PRELAZZI: Da li smo preVAReni?

Pomalo je to kao one svađe na internetu i društvenim mrežama. Iskreni budite: jeste li ikada zaista saslušali argumente one druge strane i onda pomirljivo korigovali mišljenje?

Koliko često uopšte možete u tvitovima, statusima i u komentarima ispod tekstova pročitati rečenicu koja glasi sa “Aha, u pravu si, nisam ranije to video, ali sada mi je jasno, možda sam, eto, čak i ispao malo glup”?

Ne biva. Ma i oko onih banalnih stvari nema konsenzusa, a zamislite sad kako je oko nekih krucijalnih, sistemskih, polarizujućih.

Na to, na bacanje kamenom ka duboko ušančenim rivalima, liči debata – ako se, uzev sve ovo odozgo u obzir, to debatom ikako može nazvati – oko tehnologije u fudbalu, odnosno notornog VAR-a.

Od diskusija se ne može pobeći, utoliko pre što su dva mala derbija poslednjeg kola Premijer lige presuđena ne na zelenom terenu, nego na ljubičastom ekranu u koji su svi gledali kao u neko novo božanstvo; Totenhemu je poništen gol i odmah je usledio preokret Lestera, sutradan je Čelsiju poništen gol i Liverpul se ubrzo odlepio na, ispostaviće se, nedostižnih 2:0.

Fudbal je pomalo ustuknuo, fudbal je poražen – ili je fudbal pročišćen, to već zavisi od vašeg afiniteta.

Svako već ima neki stav o VAR-u, i niko neće biti mudriji ni razmisliti dvaput pre nego što ga obezvredi ili urami.

(Čak i ti, ti što ovo čitaš, vrlo verovatno nećeš imati strpljenja za ceo tekst. Preletećeš ga letimice, više dijagonalno, u potrazi za suštinom: da li ovaj novinarski pametnjaković voli VAR ili je došao ovde da laje protiv njega, i u skladu sa tim ćeš reagovati i ostaviti kivan ili pozitivan komentar)

(Kako znam? Jer sam i sam takav, naravno)

Rečenica da se nešto, šta god to bilo, voli ili ne voli, začinjena sa onim “nikoga ne ostavlja ravnodušnim”, već se odavno izlizala, jer je koriste za sve i svja, ali VAR, reklo bi se, ima baš takvu snagu.

Nema između, nema da si na ivici, niko nije od onih “sačekaj, bre, da vidimo”: ili bi ga odmah ukinuo, ili slaviš dan kada su sudije počele da opisuju onaj mali ekran kažiprstom.

Protivnika VAR-a verovatno ima mnogo više nego što ih se da videti, makar zato što je pomalo iracionalno biti protiv nečega što je tu i neće da ode. Podseća to na ludiste što su uništavali mašine misleći da će tako zaustaviti industrijsku revoluciju i pomoći sirotom narodu; ili na sve one koji su istorijski kukumavčili zbog dolaska bilo kakvog napretka, od železničke pruge i aviona do radija, kompjutera i interneta.

A onda je tu i onaj moralni faktor. Šta može loše da bude u pravdi, brecnuće se pasdarani progresa? Da li, možda, nije bio ofsajd kod Čelsijevog gola; da li, možda, Sonov pazuh nije bio koji milimetar u pravcu u kojem nije smeo da bude? Nije važno kako smo do presude došli, važno je da je pošteno, a šta može da bude poštenije od toga da je gol kada je gol i da nije gol kada nije gol?

Posebno bi se ljutnuli oni koji i našem narodu – čak i ako se od dva imena koje je Vladimir Jovanović dao svom sinu i kćeri primilo samo ono Slobodan – pripisuju neku, umišljenu ili realnu, nevažno sada, sklonost i ljubav prema Pravdi.

Takvima bi se moglo reći, da, istina je, narod voli pravdu, ali ne kada je selektivna.

A kod VAR-a, barem u stadijumu u kojem se trenutno nalazi, dok ne preleži dečje bolesti – mada, gledajući kako je to izgledalo u Kalču potkraj prošle sezone, uz fakat da italijanske sudije važe za mnogo bolje od engleskih nazovi-profesionalaca, čini se da ta malokrvnost može da potraje i do fakulteta – kao da svi naslućujemo nešto intrinzično pogrešno.

Nije pravda kada Totenhemu zakinete prelep gol zbog nečega što se dogodilo petnaest sekundi ranije, a da u isto vreme, na nekim drugim terenima, neki drugi tim ne dobije penal jer svi previde igranje rukom, a neki igrači ne dobiju crvene kartone za grube startove jer niko nije pritisnuo dugme ni tražio da se ponovo pogleda snimak. (Sve ovo se dešavalo, iz kola u kolo, u ovoj mladoj sezoni Premijer lige.)

Kadije te i najviše nerviraju kada imaš osećaj da ne važe isti kriterijumi za sve; ne mislimo pritom na to da će VAR služiti “velikim” klubovima, a nipodaštavati male, koliko da je napravljena koalicija (nepouzdane, reći će navijači Totenhema) tehnologije i (poslovično faličnog) ljudskog faktora.

Fudbal je previše često iracionalan, taman kolika je i naša ljubav prema njemu i naša opčinjenost njime, stoga veštačko nametanje nekog svevidećeg bića i svođenje ovog sporta na statističke podatke – bilo da je reč o pretrčanim kilometrima ili o procentu dobrih sudijskih odluka – ume da iritira.

Fudbal je, citirajmo jednog mudrog čoveka, pre svega čovekolik, dobar i pitom onoliko koliko su dobri i pitomi ljudi koji su ga stvorili i koji ga vole i koji za njega žive. Što će reći – ne uvek, ili ne pretežno.

Iracionalnost fudbala objasniće, makar delimično, i zašto ne možemo da razumemo i prihvatimo VAR.

Neki drugi sportovi odavno imaju video-pomoćnika i šta im fali; ali ti neki drugi sportovi, poput američkog fudbala ili košarke, gde poeni samo lete, ne shvataju da u fudbalu jedan trenutak, samo jedan, za tih devedeset i kusur minuta, može da znači sve.

Ovde je gol sve i bez gola je ništa; i nisu slučajno brojni fudbaleri, a tek pisci i komentatori, upoređivali taj trenutak sa orgazmom ili stvaranjem sveta. Adrenalin je posledica nečega što se pojavljuje iznenada da reši stvar, a VAR umekšava, razblažuje, razvodnjava, zatomljuje emocije.

Pogledajte pomnije slavlje Čelsijevih navijača kada je Aspilikueta dao taj gol koji na kraju nije bio gol; Stamford bridž se tresao, čak i kamerman nije uspeo da zadrži prisebnost, pa je i kamera šetala gore-dole. Onda se arbitar uhvatio za uvo, pa se mrštio, pa pokazao pravougaonik, pa gledao, još malo vrteo glavom, i na koncu poništio gol koji na kraju nije bio gol.

Usledilo je još jedno slavlje, sada na drugoj strani terena i sa samo jedne, crvene tribine, ali nije u tome bilo nikakve euforije. I navijači Liverpula, u tom trenutku tima koji crpi veliki benefit iz naknadne sudijske pameti, morali su osetiti da to, ma koliko im prijao pogled na semafor, pomalo nije u redu.

Ljubitelji fudbala nisu navikli da pevaju i da se toliko raduju “izbrisanom” golu; to je jedna neprirodna stvar i zauvek će, ma koliko VAR napredovao – a nadamo se da će napredovati – ostati tako.

Čak i ako je pravedno, istinito, pošteno.

A kada smo već kod primera iz drugih sportova, možda neke prave smernice možemo videti svakog jutra, tokom uzbudljivog Svetskog prvenstva u ragbiju.

U ovom sportu VAR se ne zove VAR, već TMO (Television Match Official, doslovno televizijski sudija), i već je, živ nam bio, proslavio punoletstvo od uvođenja. U ovom sportu, takođe, nema svađe sa sudijom, prigovora, unošenja u lice, iako bi konstitucija igrača mogla mnogo više da zastraši arbitra nego svileni i napirlitani fudbaleri.

U ragbiju je već donešena odluka zakon, ali ne i svetinja; na intervenciju pomoćnika iz sobe sa ekranima, sudija će promeniti presudu isključivo ako je stopostotno siguran da za to ima valjanih argumenata. (Da li se stvarno, 100 odsto, može reći da je Son u subotu bio u ofsajdu? Pa, koliko god da su povlačili one linije, nisu uspeli da nas ubede u to)

Eto, opet smo se bavili VAR-om i duhom i dušom igre i opet smo se posvađali, a da ni posle ovog teksta, taman koliko ni posle vikenda koji je za nama, nismo ni mudriji ni bliži konsenzusu ili makar pristojnoj debati; onaj koji je bio za i dalje je za, onaj koji je bio protiv već oštri tastaturu, i opet smo na početku.

Podsećamo, onda, na sluđene fudbalere kojima su novotarije otele nepomućenu radost postignutog gola; umesto da uživamo u trenutku, umesto da slavimo fudbal, život i jesen krcatu utakmicama, mi čekamo, iskrivljenih vratova i izgriženih noktiju, da nam jave ima li razloga za radost.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: MN Press, Reuters