Od Marakane svetu za sva vremena: Panenka, Božji lob, Džin iz magle i fitilj revolucije (VIDEO)

Na desetine velikih utakmica; golova i driblinga; radosti i suza; na stotine događaja za muzejske instalacije. O svim tim asovima, gromadama što su je učinili onim što danas jeste – a jeste svojevrsni fudbalskih spomenik – već smo pisali.

Ali dala je beogradska Marakana i četiri pečata planetarno značajna. To su one specifične sportsko-društvene 'intarzije' što ostaju za sva vremena i o kojima su u datom trenutku izveštavali svi. Ama baš svi. Svi novinari Evrope. Svi novinari sveta.

SLUČAJ PRVI – PANENKA

Godina '76. Nedelja, oko 22.40 po lokalnom vremenu... Beograd svetli. Svi reflektori Evrope tuku na Topčider...

Bili su poslednji trenuci velikog finala Evropskog šampionata u Jugoslaviji. Trava na Marakani izrovana. Nemačka protiv Čehoslovačke. Posle 90 minuta 2:2. Stariji se verovatno sećaju, Bernd Helcenbajn u 89. odveo meč u produžetke. Tamo se ništa nije promenilo. I dalje 2:2. A onda su ti penali ušli u anale zbog jednog čoveka i načina izvođenja udarca sa 11 metara, do tada neviđenog. Antonjin Panenka, brkati frajer sa praške kaldrme, u petoj seriji, i sve posle promašaja Ulija Henesa (zamalo da je digne do polupraznog severa), bocnuo je tako loptu preko utonule nemačke hobotnice zvane Sep Majer, da je ova putovala “čitavu večnost”. Tako je to valjda izgledalo Čehoslovacima. A kada je konačno liznula središnji mreže, beše to “francuski poljubac”. Seks bez seksa. Svakako, ekstaza.

Posle je taj stari faker pričao kako je sa velikim prijateljem, golmanom Zdenjekom Hruškom, dok su igrali zajedno u Bohemijansu, pucao penale u pivo i uvek gubio. Morao je da izmisli nešto novo i – to je to. Rešio čovek posle da primeni zezanciju sa treninga u finalu Evropskog prvenstva.

“Jeste, tako je bilo. Samo, onda sam odjednom počeo da se gojim. Mnogo piva, mnogo piva sam mu uzimao”.

Prošlo je bilo punih 36 godina kada je Andrea Pirlo izveo jednu od najvernijih kopija tog šuta. Opet je bio EURO u pitanju, četvrtfinale ovoga puta. Italija – Engleska. Džo Hart poput Majera, samo na suprotnu stranu... Pirlo je posle ispričao da je to uradio 'kako bi Englezima zadao psihološki udarac'.

Antonjin Panenka nije imao nikakve skrivene pobude. Samo ljudske, sportske. Sorta mangupska.

“Dok sam igrao, sebe sam smatrao za zabavljača. To je samo bio odraz moje ličnosti, ništa više od toga. Želeo sam da navijači vide nešto novo, da uradim nešto što će ih naterati da pričaju o meni”.

Kasnije se pričalo i pisalo da su ljudi iz pratnje nacionalnog tima objašnjavali Panenki kako bi gotovo sigurno bio žestoko kažnjen da je promašio, jer bi Husakovi partijaši u takvom ponašanju videli nepoštovanje države, komunističkog sistema i želju da se isti kompromituje naočigled cele Evrope.

Nije se pan Antonjin štrecao:

“Gluposti! I da sam znao za to, pucao bih isto”.

A kad su Peleu prvi put pustili snimak...

“Ovo je ili genije, ili ludak”.

PREMOTAVANJE: Da zatrpam rupu? Ni mrtav!

Zvezdina Marakana - fudbalska bisernica Evrope

SLUČAJ DRUGI – BOŽJI LOB

Godina '82. Bila je sreda, 20. oktobar, negde oko 18.50. Sivi jesenji sumrak...

Došla Barsa sa Dijegom, a Zvezda loša. Šesta na tabeli. Baš loša. Šele u vojsci, Pižonu ni do čega posle propalog transfera u Arsenal, Boško pozadi kao omamljen. Jovin tek nešto bolji. Dule ni da opepeli...

“Tog dana ljudi u Beogradu balkanskom strašću slavili su oslobađanje jugoslovenske prestonice u Drugom svetskom ratu. A uveče su se poklonili novom osvajaču”, pisale su katalonske novine idućeg jutra.

Ako je ono s Englezima bila Božja ruka, ovo u 46. minutu na Marakani bio je Božji lob. Mile Jovin i Milenko Rajković nemoćni da naprave faul, Dika Stojanović sve uradio kako treba, izašao da skrati ugao... Koliki čovek, šta sad? - zapitao se samo na milisekund dok je u punom trku, grabeći ka severu, “skicirao” jedno od svojih monumentalnih dela.

I onda... 

Najviša tačka na kojoj se ta lopta nalazila kao najviši stepen fudbalske umetnosti.

“To je sigurno jedan od najlepših golova koje sam postigao u životu, uporediv samo sa onim koji sam dao za Argentinu protiv selekcije Ostatka sveta. Zahvaljujem publici na aplauzu”.

A taj aplauz je trajao i trajao i trajao...

“Ostaće taj drugi gol u nezaboravnom sećanju beogradskih ljubitelja fudbala, ali pamtiće ga i sam Maradona. Gotovo da nije bilo čoveka na stadionu koji nije ustao i zapljeskao. Zvezdini navijači pokazali su da vole da vide lepo u fudbalu bez obzira ko im to zadovoljstvo daruje. A kad je Crvena zvezda trebalo da krene sa centra - gromoglasni zvižduk. Opravdani protesti zbog slabe igre celog tima", stoji u arhivi izveštaj Bobija Jankovića.

Politika je sutradan pisala o Dijegovom golu kao o dragocenom biseru (i ne samo Politika, nego svi sportski listovi na svetu), da bi u istom izdanju, samo na prednjim stranama, Zvezdi opasno bilo zamereno što je u doba opšte štednje utakmicu igrala pod reflektorima.

Rezultat? Potpuno ga je zasenila Maradonina magija. Niko nije govorio o rezultatu. Publika je bila čudnom toplinom ispunjena u teškom porazu. Ne dešava se to često. Možda jednom u... ko zna koliko godina.

“Treba biti objektivan, Barselona je bila jača za dva svetska asa. Da smo mi imali Maradonu”, snuždeno je Dragan Džajić jedini pokušavao da opravda poraz još iste noći.

Bilo je 4:2 za Barsu.

SLUČAJ TREĆI – DŽIN IZ MAGLE

Godina '88. I opet je bila sreda, 9. novembar. Nešto iza 18 sati... Kažu da se na Beograd nikada takva magla nije sručila. Ni pre, ni posle...

A beše kao poručena. Za Milan, razume se. I bi tragedija epskih razmera. Za Zvezdu, dabome. Rezultat 1:0 (Dejo Savićević), Rosoneri s igračem manje, minut 50 i neki. Virdis mora napolje, Diter Pauli neumoljiv. Moćni Milan visi kao nikad. Šta li sve prolazi kroz glavu don Silvija Berluskonija... Sve te silne milijarde lira...Vidljivost na minimumu. Mrak kao spas? To fudbal ne pamti...

Da, Dejo je strelac, ali na semaforu piše Đurović! Više se ništa ne vidi. Niko ništa ne vidi, ni publika, ni sudija, ni igrači.

Vladimir Cvetković je dole na terenu. To ne sluti na dobro...

“Moraju da pozovu Uefu, ovako nešto nikada nismo imali”.

ODBROJAVANJE – Žare Đurović: Bila je ideja da spuste helikopter na teren, da rastera maglu... Premije? Po čoveku 50.000 maraka, strašna para u ono vreme

A šta će mi ćaća reć? Gdje si bio, sinko, dva dana? Gdje si spavô? Što si ijo, a što pio?

Objektivno gledano, uslova za igru nije bilo. Pauli kaže – kraj! Utakmica se poništava, više nije 1:0 za Zvezdu. Sutra sve isponova, 11 na 11. Jedino što Virdis ne može na teren. Ali šta mari, vraća se Rud Gulit. Milan još jači.

Milan je u Beograd te jeseni došao kao velikan, kao dvostruki prvak Evrope - stoji. Ali Milan kakav danas znamo – drugi najtrofejniji klub Evrope, marketinška i svaka druga moć – taj je Milan rođen na Marakani 9. novembra. Baš te srede, nešto iza 18 časova.

Ticijano Krudeli prilikom jednog razgovora za Mozzart Sport iskoristio je reč 'krštenje'. Ne. To je definitivno bilo rođenje.

Ili bolje reći – vaskrsenje!

Razni gradski mitovi i kuloarske priče prate te utakmice sa Milanom, pogotovo prvu. Da li je istina da je u ono vreme postojao način da se magla “razbije”?

“Ja sam za to čuo, da su postojala neka sredstva”...

Zvezda ih nije imala, ili?

“Možda i nije, ali kažem - čuo sam da je tako nešto postojalo”.

Cela ekipa Milana u crkvi posle utakmice - to nije mit?

“Ne, to su svi znali i govorili o tome. Čak je bila priča da su išli u Hram Svetog Save. Zahvaljivali Bogu i molili se pred drugu utakmicu”.

Iz razgovora sa Milošem Bursaćem u specijalu ODBROJAVANJE.

SLUČAJ ČETVRTI – FITILJ REVOLUCIJE

Godina 2000. Mesec jul, 26. dan. Beše oko 20.35. Prijatno veče na najvećem srpskom stadionu. Finiš prvog poluvremena utakmice sa Crvena zvezda – Torpedo Kutaisi...

U jednom času više niko nije gledao ka terenu. Svi pogledi bili su uprti ka severnoj tribini. Krenula je najveća tuča navijača i policije svih vremena. Te večeri definitivno je zapaljen fitilj revolucije, a svemu je prethodilo novo izvođenje čuvenog letnjeg hita: "Spasi Srbiju i ubij se...", pesma posvećena Slobodanu Miloševiću. Topčider je grmeo. Na tribini haos. Žandarmerija ulazi u grotlo crveno-belog kopa.

“Nikome nećemo dozvoliti da veša Slobodana Miloševića na jugoslovenskim stadionima”, govorio je tih dana komesar za bezbednost FSJ Kosta Vuković. “Policija ima naređenje da zatvori stadion ukoliko ponovo dođe do takvih pesama. Posledice će snositi i klubovi i njihovi navijači”.

Pretnje nisu vredele. Tako je te čuvene julske noći na Marakani prvi put ozbiljno zamirisalo na 5. oktobar. Dobri poznavaoci situacije i akteri tvrde kako je taj okršaj ključan i zbog spoznaje obične raje da Miloševićeva policija nije nedodirljiva i da joj se može suprotstaviti.

Slike koje ne blede: ka severnoj tribini ide i Leo Lerinc. Jedan od žandarma gleda ka Muslinu, pokazuje prstom na Zvezdinog igrača i kao da govori: "Gledaj, gledaj šta radi ovaj tvoj". Muslin samo bespomoćno sleže ramenima...

“Više od sat vremena, uz kraće prekide, trajali su žestoki okršaji policije i navijača Crvene zvezde. Do prvog sukoba došlo je pošto se krenulo sa skandiranjem: 'Spasi Srbiju i ubij se, Slobodane, Slobodane!' Pripadnici javnog reda i mira pokušali su pendrecima da umire razjarene navijače, na šta su ovi odgovorili bacanjem stolica, a zatim i jurišem na policiju. Naleti su se smenjivali, čas su policajci jurili za navijačima, čas navijači za policajcima, ali čini se da su ovaj put i organi javnog reda izvukli debeo kraj”, pisalo je u izveštaju Glasa javnosti.

Narednih dana državni mediji satanizovali su i Crvenu zvezdu kao klub i njene navijače, nazivajući ih 'omanjom grupom pijanih narkomana'. Čelnicima crveno-belih zamereno je što neguju 'vandale na tribinama.

Sa Marakane je prvo otišao zvaničan i žestok protest RTS-u zbog neprikladnog načina izveštavanja, a potom se putem štampe oglasio jedan od čelnika kluba koji je želeo da ostane anoniman:

"Nije tačno da su navijači izazvali nemire, naši navijači su među najorganizovanijim u Srbiji. Jasno je da je neko naredio policiji da ih kazni jer su se javno izjasnili protiv režima. Ljudi žive teško. Nema zakona koji bi gladnim ljudima zabranio da ćute o tome. Oni se okupljaju u velikom broju i izražvaju nezadovoljstvo društvom u kome žive. Ne želimo, niti možemo da sprečimo pesme protiv režima".

Od utakmice sa Torpedom do pada Slobodana Miloševića prošao je 71 dan. Navijači Crvene zvezde bili su jedna od udarnih pesnica petooktobarske revolucije, svetionik, predvodnici opštenarodnog bunta. Za to će kasnije od novih vlasti i 'slobodnih medija' dobiti zvanično priznanje za doprinos demokratizaciji društva. Nažalost, tu ulogu 'narodnih heroja' nedugo potom u potpunosti će zloupotrebiti, očito ne shvatajući na pravi način termine 'demokratija' i ' sloboda'.

(U spomen na najslavnije navijačke dane, kad je Marakana bila korektivni faktor u društvu)