PRELAZZI: “Gubitnička” i druge mundijalske himne

Dobro, biće onih koji će frknuti kao mačke u februaru i na samu ideju da “to” ima ikakve veze sa umetnošću. Nije dovoljno da se odsviraju dva-tri rifa i napiše nekoliko stihova što se baš nategnuto rimuju, reći će takvi, i verovatno biti u pravu.

Ali ako upotrebimo najširu moguću definiciju, onda i pesme za Svetsko prvenstvo – da, baš te za koje bi klinci rekli “krindž”, a naši bi zapadni susedi, kojima ovo neće biti prvo pominjanje u tekstu, upotrebili lepu slovensku reč “susramlje”, baš one će biti u fokusu ovog teksta, prošarane sećanjima i imenima – spadaju u muzičku umetnost.

Popularnu ili jeftinu, to već zavisi od vašeg ugla gledanja...

Na dve nedelje do početka Mundijala, onog pred koji se nadamo malo više nego što smo ikada u ovom veku (i mnogo više nego što smo to činili pre četiri godine, kada smo tutnuli ionako sluđenu reprezentaciju u ruke naturščika), pojavilo se nekoliko kompozicija koje, svaka na svoj način, pretenduju da budu “himna Srbije za Svetsko prvenstvo”.

Da uđu u isto vreme i u svlačionicu naših momaka i u narod, pa da se, Bože zdravlja, začuju i sa zvučnika sa onog kultnog balkona tamo oko Nikoljdana...

Ima tu autora koji za sobom imaju hitove, priznaćemo to i mi što zbog životnog staža nismo baš ludi za novokomponovanim zvukom krcatim stanovitim “auto-tjunom”; ima i onih koji su iznikli niotkuda. Čuli ste ih, verovatno, i videli spotove koji neuspešno imitiraju onaj već kultni Mozzartov sport sa Piksijem i melodijom starom stoleće i po, i onda ste ih istog trena zaboravili.

Ili ste se, možda, zlo i naopako, iznervirali i zapitali na kog smo se mi to muzičkog boga kamenjem bacali, pa nikako, evo već četvrti Mundijal, ne uspevamo da napravimo iole pristojni patriotski saundtrek za momke i narod koji zbog njih strepi i čeka...

Ovde je, možda, pravo vreme za intermeco i za pokušaj objašnjenja tog fenomena.

Patriotizam i umetnost imaju najmanje dve zajedničke osobine. Prva je da teško idu zajedno, zbog čega retko koji proizvod iz namenske industrije narodnih emocija može da bude uspešan. Teško, ali ne i neizvodljivo, za šta ipak postoje primeri.

Druga je, i jednako važna, lekcija o iskrenosti.

Kao što se patriotizam ne uteruje nikakvim ugovornim obavezama niti insistiranjem da se peva himna – i ona uistinu bolje zvuči kada grmi iz srca, iz slabina, iz malog mozga, nego kada se vergla po komandi, kao na sletu na koji vas je naterao brkati desetar – tako i umetnost mora da bude iskrena da bi zaista “zveknula”, da bi ostala, da bi bila prihvaćena.

Ako to nije, ako je pre svega propagandna ili lukrativna, a u svakom slučaju oportuna, onda ne može da bude ništa drugo nego loša i neautentična.

Većina pesama koje manje ili više poznati muzičari iz Srbije objave uoči velikog takmičenja – a nema većeg nego što je Svetsko prvenstvo, još ono koje se otvara protiv Brazila – napravi se na brzinu i iz koristi, čime se žrtvuje i ono malo integriteta, a ispod komentara na Jutjubu, koji je zamenio komentarisanje u kafani, postigne se konsenzus da smo opet propustili priliku da ne propustimo priliku.

U nekoj drugoj godini, pred neko drugo prvenstvo, to nam i ne bi toliko smetalo: videli bismo uzročno-posledičnu vezu između magije koju poseduje naša reprezentacija i inspiracije koju imaju muzičari i ostali (nazovi) umetnici, uključujući i novinare.

Ali sada je, iskreno, grehota što nemamo makar neko “zlato što se zlati”, onako, tek da ih ureknemo...

Mrzimo da gledamo preko plota baš zato što je to najprirodnije i zna najviše da zaboli, ali uporedite naše “plejliste” za ovo ili prethodno prvenstvo, sve sa neizbežnim Blažom i Kljunovima, sa onim što rade dobošari planetarnih vicešampiona, poput one glasne grupe Zaprešić Boys.

Nije možda baš prelepo za slušanje kada obratite pažnju na tekst, ali ima sve što jedna navijačka klicalica treba da ima – i hor, i decu, i loptu, i prirodne lepote – te može da posluži kao još jedan argument za staru kafansku kavgu na temu “Kult reprezentacije u njih i u nas”...

Nije da je Srbija (i pre njih naše druge reprezentacije) nešto posebna: većina fudbalskih pesama širom planete pati od iste boljke.

Pevači, kompozitori i aranžeri na brzinu sklepaju kakav singl, i to retko kada preživi i prvi krug takmičenja, a kamoli celo leto (ili, u slučaju Katara 2022, celu jesen), i skoro nikada ne stigne ni do tribina ni do kafića u kraju.

Ali postoje neke pesme koje se pamte. Postoje mundijalske himne koje su dovoljno iskrene ili duhovite, pa u retkim slučajevima i nafilovane savršenom količinom nacionalnog ponosa, da ih narod prihvati, da nadrastu čak i jedno takmičenje.

Čak i ako su samo zafrkancija.

Četvrt veka je prošlo od poslednjeg Svetskog prvenstva koje smo čekali sa tinjajućom nadom da možemo da odemo daleko, a nema čoveka koji je tada bio svestan a da i dalje ne zna naizust stihove dvaju verzija projekta po imenu Riblje pušenje.

“Pobednička” i “Gubitnička” bile su super zezanje, i upravo zato su nadživele i Jugoslaviju i njenu reprezentaciju, pa i još neke reprezentacije koje su došle posle i uglavnom se provodile kao bose po trnju na svakom Mundijalu.

Možete li posle ove dve da se, iz glave, setite još neke?

Sličnu priču imaju i Englezi, koji su svojevremeno dotakli dno – baš u trenutku kada im ni igra nije ličila ni na šta – sa pesmom “This Time We'll Get It Right”, za Svetsko 1982. Ali, svega osam godina kasnije legendarni mančesterski bend New Order snimiće “World In Motion” sa sve Džonom Barnsom, koji je kasnije pričao da je dobio tezgu jer je repovao bolje od Birdslija i Gaskojna.

Godine 1998. i Engleska će dobiti svoju “Gubitničku”. Pesma “Vindaloo” predstavlja vrhunac engleskog humora, sa sve spotom koji parodira “Bitter Sweet Symphony” i stihovima što govore bukvalno ni o čemu, sem o tome da će Engleska dati više golova od svih ostalih. (Naravno da nisu to učinili.) Na tom tragu je bila i Irska 1994, i “Give it a Lash, Jack”, za koju će jedan Bono Voks reći da je najbolja pesma koja je ikada napisana u njegovoj zemlji.

O onim “opštim” himnama svetskog prvenstva, na kojima su zadnjicama vrckali i Šakira i Riki Martin, dužni smo vam zaseban tekst, ali kako govoriti o “navijačkim”, pa još kada smo u devedesetim, a preskočiti “Notti magiche”?

Naravno, kompozicija koju je osmislio Đorđo Moroder, napisao Edoardo Benato, a svojim hrapavim glasom otpevala Đana Nanini zvanično se zvala “Un'estate italiana”, a svoju neukrotivost pokazala je i kada se, pune tri decenije kasnije, pevala onih dana kada je Italija – koliko će samo nedostajati, pa makar i zbog kancona! – sprečila fudbal da se kao fol vrati kući.

Bilo je i izleta kao što su recitacija Marka van Bastena i Franka Rajkarda (ako ste baš spremni za tri minuta užasa, pesma se zove “Het is Fijn in Italië te Zijn” i urnisaće vam slušnu aparaturu), ili bizarna “Lo Daremos Todo” kojom je Kosta Rika našeg Bore Milutinovića obeležila svoj izlazak na svetsku scenu.

Nije ništa od ovoga, naravno, previše bitno, samo je, eto, malo tužnjikavo što jedna tako muzikalna nacija mora da pobedi Brazil u a kapela verziji.

Pa dobro, ako tako bude, pevaćemo i na arapskom, šta fali; a ako bude kako ne valja – pomerimo se s mesta, kolektivno – ionako nam neće biti do pesme...