Zmajevi i ljiljani, svi oni što sanjaju o domovini: Srce bosanske dijaspore lek za apatiju otpisanih

Rođeni su pod drugim nebom, ali u duši nose pejzaže zemlje koju nikada nisu dovoljno upoznali. To su mesta gde reči poput Una, Drina, Neretva, Semberija, Romanija, Vlašić, Igman i Kozara imaju poseban zvuk, gde su priče iz prošlosti ispisane u srcima onih koji ih čekaju raširenih ruku, iako se možda nikada ranije nisu ni sreli. To su ti zvukovi zavičaja koji nikada nije bio njihov dom, a opet im pripada. To je onaj osećaj kada ih nostalgija grli, iako ne znaju tačno šta su izgubili – samo znaju da im nešto nedostaje, duboko u kostima

Kaže se u čuvenoj pesmi Zabranjenog pušenja Bos ili Hadžija "nije stigo ni da razmisli, a već je bio u kombiju koji fura prema grani". Bez obzira da li se radi o užasnim ratnim dešavanjima, kasnijem sveopštem padu životnog standarda ili prosotoj nemogućnosti za napretkom u bilo kojoj sferi delovanja, dijaspora Bosne i Hercegovine postala je jedna od najbrojnijih u Evropi, do te mere da se prema podacima Ujedinjenih nacija procenjuje da oko 34 odsto ljudi koji se izjašnjavaju kao Bosanci žive izvan granica zemlje. Nekad, kao u sportu, to ume da bude sreća u nesreći. A, upravo je tako s reprezentacijom Bosne i Hercegovine, koja je prvi put od kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u Brazilu (i mečeva odigranih jeseni 2012) osvojila maksimalnih šest bodova iz prva dva kola i tako dala naciji legitimno pravo da se nada tek drugom plasmanu u istoriji na neko veliko takmičenje.

Možda na prvi pogled dve pobede nad Rumunijom u Bukureštu i Kiprom u Zenici ne izgledaju kao neko vanserijsko dostinguće, ali treba znati da se pored BiH, Rumunije i Kipra u kvalifikacionoj grupi za Mundijal 2026. u Meksiku, SAD-u i Kanadi nalaze još samo Austrija i San Marino, pa je jasno da je u ovakvoj situaciji šest bodova Bosne i Hercegovine veliko kao kuća, a uz to treba znati da Zmajevi sledeće dve utakmice igraju protiv najslabije reprezentacije u Evropi San Marina i će uz 99 odsto sigurnosti imati maksimalnih 12 bodova iz četiri kola, a da onda sledi gostovanje na Kipru. Kakva bi to samo euforija bila, ako bi izabranici selektora Sergeja Barbareza imali 15 bodova pred poslednja tri odlučujuća kola i dva susreta na domaćem terenu protiv direktnih konkurenata Austrije i Rumunije i gostovanja u Beču, gde će Ernst Hapel verovatno po atmosferi zaličiti na Koševo.

A, kakav je samo pesimizam, i to s punim pravom, vladao u Bosni i Hercegovini pred martovsko okupljanje. Reprezentacija je bila u seriji od 12 uzastopnih utakmica u kojima nije pobedila, od toga je samo dva puta igrala nerešeno, a sa Sergejem Barbarezom kao selektorom nije zabeležila nijednu pobedu. Dobio je nekadašnji reprezentativac Ljiljana poverenje saveza i nastavio misiju ovog meseca, a to se za sada ispostavilo pametnim potezom. Međutim, nisu taktičke bravure ili nekakva fenomenalna igra ono što je osvojilo publiku u BiH tokom prethodne dve utakmice, već odnos igrača prema dresu državnog tima, igrača koji su mahom rođeni izvan Bosne i Hercegovine, najčešće u visoko razvijenim zemljama Zapadne Evrope.

Statitistika kaže da je 14 od 23 igrača reprezentacije BiH pozvanih za martovsko okupljanje rođeno u drugim državama. Četvrorica igrača rođeno je u Nemačkoj (Sead Kolašinac, Ermedin Demirović, Dženis Burnić i Adrijan Leon Barišić), dvojica u Austriji (Amar Dedić i Osman Hadžikić), dvojica u Švedskoj (Armin Gigović i Benjamin Tahirović), jedan u Italiji (Dario Šarić), dok su u ostalim zemljama bivše Jugoslavije rođeni Arijan Malić i Tarik Muharemović (Slovenija), Haris Hajradinović (Severna Makedonija) i Samed Baždar (Srbija).

Tokom susreta sa Rumunijom i Kiprom posebnu pažnju privukli su momci koje je bosanski savez privoleo da igraju za reprezentaciju u poslednjih godinu ili dve, igrači s malim brojem nastupa za Bosnu i Hercegovinu, oni koji su mahom tek prošle jeseni debitovali. Protiv Rumunije je zablistao Armin Gigović, momak rodom iz švedskog grada od oko 90.000 stanovnika Lunda. Važio je Gigović za standardnog reprezentativca Tri krune u svim mlađim uzrasnim kategorijama, odigrao i dve prijateljske utakmice za seniorsku reprezentaciju, ali je srećom zbog FIFA pravila koje je promenjeno pre pet godina dobio mogućnost da kao igrač bez odigrane takmičarske utakmice za Švedsku promeni ono što se nezvanična naziva sportskim državljanstvom i tako zaigra za Bosnu i Hercegovinu. Član bundesligaša Holštajn Kila dao je gol za pobedu nad Rumunijom i tako podsetio navijače u Bosni na Izeta Hajrovića, igrača koji je kao švajcarsko dete i mladi reprezentativac te zemlje, na jednoj od prvih utakmica za seniorski tim BiH dao gol za pobedu u Slovačkoj, ispostavilo se kasnije jednoj od najvažnijih u bitkama za istorijski plasman u Brazil 2014.

Gigović je dao gol i tako bio najupečatljiviji među svim tim silnim momcima iz dijaspore, ali su jako važne role imali i Benjamin Tahirović, Dženis Burnić i Dario Šarić, igrači koji bi trebalo u predstojećim godinama da budu standardni reprezentativci. Amar Dedić ima samo 23 godine, ali je za igrača tih godina već sada bek Olimpika iz Marseja izrazito iskusan i stavom podseća da bi mogao da postane naslednik Edina Džeka po energetskom vođstvu ekipom na terenu. Uradio je bosanski savez u poslednje vreme, koliko god bio kritikovan zbog političkog uticaja na njega, dobar posao i po pitanju skautiranja momaka iz drugih zemalja bivše Jugoslavije, koji su ostali skrajnuti u zemljama rođenja, koji nisu dovoljno primećeni ili su bar mislili da tamo neće imati dovoljno mesta da se iskažu. Situacija je verovatno različita od slučaja do slučaja, poput Sameda Baždara u Srbiji, Ivana Bašića u Hrvatskoj ili Darija Šarića, koji je rođen u Italiji, ali je svakako mogao da zaigra i za Hrvatsku.

A, onda kako da navijači Bosne i Hercegovine ne poveruju da je plasman na Svetsko prvenstvo moguć. Kada vide s kakvom srčanošću igraju momci obuku dres zemlje svojih predaka, kao da onda više ne igraju samo za sve one priče koje su im roditelji šaputali o Uni, Drini, Neretvi, Semberiji, Romaniji, Vlašiću, Igmanu i Kozaru, nego igraju i sa suze nostalgije koje su videli u očima svojih najbližih. Možda nisu rođeni tamo, ali kada teren pod njihovim kopačkama postane deo domovine, osećaju da su konačno kod kuće. Svaki pas, start na loptu, gol, to je način da zahvale zemlji iz koje potiču, zemlji koju su voleli i pre nego što su je dotakli.

A, ako tamo na jesen neki Gigović, Tahirović, Dedić, Burnić daju odlučujući pogodak protiv Rumunije ili Austrije, to će biti još jedna velika pobeda onog najčistijeg rodoljublja, ponosa koji briše teritorijalne granice, dokaza da koreni mogu da prežive udaljenost, da domovina nije samo mesto na mapi, već osećaj koji se nosi u srcu. I to je ono što se ne tiče samo Bosne i Hercegovine, već svih onih pripadnika nesrećnih nacija ćije je ogroman broj stanovnika morao da potraži sreću na drugim mestima.

KVALIFIKACIJE ZA MUNDIJAL (EVROPA) – 2. KOLO

GRUPA H

Ponedeljak

Bosna i Hercegovina - Kipar 2:1 (1:1)
/Demirović 22, Hajradinović 57 - Pitas 45+2/

San Marino - Rumunija 1:5 (0:2)
/Zanoni 67 - Sevoli ag 6, Popesku 44, Marin 55, Hadži 75, Alibek 90+5/