Partizanu je potrebna šira rotacija: Ne ide bez Zdjelara, ne može sa Holenderom, ni ovakvim Nathom

Dresovi crveni poput Bajernovih, igra nalik bavarskom gigantu. Karlos Žunior i Žan Patrik kao Arjen Roben i Frenk Riberi u najboljim danima. Napadi u talasima po boku. Japanac Morita podsetnik na izdanja Tonija Krosa. Santa Klara nezaustavljiva. A Partizan po uzoru na – Frajburg. Ne (samo) po koloritu opreme, već i po načinu na koji je pokušao da se nosi sa timom veštih tehičara, brzanjaca i očigledno dovoljnom uigranim čim je ovog leta zabeležio petu pobedu na isto toliko evropskih utakmica. Niz kakav pravi i klub iz Minhena.

Crno-beli su pretrpeli premijerni poraz u sezoni. Možda će se već za šest dana ispostaviti bezbolnim, možda ambijent Humske proguta još jednog protivnika, kao što je bio slučaj sa Sočijem, možda tad Parni valjak ubrza po uzoru na Bajern... Možda, možda, možda.

Ono oko čega nema dileme je utisak da su u Partizanu napravili grešku nalik onoj od pre dve godine, kad su oformili tim bez dovoljne podrške s klupe. Tad su mnogi bili oduševljeni strancima novajlijama (angažovani Takuma Asano, Umar Sadik, Bibars Natho), vaskrsom Sejdube Sume pod komandom Sava Miloševića, a sezona je maltene na početku pokazala da čim neko od njih ispadne iz stroja ostatak tima pati. Prvi duel sa Portugalcima trebalo bi da otvori oči ljudima u Humskoj da aktuelni kadar mora da se proširi, klupa očigledno nije dovoljno spremna da prati nosioce igre.

Ivica Iliev: Prolaz je tu, veliki sam optimista, verujem u evropsku jesen

Pogotovo Sašu Zdjelara. Duel na Azorskim ostrvima savršen je pokazatelj koliki krater se stvori na centru igrališta izostankom zadnjeg veznog. Tek se sad, kad ga nema, vidi se uticaj Zlatnog Orlića sa Novog Zelanda u oba pravca. U defanzivi „krpi“ i seče koridore kojima protivnik pokušava da se primakne Aleksandru Popoviću, u izgradnji akcija se spusti po loptu do štopera, menja stranu, šalje dijagonale. Na sve to je energetski među najaktivnijim fudbalerima aktuelnog sastava, spreman da agresijom pritisne rivala, natera ga na grešku.

Sve što Aleksandar Šćekić pre svega i donekle Miloš Jojić – ipak je reč o drugačijem tipu igrača – nisu radili protiv Santa Klare. Primera radi, Šćekić jeste asistirao za gol Igoru Vujačiću, pohvale u navijačkim očima zaslužio je što je igrao preko granice bola, ali njegova predstava na stadionu „Sao Migel“ bila je daleko ispod standarda fudbalera koji bi trebalo da predstavlja osigurač na sredini terena. Nije ni čudo što su se ofanzivci domaćeg sastava naigrali fudbala do mile volje.

Kao što ne ovaj tim nije naviknut da dejstvuje bez Zdjelara, tako ne može ni bez projektovanih startera na levom krilu. Tokom priprema nametnuo se Nemanja Jović, ali je ispao iz konkurencije pre dve sedmice, u međuvremenu je povreda pokosila i Danila Pantića i ostavila Filipa Holendera kao jedino rešenje na poziciji bočnog napadača. Ako je suditi na osnovu mečeva sa Sočijem i Santa Klarom to nije – to. Verovalo se da bi selidba iz centralne na bok trebalo da predstavlja plus rođenom Kragujevčaninu, ali on ne pravi kvalitativnu prednost i osim trkačkih sposobnosti ništa vredno pomena ove sezone na međunarodnoj sceni nije doneo. Podatak da reprezentativca Mađarske menja Aleksandar Lutovac, a na suprotnom kraju terena kapitena Lazara Markovića mlađani i još nedokazani Nikola Terzić, navodi na zaključak da među rezervama nema fudbalera koji su spremni da drastično promene tok utakmice. I govori o neophodnosti da se tim pojača pre nego što bude kasno. Bez obzira na ishod revanša sa Portugalcima. I na pozcije.

Jer, Igor Vujačić definitivno nije fudbaler koji garantuje konstantnost (oduševio na premijeri sa DAC-om, bio kritičan u Sočiju, varljiv u revanšu sa Rusima, kiksirao protiv Santa Klare), niti je Siniša Saničanin do kraja shvatio principe igre u velikom klubu kakav je Partizan. Njih dvojica su na početku delovala uverljivo, ali na poslednje četiri utakmice javili su se problemi. Skopčano i sa rastom kvaliteta protivnika. Jedan gol primljen u Rusiji, dva identična od Sočija u Beogradu, jedan bez posledica – mada je Aleksandar Stanojević zamerio na tajmingu kad je Novi Pazar zatresao mrežu u 90. minutu – i dva od Santa Klare, uz čak 15 udaraca ka Aleksandru Popoviću jasan su pokazatelj da poslednja linija nije baš tako čvrsta i da se manjkavosti izbijaju na površinu kako takmičenje odmiče. Još jedan štoper ne bi bio na odmet crno-belima, pogotovo ako uđu u grupnu fazu, pa usled zamora materijala, kartona, pa i promenjive forme, bude potrebe za rotacijama. Bojan Ostojić može da pomogne, donekle. A sa tri štopera se teško može izgurati sezona.

Ako štoper nije toliko urgentan, napadač jeste. Narodski rečeno, Rikardo Gomeš „izgibe“ koliko se troši. Svaku utakmicu od početka sezone je počeo. U Evropi je predahnuo samo četiri minuta i jasno je da vapi za zamenom. A zamena je najavljena pre dva meseca. Nikako da dođe. Govorilo se od Žulijanu Ngoju iz Eupena i Kvinsiju Menigu iz AZ Alkmara, međutim, poslovi su se izjavlovili taman kad su bili pred realizacijom. Potpuno nevezano hoće li biti evropske jeseni ili ne, za trku sa Crvenom zvezdom potreban je Partizanu još jedan napadač. Nekad da rastereti Rikarda, nekad da zaigra s njim u tandemu, da drugačijim načinom crno-beli pokušaju da probiju bedem rivala, ne uvek šablonski.

Natho nevidljiv protiv Santa Klare (© FK Partizan)

U tom smislu upitna je i uloga Bibarsa Nahta. Pojedincima je napunio oči na superligaškim utakmicama, gostovanja Vojvodini i Novom Pazaru služila su kao potka komentarima da može biti odlučujući faktor. Dvomeč sa Sočijem i prvi susret sa Santa Klarom pokazali su da ne može. Kad su oko njega brzanjci, kad ga stave pod duplu stražu i(li) oteraju od gola Izraelac nije ni izbliza opasan kao na prvenstvenim utakmicama gde ima dovoljno prostora i vremena da se razmahne. Za dve godine koliko je prošlo od njegovog angažmana samo na jednom međunarodnom meču izgledao je kao igrač sposoban da pravi razliku. I to kad je AZ ostao sa desetoricom u Beogradu. Ni tad Partizan nije slavio. Zato bi za crno-bele bilo korisno da preispitaju ulogu Natha, jer ako je nepisano pravilo da bi stranac trebalo da pravi razliku onda on mora da bude drugačiji. Ovakav nije od koristi.

Partizanu je neophodna sveža krv. Još bar, dva tri igrača. Po jedan u svakoj liniji tima. Verovanje da će povratak Saše Zdjelara, Danila Pantića i Nemanje Jovića doneti boljitak može da se ispostavi tačnim ako se sezona posmatra kao sprinterska trka. Činjenica da je u pitanju nadmetanje dugoprugaša jasno ukazuje na potrebu da se nekad promeni tempo, ubrza ili uspori, a da kvalitet ne pada, kako bi ostalo snage za završnicu. 

Zato je crno-belima kao ideja vodilja više nego ikad potrebno razumevanje reči Slavena Bilića:

„Kad si najbolji, promeni dva, tri igrača. Valja osvežiti. Murinjo sa Čelsijem veže dve titule, pa opet promeni. I ti se pitaš zašto menja kad su dobri? Zato što je potrebna sveža krv. Trebalo bi natankati goriva. Videli ste šta se Barseloni desilo... Nema energije“.

Partizanu je nestalo goriva. Mora na pumpu.