Poca, koji su u poslednjih devet godina odstrelili petnaest različitih trenera, uz Hajdena Malinsa sa dva mandata “gašenja požara” i Kikea Sančesa Floresa u dva “prava”, mada jednako kratkotrajna pokušaja.

U najboljem maniru čuvenog Mauricija Zamparina, s Votfordove klupe se letelo i kad su rezultati bili loši i kad su rezultati bili dobri, i kad je ekipa igrala lepo i kad nije zabavljala narod, i kad bi se čuli zvižduci i kada bi trajali aplauzi.

Najviše utakmica u periodu vladavine dinastije Poco ima, tako, Đanfranko Zola – koji je divan čovek, ali očigledno neće biti sjajan trener – “čak” 75, dok su negativni rekorderi Oskar Garsija (sa četiri) i Bili Meknili (sa dve).

Nevažno, sve je ionako zavisilo od unutrašnjeg monologa nekog od članova familije, bez mnogo racionalnosti i bez ikakvog dugoročnog plana.

(Postoje i suprotni argumenti, koje u Engleskoj, na društvenim mrežama makar, potežu pojedini navijači što bi u Srbiji verovatno dobili nadimak “botovi”. Ovakvi tvrde da bi se polovina pristalica drugih klubova, ako ne i više, menjala sa Votfordovim, jer je tim svakako više prisutan u Premijer ligi nego što nije, a dogurao je i do jednog finala FA kupa; što je najgore, to je verovatno istina.)

Baš zato se malo ko istinski obradovao Ranijerijevom povratku na Ostrvo: da je neka druga prilika, da je neki drugi klub, zaigralo bi malo srce ponovo, opet bi se svi setili one čudesne sezone Vardija, Drinkvotera, Vesa Morgana.

Ovako, Ranijeri je predmet mnogoga vica (“Klaudio je izjavio da je odabrao Votford jer zna da će do Božića, koji voli da provodi s porodicom, biti kod kuće”; “Gde god da se nalaziš na svetu, nisi više od stotinu metara daleko od nekog bivšeg menadžera Votforda”), baš zato što je svestan što je ušao u igru u kojoj ne može da pobedi, mada će, ponavljamo, njegova reputacija i njegovo ime ostati neukaljano.

To čak ni porodica Poco ne može da mu otme.

Neka nas iznenade, i oni i on, mada sve deluje prilično predvidivo, čak i ako ne bude šutnut ili sam otišao pre Nove godine.

Zapravo, nije važan ni januar, neka izdrži do 28. novembra, tada će Votford gostovati Lesteru pa će mu se stadion kojem je doneo onoliko radosti pokloniti i pozdraviti ga; a posle toga, sasvim jasno, kako god da se okonča ovaj eksperiment, Klaudio Ranijeri biće još jedan čvrsti dokaz da se sa ovakvim gazdama ne može poslovati ako ste normalni, i da je nekada, ma koliko ste veliki, dobro znati i kada je vreme da se povučete.