PRELAZZI: Ko je upoznao Stouk, ni raj mu neće teško pasti

Ako je nešto nestalo u modernom fudbalu, nestala je iskrenost. U doba kada možemo da pratimo svaki korak svakog fudbalera – ili makar 99% onih koji imaju društvene mreže – umesto da čekamo na retke i nevoljne intervjue, svi ti "profili" počinju da liče jedan na drugi. Baš kao što, neki bi primetili, i svi fudbalski klubovi liče jedan na drugi, nesrećni ili ne.

Tačno možete da zamislite "soušl midija menadžere" i ostalu hordu digitalnih stručnjaka kako brižljivo vode računa o tome šta će se reći, kada će se reći, i dobro paziti da se niko ne uvredi.

Ako se drzneš da budeš drugačiji, da budeš iskren, da te baš briga šta će ko misliti o tebi, to znači ili da si mnogo veliki, ili da više nemaš ništa da izgubiš, jer si izgubio sve.

Saido Berahino je, jasno, u drugoj, a ne u prvoj kategoriji.

Davno beše kada su se o kapitena reprezentacije Burundija otimali platežniji klubovi Premijer lige, davno beše sezona kada je dao 14 golova u najatraktivnijem evropskom prvenstvu.

Saido je već nekoliko godina na Kipru, u AEL Limasolu, na ostrvu gde odlaze sveži britanski penzioneri, uostalom, i premda mu je tek 30 punih godina, čini se da ozbiljan fudbal i ta luda glava, koja je više volela da se uradi psihoaktivnim supstancama nego euforijom zbog postignutog gola, više ne mogu ni u susedne, a kamoli u istu rečenicu.

Zato može da uradi nešto drugo, baš kao svaki "propalitet": da bude bolno, surovo, možda i otrovno iskren, ali i da nehotice – kao što je nekada znao po terenima – uđe u "pucanj" i u danu kada je igrač kojeg je trebalo da odmeni biva herojem polufinala Lige šampiona i najvećeg kluba na svetu, Berahino bude u mnogim vestima.

Sve zbog te rečenice.

Ako niste videli, dokoni je Saido na pokojnoj društvenoj mreži X, koja je sve samo ne normalno mesto za obitavanje na internetu, rekao pratiocima – a ima ih više od 100.000, jer je u svoje pero bio baš popularan – da će odgovarati na sve što ih zanima.

Pa ga je neko odmah pitao "je li, a što si bio tako loš u Stouku?"

"Bilo je to sr..nje mesto za rad", odgovorio je na keca. "Gomila klovnova", dodao je.

Konteksta radi, Saido Berahino je po svaku cenu želeo da pobegne iz Vest Bromviča, u kojem je napravio ime, a to "po svaku cenu" značilo je da se nije libio da nabaci 5-6 kila više samo da ga oteraju.

Zagrizao je prvo Totenhem, pa Palas, ali najviše ga je želeo Stouk, tada pod vođstvom Marka Hjuza, koji je želeo da sprovede revoluciju u crveno-belom, da od tima koji igra, pardon na tautologiji, onako kako igra, napravi evropski klub koji se – o, svetogrđa – dodaje loptom po travi.

Čitave te sezone, igrač plaćen više od 10 miliona funti nije dao niti jedan gol; Stouk je ispao, Berahino je više voleo da se vozika mrtav pijan po engleskim drumovima nego da trenira, i onda je polako ispao sa radara.

Još malo konteksta radi, Berahino je doveden – to smo već nagovestili – da zameni momka koji je doveden s jednako velikim očekivanjima, samo iz Nemačke, i takođe se nije snašao u Stouku.

Taj se zvao Hose Luis Mato Sanmartin, i možda ste makar u sredu uveče, negde malo pre 23 časa po našem vremenu, čuli nešto o njemu.

‘Ima li neko link za prenos Reala’? Heroj iz prošlog veka u kopačkama Luke Jovića

To "sr.nje mesto za rad" u narečenom polufinalu imalo je dva predstavnika, na dva kraja terena, sa dva dijametralno suprotna ishoda: Hoselu daje dva gola, Čupo-Moting ne daje niti jedan.

To "sr.nje mesto za rad", sezonu pre nego što će Hoselu stići, kaže još jedna fora s društvenih mreža, dalo je igrače koji su učestvovali u 11 od 20 polufinala Lige šampiona u poslednjih 20 godina, od Glena Džonsona i Pitera Krauča, preko Bojana Krkića i Đerdana Šaćirija, do ovog heroja iz najdeblje senke stadiona Santjago Bernabeu.

Kako je to moguće?

I pre svega, da li je Saido Berahino u pravu?

Ali najpre, da li ste ikada bili u Stouku?

Samo dva dana pre nego što će se opet, iz najneverovatnijeg mogućeg scenarija, pričati o Stouku, potpisnik ovih redova prošao je kroz kultno mesto ostrvskog loptanja.

Sasvim slučajno, jer niko valjda ne ide u Stouk sem ako je slučajno, ne možete baš da zalutate u drevnu prestonicu engleske grnčarije, eto, desilo se da je neki voz izleteo iz šina, pa je ovaj drugi voz za Staford morao kroz Stoke-on-Trent, kako je pisalo na obaveštenju.

Krivili smo vratove da vidimo šta je to toliko posebno u Stouku, i nismo uspeli da saznamo, makar je sa železničke stanice i kroz prozor kompozicije – da se makar moglo naginjati! – izgledao kao bilo koji drugi grad u tom delu Engleske.

Samo što svako ko je odrastao uz Premijer ligu, posebno u onoj deceniji kada su "Pottersi" njome marširali, zna da nije tako.

Stouk je bio drugačiji, po svemu, i to je možda, samo možda – eto poente ovog teksta, dolazi obilaznim putem, kao onaj voz – čudesnim spletom događaja dovelo do luda tri minuta na Santjago Bernabeu u polufinalu Lige šampiona 2024, kada jedan otpadnik i otpadak iz Stouka postiže dva gola za Real Madrid i izbacuje Bajern Minhen.

Fudbal možda režira drame, ali Stouk nabacuje scenarije kao da je lopta Rorija Delapa što leti iz auta pravo u srce šesnaesterca...

Preterujemo li? Pa ne, i sam Hoselu je nedavno rado govorio o vremenu provedenom u Stafordširu. A njegovo je sećanje dijametralno suprotno od onog Saida Berahina. Dok Burunđanin kuje i pljuje i ne štedi reči, Hoselu je mnogo veći gospodin:

"Bilo je to neko sjajno vreme. I svako je mrzeo da igra u Stouku. Svaka je utakmica bila ispit. Uvek je duvao vetar, jer su ćoškovi stadiona otvoreni. Bilo je ledeno... Niko nije želeo tu da dođe. A imali smo neke dobre rezultate, bili smo te sezone deveti, tukli Mančester siti i Mančester junajted, stigli do polufinala Liga kupa i na penale izgubili na Enfildu, a bili su tu i dobri igrači kao što su Krauč, Arnautović, Džoni Volters..."

(Gde se baš Voltersa seti? Dobro nije rekao Rajan Šokros, Deni Higinbotam ili Glen Vilan? No dobro sad...)

Činjenica je da je Stouk, ma koliko Mark Hjuz svojevremeno pokušavao da promeni njihov "vjeruju", čije je temelje udario legendarni Toni Pjulis, i da ih uvede u moderne fudbalske tokove, ostao to što jeste, da nije mogao – a suštinski verovatno ni želeo – da pobegne od one sintagme "kišna noć u Stouku", koja je opisivala muke Tantalove za sve igrače, a posebno napadače.

(Nekada i za napadače samog Stouka, što pokazuje primer nesrećnog Saida Berahina.)

Ako si mogao u kišoviti utorak uveče da ga daš u Stouku, moći ćeš, vala, i na najfinijoj evropskoj travi, na najvećoj svetskoj pozornici; ili, da kažemo to drugačije, ko je preživeo Stouk, ni pakao mu neće teško pasti.

A ni raj, pitajte samo Hoselua ako ga sretnete ovih dana.