ODBROJAVANJE - Zvezdino svedočanstvo: Kako se stvarao kult rivalstva sa najvećim klubovima u Evropi

Beše ona magla u kojoj se, sam je to rekao i Adrijano Galijani, Milan rodio kao velika evropska sila. Beše i Kalčopoli i 2006. kad su Rosoneri “s plaže“ stigli u Beograd i s parolom “Uefa mafiosi“ pred nosom krenuli u novi pohod na evropsku krunu. I biće sad 18. i 25. februar. Crvena zvezda i Milan ponovo ukrštaju koplja. O istoriji sudara beogradskih crveno-belih i crveno-crnih sa San Sira već može da se piše u tomovima. Mi ćemo to i uraditi. U narednim danima, sve do početka prvog meča, redakcija Mozzart Sporta će vam, uz sve aktuelnosti iz tabora dva kluba, barem jednom dnevno donositi priče kojima ćemo se prisetiti dva nezaboravna megdana. Magle toliko guste da si mogao da je sečeš nožem. Transparenta o kojem je pričala cela Evropa...

Dan meča.

----------

DNK jednog kluba je teško promeniti. Kada jednom srušite nekog evropskog velikana, glad za drugom velikom pobedom dolazi sama po sebi. A onda, umesto da strahujete, polako počinjete sa nestrpljenjem da iščekujete svaki naredni pokušaj. Crvena zvezda je tokom svoje čitave istorije živela od velikih utakmica i za njih. Kada se podvuče crta, obuzima utisak da je upravo svoje najbolje ili bolje reći najveće mečeve u Evropi igrala protiv onih najjačih klubova sa Starog kontinenta. Postepeno ulazivši u odabrano društvo i stvaravši rivalstvo sa njima. Tako je bilo gotovo tokom svih prethodnih decenija, a da bi tako moglo da bude i u budućnosti jasno nagovestila ona nadrealna pobeda nad evropskim šampionom Liverpulom u sezoni 2018/2019. Stoga, srpski šampion, kao i njeni navijači, u predstojeći meč sa Milanom (četvrtak, 18.55) ulaze sa ambicijom da ponovo dotaknu nedostižne visine, s nadom da će se na stadionu Rajko Mitić u crveno-belom dresu ponovo pojaviti neki čudotvorac u odelu Milana Pavkova, da mimo svih objašnjenja baci još jednog višestruko jačeg protivnika na kolena.

ODBROJAVANJE - Ančeloti i Zvezda: Prokletom Piksiju sam hteo da pokidam zglobove

ODBROJAVANJE – Zvezda vs Milan: Ko pređe centar da mu umre majka

ODBROJAVANJE – Vladimir Cvetković: Niko nije tražio da vadim Pančeva iz vojske, bata Stane želeo da se igra sutradan

SA ROSONERIMA OBA PUTA KADA SU IMALI NAJJAČE TIMOVE U EVROPI

Oba puta kada je eliminisao Crvenu zvezdu u evropskim takmičenjima Milan je postajao prvak Evrope. Ovoga puta to nije moguće zbog takmičenja u kojem se nalazi, ali bi u slučaju prolaska svakako bio u najjužem krugu favorita za osvajanje Lige Evrope. O čuvenoj beogradskoj magli ste već mogli sve da pročitate na stranicama Mozzart Sporta. Crvena zvezda je tog 9. novembra 1988. godine bila na korak da eliminiše jedan od najjačih timova u istoriji Rosonera, vodila je golom Dejana Savićevića, ali je Nemac Diter Pauli odlučio da prekine meč zbog nestvarno guste magle koja se spustila na beogradsku Marakanu. U ponovljenom meču bilo je 1:1, a nakon jedanaesteraca dalje je prošao tim Ariga Sakija sa sa asovima kao što su Kostakurta, Van Basten, Donadoni, Ančeloti, Gulit, Rajkard. Ekipom koja će sve do dolaska Crvene zvezde na tron vladati evropskim fudbalom.

Poslednji put Milan je sa moćnim timom stigao 2006. godine na Marakanu. Sedorf, Kafu, Kostakurta, Inzagi, Pirlo, Kaka i Dida stigli su na taj kvalifikacioni dvomeč praktično pravo sa plaže, što je dalo potajne nade crveno-belima da mogu do najvećeg podviga u svojoj novijoj istoriji. Atmosferu su podgrejala dešavanja u italijanskom fudbalu. Velikan sa San Sira bio je kažnjen oduzimanjem bodova zbog nameštanja utakmica, pao je na tabeli, ali mu je UEFA ipak dozvolila da igra kvalifikacije i to u poslednjem trenutku, tako su se Rosoneri gotovo jedva sakupili za prvi meč na San Siru (1:0). Jedni s plaža, drugi s planina, ali ipak su i pored samo dva-tri dana priprema uspeli da izađu na kraj sa žilavom Zvezdom. Na konačnu odluku i Delije su imale šta da kažu, pa je pomenuti okršaj na Marakani obeležio i transparent "posvećen" UEFA. Kada je u pitanju sam revanš, on je praktično bio rešen već u 28. minutu, kada je Filipo Inzagi pogodio za 0:1 i tako ubio skoro svaku nadu srpskom timu. Tada su Zvezdi bila potrebna tri gola, što je bila nemoguća misija. U finišu je Sedorf zatresao mrežu Ranđelovića i povećao na 0:2, da bi konačan rezultat postavio Dušan Đokić samo nekoliko trenutaka kasnije.

REAL SE NIJE DOBRO PROVODIO U BEOGRADU, ISTORIJAT SA BARSELONOM UBEDLJIVO NAJDUŽI

Okršaji sa Real Madridom ostavili su poseban trag u Zvezdinoj istoriji. Sve je počelo 1975. godine u četvrtfinalu Kupa pobednika kupova. Kraljevski klub je u prvom meču na Stantijago Bernabeuu slavio sa 2:0, ali je u revanšu na Marakani pred 100.000 gledalaca Crvena zvezda napravila istorijski podvig. Crveno-beli su poveli golom Dragana Džajića, a prednost Madriđana, čiji su dres nosili Santijljana, Brajtner, Necer i Kamačo, anulirao je legendarni čuvar mreže Olja Petrović sa bele tačke. Veliko slavlje usledilo je posle penal serije. Odlučujući jedanaesterac je postigao Cole Janković, nakon čega je Olja Petrović je odbranio penal Santiljani i slavlje na prepunom stadionu Crvene zvezde je moglo da počne.

Real je drugi put pao na Marakani u ledenoj martovskoj noći 1987. godine, kada je Crvena zvezda odigrala jedno od najboljih poluvremena na evrosceni. Uraganskim naletima i golovima Boška Đurovskog, Žarka Đurovića i Bore Cvetkovića crveno-beli su imali ogromnih 3:0 nakon prvih 45 minuta, a dodatnu atmoferu na Marakani podigao je jedanaesterac koji je Dika Stojanović odbranio Ugu Sančezu. Prednost se značajno otopila u drugom poluvremenu. Sančez je smanjio na 1:3, Milan Janković je sa bele tačke ponovo doneo crveno-belima tri gola prednosti, ali je Meksikanac u samoj završnici smanjio na 2:4. Taj pogodak se ispostavio ključnim, pošto je u revanšu Real Madrid slavio sa 2:0, golovima Butragenja i Manola Sančisa, i prošao u polufinale, gde je eliminisan od minhenskog Bajerna.

Istorija okršaja Crvene zvezde sa Barselonom je možda i najduža kada su u pitanju Zvezdini evropski protivnici, pošto su klubovi često igrali i prijateljske mečeve. Oni zvanični započeti su još u sezoni 1961/1962, u polufinalu Kupa sajamskih gradova. Barselona je prošla u finale sa dve sigurne i ubedljive pobede. Prvi je meč je odigran na stadionu Partizana, kada su gosti slavili sa 2:0, a u revanšu je bilo 4:1 za Katalonce. Zvezdina osveta stigla je već u narednoj sezoni, u drugom koju istog takmičenja. Zvezda je 2. decembra 1962. godine na fantastičan način stigla do preokreta golovima Samardžića, Skoblara i Ognjanovića i slavila sa 3:2, u revanšu su pobedili Katalonci sa 1:0, pa je odluka pala u majstorici. Tamo je Crvena zvezda pobedila golom Bore Kostića iz penala u 49. minutu.

Naredni evropski obračun bio je zakazan u drugoj rundi Kupa kupova u sezoni 1982/1983. Tog 20. oktobra 1982. godine Zvezdina publika je imala priliku da na delu vidi legendarnog Dijega Armanda Maradonu i jedan od najlepših pogodaka najvećem srpskom stadionu, kada je čuveni El Pibe lobovao istrčalog Stojanovića. Barselona je na kraju slavila sa 4:2, a Maradona je bacio u senku sjajnog Rajka Janjanina, koji je postigao dva pogotka na toj utakmici. Zvezda se nije predala, u revanšu je povela golom Boška Đurovskog, ali su Šuster i Alesanko prekorenuli rezultat i doneli moćnoj Barseloni još jednu pobedu.

Spektakl kojim se može podičiti i nešto mlađa Zvezdina publika, ali i aktuelni šef struke Dejan Stanković, odigrao se u sezoni 1996/1997, ponovo u Kupu pobednika kupova. Crvena zvezda se isprsila pred moćnom Barselonom, povela na Nou Kampu fantastičnim golom Bratislava Živkovića, koji je lobovao istrčalog Vitora Baiju, ali nije imala snage da se odbrani. Đovani je ekspresno postigao dva gola, dok je u drugom poluvremenu konačnih 3:1 postavio Luis Figo.

ODBROJAVANJE: Berluskoni = spektakl = Milan = imperija

ODBROJAVANJE - Kao na koncertu Roling Stonsa

ODBROJAVANJE – Žare Đurović: Bila je ideja da spuste helikopter na teren, da rastera maglu... Premije? Po čoveku 50.000 maraka, strašna para u ono vreme

Da je Barselona postigla samo gol manje u prvom meču, čudo u revanšu bi bilo izvodljivije, ali je Zvezdina publika verovala da je to moguće. U jednoj od najboljih atmosfera na Marakani, Zvezda je silovito napala ekipu u kojoj pored Đovanija i Figa, igrali i Ronaldo, Stoičkov, Enrike, Gvardiola... Povela je golom Zorana Jovičića u 47. minutu, ali je ubrzo svaku nadu ugasio Đovani. Ta moćna Barselona je potom osvojila isto takmičenje, a među navijačima Crvene zvezde se taj revanš još uvek pamti kao jedno od naboljih izdanja u postbarijevskoj eri najtrofejnijeg srpskog kluba.

MINHENSKA TRAGEDIJA ZA VEČNU VEZU SA JUNAJTEDOM, LIVERPUL SRUŠEN TRI PUTA U ČETIRI MEČA

Svaki pomen na Crvenu zvezdu i Mančester junajted počinje i završava se minhenskom tragedijom i 6. februarom 1958. godine, koji će ostati upamćen kao najtužniji dan u istoriji slavnog kluba sa Old Traforda. Dva dana nakon spektakularnog revanša čevrtfina Kupa šampiona na stadionu JNA (3:3) engleski tim je sleteo u Minhen kako bi dopunio gorivo, a do nesreće je došlo prilikom trećeg pokušaja poletanja, usled zaleđene piste. Generacija čuvenih "Bezbijevih beba" tada je ostala bez osmorice igrača, poginuli su Edi Kolman, Mark Džons, Dejvid Peg, Rodžer Birn, Tomi Tejlor, Džef Bent, Lajam Vilan i Dankan Edvards. Ukupno su nastradale 23 osobe, među kojima i osmorica novinara koja su izveštavala sa tog događaja.

Junajted je prvi meč na Old Trafordu dobio sa 2:1, iakao je Crvena zvezda vodila golom Lazara Tasića od 25. minuta. Bobi Čarlton i Edvard Kolman su preokrenuli rezultat u drugom poluvremenu. U revanšu u Beogradu Crveni đavoli su imali prednost od čak sa 3:0, pogocima Vajoleta i Čarltona (dva gola), ali se Crvena zvezda se vratila na sjajan način, golovima Kostića (dva puta) i Tasića stigla do 3:3, a legendarni Dragoslav Šekularac imao je veliku šansu za potpuni preokret. Da je Crvena zvezda pobedila, igrala bi se majstorica, najverovatnije u Italiji, a Mančester ne bi morao da se vraća kući preko Minhena...

Drugi meč dva kluba, ujedno i poslednji u istoriji odigran je 19. novembra 1991. godine u Supekupu Evrope. Zbog tadašnjih dešavanja u SFR Jugoslaviji Mančester junajted nije želeo da igra u Beogradu, pa je odigran samo jedan meč na Old Trafordu i domaćin je slavio sa 1:0 golom Brajana Meklera iz 67. minuta. Crveno-beli su mnogo žalili za tim trofejom, jer su dominirali tokom najvećeg toga utakmice, predvođeni nezaustavljivim Dejanom Savićevićem. Utakmicu je otvorio odbranjeni penal Zvonka Milojevića, koji je u trećem minutu pročitao udarac Stiva Brusa. Kasnije su velike šanse propuštali Pančev, Jugović, Savićević i Radinović, pa je Meklerov pogodak stigao kao kazna za sastav Vladice Popovića.

Ime slavnog Liverpula izaziva osmeh na licima svim generacijama Zvezdinih navijača. Slavni engleski klub savladan je tri puta u četiri međusobna meča, a prvi put u drugoj rudi Kupa šampiona u sezoni 1973/1974, kada je ekipa legendarnog Miljana MIljanića dva puta sa po 2:1 savladala slavne Redse. Crvena zvezda je prvi meč dočekala bez velikih očekivanja javnosti, o čemu svedoči da je na Marakani bilo svega 40.000 gledalaca, ali se sve promenilo kada je savladan jedan od najmoćnijih timova u Evropi u tom trenutku. Crveno-beli su u Beogradu poveli spektakularnim golom Slobodana Jankovića u 39. minutu, a prednost je na početku drugog poluvremena duplirao Vladislav Bogićević. Ipak, pad u Zvezdinoj igri u završnici meča iskoristio je Kris Lover i u 72. minutu postavio konačan rezultat.

Velika pobeda na Enfildu, u doktorskoj disertaciji Miljana Miljanića, smatra se velikom prekretnicom za oba kluba. Crvena zvezda je tada nanela jedini poraz Liverpulu na njegovom terenu u Kupu šampiona u 20. veku i došla do toliko željenog evropskog renomea, dok je sa druge strane to bila incijalna kapisla za stvaranje moćnog Liverpula, pod vođstvom čuvenog Bila Šenklija. Crvena zvezda je zasenila Engleze fantastičnom igrom u polju, gotovo da nije dozvolila protivniku da pipne loptu, a onda je Vojin Lazarević postigao jedan od najlepših golova koje Enfild do tada video. Iz punog trka, sa ivice kaznenog prostora u rašlje gola Roja Klemensa. Liverpul je uspeo da izjednači golom Krisa Loulera, a onda je u 90. minutu Cole Janković sjajnim golom iz slobodnog udarca ostavio Enfild još jednom u čudu.

Bez velikog čuda se nije moglo ni u ovom veku. Crvena zvezda je pre dve sezone, zahvaljujući fudbalskoj rapsodiji Milana Pavkova na gotovo nestvaran način savladala ekipu Jirgena Klopa na stadionu Rajko Mitić, a da nije bilo onog gola El Fardu Bena u Napulju, Liverpul bi izvesno ostao bez plasmana u osminu finala i samim tim i bez šestog trofeja Lige šampiona u svojoj istoriji. Redsima je taj poraz predstavljao veliku opomenu, pa su se kroz nokaut fazu praktično prošetali do trofeja. Jedinu evropsku pobedu nad Crvenom zvezdom Liverpul je ostvario na Enfildu upravo u toj sezoni, kada je bilo laganih 4:0 za domaćina, što je možda i opustilo Klopov tim 6. novembra na stadionu Rajko Mitić. Ekipa Vladana MIlojevića je slavila sa 2:0, što je bez sumnje najveća pobeda crveno-belih u postbarijevskoj eri.

NEBO SE STVARNO OTVORILO

Bajern Minhen je klub koji je imao velikog udela u Zvezdinoj istoriji. Crveno-beli su se sa minhenskim klubom četri puta "ukrštali" u Evropi i ostvarili dve pobede, ali je jedan remi predstavljao istorijski trenutak na stadionu Rajko Mitić. Naravno, to je čuveni revanaš polufinala Kupa šampiona, kada je Klaus Augentaler u 90. minutu na neponovljiv način postigao autogol, prebacivši Rajmonda Aumana, čime je aktivirao "eksploziju" na našem najvećem stadionu. Crvena zvezda je u Beograd donela velikih 2:1 iz Minhena, gde je zablistao Dejan Stanković, a niko nije mogao da nasluti onakvu dramu 24. aprila 1991. godine u Beogradu.

Crvena zvezda je na Marakani povela sjajnim golom Siniše Mihajlovića iz slobodnog udarca, ali je se sve preokrenulo u svega pet minuta igre sredinom drugog poluvremena. Udarac Klausa Augentalera prošao je i kroz ruke i kroz noge Stevana Stojanovića, posle slobodnog udarca u 61. minutu, a samo pet minuta kasnije Manfred Bender je poništio prednost crveno-belih iz prvog meča. Malo je reći da je završnica meča protekla u pravoj drami, a onda je nastala ona čuvena izjava komentatrora Radio Televizije Beograd Milojka Pantića: "Nebo se otvorilo, stadion je eksplodirao". Teško da se boljim rečima mogao opisati taj trenutak na Marakani. Zvezda je izborila remi (2:2) koji joj je otvorio vrata stadiona Sveti Nikola u Bariju, gde je postala klupski prvak Evrope.

Crvena zvezda i Bajern su se prvi put susreli u trećoj rundi Kupa UEFA u sezoni 1979/1980. i ti mečevi, a posebno onaj na Marakani, takođe su bili spektakularni. Bavarci su u Beograd doneli prednost od 2:0, a Crvena zvezda pred 95.000 navijača do 69. minuta vodila sa 3:0 golovima Dušana Savića, Vladimira Petrovića i Srebrenka Repčića. Ipak, Marakanu je potom rastužio Diter Henes sa dva pogotka u svega četiri minuta i odveo Bajern u četvrtfinale.

Bavarci su prvi put u 21. veku gostovali na Marakani u 25. oktobra 2007. godine, u grupnoj fazi Kupa UEFA. Crveno-beli su bili na dobrom putu da naprave podvig, poveli su posle fantastične varke Ognjena Koromana nad Filipom Lamom u 16. minutu, izjednačio je Klose samo četiri minuta posle prve nesigurne intervencije Ivana Ranđelovića na meču. Nenad Milijaš je u 74. minutu sjajnim udarcem sa preko 30 metara savladao Mihaela Rensinga, ali je Zvezda doživela veliki pad u završnici meča. Toni Kros je sjajno pronašao Miroslava Klosea u kaznenom prostoru u 85. minutu, a onda je u drugom minutu nadoknade Marakana ostala u potpunom šoku. Kros je poslao loptu po zemlji iz slobodnog udarca, koja je prošla pored kompletne odbrane domaćina, ali i pored ruke Ranđelovića i odsela u mreži Crvene zvezde.

Poslednji put, Bajern je bio rival crveno-belih u prošloj sezoni Lige šampiopna, nanevši dva ubedljiva poraza ekipi Vladana Milojevića. Zanimljivo, Crvena zvezda je bila konkurentnija na Alijanc Areni, gde je do 80. minuta gubila sa 0:1 i imala jednu vrlo dobru situaciju preko Milana Pavkova, ali su kasnije svaku dilemu razrešili Robert Levandovski i Tomas Miler. U Beogradu je potom bilo ubedljivih 0:6, ali je Crvena zvezda i pored toga imala šansu da remijem u Pireju izbori evropsko proleće, ali nije uspela.

Crvena zvezda je igrala još mnogo evropskih mečeva koji su ostavili značajan trag na njenu istoriju, pa se tako zauvek pamtiti jedanesterci iz Barija, evrogol Dušana Savića na Hajberiju 6. decembra 1978. godine, kao i propuštena prilika u finalu Kupa UEFA protiv Borusije Menhengladbah, a oni mlađi navijači srpskog šampiona će još dugo pominjati onaj Evrogol Nikole Žigića protiv Rome na jesen 2005. godine. Stoga se meč protiv Milana s posebnim očekivanjima dočekuje među pristalicama crveno-belih, iako oni sami neće biti u prilici da ovaj istorijski trenutak ovekoveče svojim prisustvom na tribinama i nekom novom spektakularnom atmosferom.