PREMOTAVANJE: Da zatrpam rupu? Ni mrtav!

Malobrojni živi svedoci onog vremena, kad se dohvate kazivanja o tom sumornom i po mnogo čemu sudbonosnom jesenjem popodnevu, priču obično 'garniraju' grohotom. I svi neizostavno pamte jedan detalj - kako se nenadmašni Zvezdin pilastar, doktor Aca Obradović, tresnuo šakom po onoj svojoj ćeli kad je čuo šta struka ima da kaže.

 A ničeg smešnog tu bilo nije. Doktor je došao na hitan poziv smenskog vođe. Bio je okružen grupom 'mantilaša', tamo niže sadašnje zapadne tribine, gde su bile barake za radnike. Kažu da ih je pažljivo slušao, vrteo glavom, bremenito uzdisao i u jednakim intervalima prevlačio rukom preko čela, brišući graške znoja. Znoj hladan. Nije jara, nego strah. I sve to dok Gvozdena dunavska kapija na Beograd šalje košavu čije fijukanje na ogromnom, blatnjavom gradilištu, krokira ambijent iz horor filma.

“Uvek se užasnem kad se setim. Rupa je već bila iskopana i radovi u punom jeku kad su građani iz okolnih zgrada počeli da se žale da im pucaju zidovi. Zemljište počelo da klizi”, govorio je potkraj prošlog veka u svojim ispovedima Obradović.

“Tada dođe čuveni akademik Branko Žeželj i kao spasonosno rešenje ponudi da se stadion zatrpa. Rekao sam mu da to ni mrtav neću da uradim! Niti bih smeo Krcunu da izađem na oči s takvim predlogom. On je stajao iza svega. Stvar su spasli direktor 'Tunelogradnje' i Marko Aćimović, profesor sa Građevinskog fakulteta. Usred noći sam ih doveo sa njihovim stručnjacima i oni su do zore ustanovili u čemu je problem. Za dvadesetak dana sve je bilo rešeno”.

Izgradnju beogradske Marakane, jednog od najvećih stadiona Evrope u ono vreme, pratili su veliki problemi. Od onih što ih je nametnula priroda, bile su podzemne vode i klizišta. Iz tih razloga, ali vrlo verovatno i finansijskih, temelj za novi stadion ukopan je u brdo, čak 12 metara ispod nivoa starog igrališta Jugoslavije.

Na tom starinskom objektu, posle rata nazvanom Avala, poslednja utakmica odigrana je 27. decembra 1959. godine. Crvena zvezda se 'ispisala', kako su novine pisale, slabom igrom i pobedom protiv Novog Sada od 3:1.

Odmah iza novogodišnjih ferija krenule su pripreme za prve ozbiljne radove.   

Zvezdina Marakana - fudbalska bisernica Evrope

(Sa Avalom je nestao deo fudbalske istorije starog, predratnog Beograda. Na tom stadionu odigrano je na desetine derbija Jugoslavija – BSK. Na tom igralištu Beograđani su videli prvu utakmicu pod reflektorima: jun 1932, SK Jugoslavija ugostila pariski Rasing. Pre prvog Mundijala, na jednoj strani terena, Moša Marjanović dao je gol Zamori; na drugoj strani terena, po povratku iz Urugvaja, dao ga je i Planički. Istoričari su pažljivo zabeležili kako ga gradski oci šminkaju u rano proleće '41 i pripremaju za novo, 'vaskršnje otvaranje', na koje je trebalo da dođe Njegovo Veličanstvo kralj Petar II i otvori turnir velike četvorke: BSK, Jugoslavija, Hajduk, Građanski. “Pripremljen je čitav niz senzacionalnih sportskih priredaba kakve u Beogradu još nisu viđene", prenosila je beogradska štampa reči čuvenog Jove Ružića, prvog fudbalskog reprezentativca iz prestonice, tada jednog od čelnika SK Jugoslavija. "Toga dana ceo Beograd biće na nogama. Uskoro ćete čuti čega će sve biti, a 20. aprila imaćete prilike da to i vidite“. I Beograd je zaista bio na nogama tog 20. aprila. Bila je i velika fešta. Ali ne zbog najavljenog sportskog spektakla, već usled proslave rođendana Adolfa Hitlera. Firerova armija uveliko je bila umarširala u glavni grad Kraljevine Jugoslavije. Time je ispunjen prvi i osnovni preduslov za revoluciju, za rađanje Crvene zvezde, pa samim tim i za gradnju Marakane. Preživeće Avala, doduše, nemačke 'štuke' i aprilsko rušenje grada, preživeće i savezničke bombe na Uskrs '44, međutim za gabarite posleratnog velikana što je tu stasavao bilo je potrebno nešto novo, nešto moderno, velelepno. Za početak, porušene su ograde premazane katranom što su služile da spreče ulazak onih najmlađih navijača, onih bez plaćenih ulaznica. I baš je 'osvetničko' cerekanje grupice mangupčića iz okolnih topčiderskih sokaka, uz sporadičan aplauz starijih – a sve dok su tarabe padale pred prvim volonterima - simbolično označilo početak kapitalnog projekta.)

Stari stadion SK Jugoslavije

Izgradnja najvećeg jugoslovenskog stadiona trajala je skoro pune tri godine. Iz iskopane rupe izbačeno je 350.000 kubika zemlje i još 15.000 kubika kamena. Samo arhitektonsko rešenje čuvenog Koste Popovića stajalo je 300.000.000 dinara - ogroman novac. Navijači su davali doprinos kupovinom čuvenih 'ciglica'. Igralište je dobilo za ono vreme izuzetnu travu, sa svim potrebnim slojevima, drenažom. Kad su radovi u potpunosti završeni kapacitet je iznosio 95.000 mesta. Zbog grandioznosti zvezdaši su novi dom od milošte počeli da nazivaju Marakana, po uzoru na najveći stadion na planeti, onaj u Rio de Žaneiru.

Sve su to dobro poznate činjenice...

Baš kao što je činjenica da su Crvenu zvezdu početkom šezdesetih vodili veliki ljudi, najvažniji u njenoj istoriji: generalni sekretar Slobodan Ćosić, predsednik Skupštine Dušan Blagojević, u tehničkoj komisiji pored prvog operativca Ace Obradovića sedeli Svetozar Kika Popović i Milić Bugarčić. Ono o čemu se manje zna, a što decenijama unazad intrigira javnost i izaziva kontroverze, jeste uloga Slobodana Penezića Krcuna u klubu.

U ratno vreme veliki moćnik Ozne, kasnije ministar, pa premijer, političar iz samog vrha Titove komunističke nomenklature, nije skrivao navijačko opredeljenje. Ljubav prema crveno-belima iskazivao je kroz konkretne postupke, pa je njegovo ime često usko povezivano i sa gradnjom Marakane.

Da je Krcunov uticaj postojao nijednog momenta nije bilo sporno. O tome su pored doktora Obradovića govorili i slavni asovi Crvene zvezde. Ali da je taj uticaj bio zapravo krucijalan otkriveno je nedavno. Tek pošto je porodica Penezić svu dokumentaciju što se nalazila u porodičnoj kući predala Istorijskom arhivu Užice. 

(FOTO: Istorijski arhiv Užice; LF S.P Krcun)

Priče o rađanju ideje za izgradnju Zvezdinog novog stadiona uglavnom sežu u 1957. ili 1958. godinu. Doktorov astal u Maderi, dosta 'ladnih špricera i kako to već ide. Jedni tvrde, ključ je bila nemogućnost da se polufinale Kupa šampiona protiv Fjorentine igra na starom stadionu Jugoslavije, zbog čega je usledila selidba u komšiluk, na JNA. I onda poraz koji je Zvezdu koštao finala sa Real Madridom. Drugi su ubeđeni: odluka je pala idućeg proleća, posle četvrtfinala sa Mančesterom Junajtedom.

Zvaničnu verziju znao je inženjer Vlastimir Vale Purić, drugi predsednik i jedan od osnivača kluba. Pre 14 godina ovako je govorio u pero Ivanu Cvetkoviću iz Politike:

“U leto 1958. trebalo je da odigramo prijateljsku utakmicu s bugarskim CDNA, kako se tada zvao današnji CSKA. Iz Starog grada je došao inspektor, pogledao stadion i rekao da na njemu ne može da se igra. Drvena grede su bile trule i zaista je bilo opasno. Tada smo se obratili preduzeću 'Sportprojekt' u kojem je radio Kosta Popović. On nam je dodelio Sašu Radovanovića da uradi projekat našeg novog stadiona. Razume se, i onda su pare bile problem. Zbog toga je odlučeno da se ukopa, kako bi se uštedelo na armaturi. Ali pojavio se vrlo ozbiljan problem"...

Problem usled kog ni Doktor O tih dana nije mogao da spava. Priča se maltene poklapa:

“Pojavila se opasnost da kuće iznad rupe počnu da klize. Obratio sam se jednom poznatom statičaru. On je uradio svoje i saopštio nam rezultat – prestanite da kopate! To za nas nije bilo rešenje, pa sam otišao kod geologa prof. Lukovića. Posavetovao nas je da iskopamo tri-četiri bušotine duboke osam metara tamo gde se graniče zapadna i južna tribina, pa ako naiđemo na sarmatski krečnjak da slobodno fundiramo, u protivnom da dignemo ruke od projekta. I naišli smo na taj sarmatski krečnjak. Na istočnoj strani je bio drugačiji problem. Tamo je trebalo da nabijemo zemlju. Tu nam je pomogao dr Raša Stojadinović".

Navijači jesu doprineli s prilozima, ali to je bilo neznatno...

“Pomogla nam je Vlada Srbije. Međutim, imala je i jedan uslov – da bude i atletska staza".

Šekularac i Doktor O

Inženjer Purić se u istom razgovoru za Politiku prisetio jednog susreta sa Slobodanom Penezićem.

“Krov na zapadnoj tribini bio je drugačije zamišljen od ovog postojećeg. Saša Radovanović je predvideo da ima betonske lukove. Kad je Krcun, tadašnji predsednik Vlade Srbije čuo od mene da za završetak stadiona treba još 2.500.000.000 dinara, rekao je: Mi te pare nemamo! Kasnije nam je zapadnu tribinu pokrila skopska Železara. Ali to nije dobar krov. Gvozden je, pa tako i težak za održavanje. Zbog vetra su bili ostavljeni otvori, međutim kasnije su tu sagrađene pomoćne prostorije. Deset godina kasnije upravnu zgradu sagradio nam je 'Komgrap' i koštala je oko 1.700.000.000 dinara. Kada je završena, Miljenko Zrelec, pomoćnik tadašnjeg gradonačelnika Branka Pešića, hteo je da tu zgradu kupi za potrebe grada. Mi smo se dogovorili s Miletom Jovanovićem, zvanim Mile Komgrap, da je otplaćujemo na rate i u tome smo uspeli zahvaljujući utakmicama. Jer stadion je u to vreme često bio pun kao oko, pa je bilo para".

Prema neproverenim informacijama Slobodan Penezić je zajedno sa Isom Jovanovićem (predsednik Zvezde 1951-1952) prvi put razgovarao o novom stadionu u letnjim mesecima '51, nakon što su navijači, slaveći prvu titulu šampiona, a sve u želji da naprave ambijent za pamćenje, palili novine i tako napravili omanji požar na tribinama. Bio je to period kad je Krcun javno govorio: “Partija, pa Zvezda”, dok je Broz uz šeretski osmeh uglavnom odgovarao kako će 'i njega i Isu udariti kap jednog dana zbog nogometa, te da bi valjalo da se manu toga'.

Prema proverenim informacijama, nedavno dokumentovanim, Krcun ima 'nacrt' novog stadiona Crvene zvezde 1954. godine. U letnjim mesecima boravio je u švajcarskoj Lozani i video stadion koji mu se dopao. U pitanju je objekat otvoren iste godine za potrebe Mundijala, na kom je tokom istog leta odigrano pet utakmica SP. Između ostalih: Jugoslavija – Brazil 1:1 i Jugoslavija – Francuska 1:0.

(FOTO: Istorijski arhiv Užice; LF S.P Krcun)

Razglednicu sa slikom tog stadiona poslao je mlađem sinu Srđi na Rab. U pismu ga oslovljava sa Đuđo. Ugledni doktor Venceslav Glišić (upoznao Krcuna tokom studija i neko vreme drugovao sa njim), kasnije je potvrdio da se zaista radilo o 'idejnom rešenju' za novi dom Crvene zvezde.

U obimnoj arhivskoj građi od koje je u užičkom Arhivu formiran lični fond Slobodana Penezića (potom održana velika izložba 'Mleko i krv', nastala knjiga 'Pisma bez kurira'), nalazi se nekoliko pisama što je ovaj slao svojim sinovima Relji i Srđi.

Iz svakog od njih lako se zaključuje kakva je i kolika bila njegova uloga u Zvezdi. Posebno tih godina, dok je trajala izgradnja Marakane.

Dragi Đuđo,

(Pismo poslato iz Beograda krajem prve dekade jula meseca 1962. godine. Srđa/Đuđo letovao je na malom ostrvu Jakljan u blizinu Dubrovnika.)

Na tebe sam najviše mislio, prvi put si se otisnuo u veliki svet. Nadam se da se u njemu dobro snalaziš, već sam te dva puta sanjao. Dobar si i pametan dečko, i uveren sam da se dobro snalaziš tamo na Jakljanu. Verujem da ćete dobro upoznati ostrvo, da će za tebe to biti nezaboravan događaj. U Beogradu je hladno, na ulici nema gotovo nikoga, deca su sva otišla na odmor. Janez je dolazio posle vašeg odlaska, jako mu je žao što se sa tobom nije pozdravio. Novosti o Crvenoj zvezdi pisao sam Relji, pa to pročitaj kod njega. Mogu da ti kažem da je igrala fantastično i krvišno. Pobedila je Santosa i Rapida, osvojila jedan divan pehar, nije primila nijedan gol u dve utakmice. Odlično su igrali svi, a posebno Šekularac, Maravić i Stojanović. Svi su dobili devetke i desetke. Novine pišu da Pariz nije video takvu utakmicu. Šteta je samo što nije bio i Pele, onda bi to bila najveća fudbalska predstava. Utakmica za Kup nije bila naročita, pobedio je OFK Beograd sa 4:1. Meni i mami je teško bez vas, zato pravite veliku grešku što nam ne pišete. Mi ćemo krajem meseca na odmor, možda ćemo ići u Dubrovnik, tamo imaju bioskop i pozorište, što će vam goditi posle tog robinzonskog života. Piši šta misliš o tome. Ako imaš drugi predlog, onda ćemo se dogovoriti. Nauči sve stilove plivanja i provedi se što bolje.

Tebe i tvoje drugove pozdravljaju tata i mama.

Dragi Đuđo,

(Beograd, 31.7.1962, Krcunova supruga Zina boravila je u Dubrovniku zajedno sa sinovima, pisma su poslata na hotel Vis, Lapad – Prim. prir.)

Mnogo se radujem što si mi tako lepo pisao kako je bilo na Jakljanu, ja sam bio uveren da će se i tebi svideti. Radujem se što želiš da ideš i iduće godine. Ovde je dosta pusto, nema nikoga na ulici. Ništa se ne dešava. Nadam se da si dobro naučio da plivaš. Sad ću uživati kako plivaš na Savi. Možda će ti biti žao, ali mislim da bi trebalo da prodamo Šekularca. Daju nam 300 miliona lira za njega. Hoće da ga kupi Juventus. Mi bismo lepo završili stadion. Ja ću doći uskoro pa ćemo razgovarati, onda ćemo se dogovoriti gde ćemo ići. Pazite mamu. Svi je lepo slušajte a ti najviše.

Mnogo te voli tata.

Dragi Relja,

Rešili smo da prodamo Šekularca za 300 miliona lira, znam da te to najviše interesuje. Sa ovim bismo mogli da završimo stadion i na proleće bi se moglo igrati na njemu. Ovde je rđavo vreme i dobro je što ste na moru. Ja ću doći i dogovorićemo se gde ćemo i kako dalje. U Užicu bi bilo lepo. Ići ćemo na Prokletije. Beograd je pust.

Voli te tata.

Dragi Đuđo,

(Srđa/Đuđo je i 1963. letovao na Jakljanu. Ovo je jedno od dva pisma iz zbirke koje je Slobodan Penezić kucao na pisaćoj mašini i jedno od mnogih bez vremenske odrednice. Ali na osnovu dole pomenutih događaja, zaključujemo da je nastalo početkom druge polovine jula pomenute godine.)

Sutra je već dve nedelje kako smo se rastali na Sutjesci. Ja sam očekivao da ćeš meni ili mami napisati jedno pismo. Možda u početku nisi imao kartu i marke, ali mama ti je to poslala, tako da si do sada to mogao učiniti. Neki dan je i mama otišla na Rab, njenu adresu ne znam, ali ona će vam sigurno pisati, pa ćete joj odgovoriti. Makar se tako nadam. Mama predlaže da idete na Rab kod nje, mislim da je to dobro. Ona će doći po vas 5. ili 6. u Dubrovnik. Ovde u Beogradu je pusto, gotovo sva deca sa ulice su otišla. Padala je kiša i nešto je zahladilo, pa nemam mogućnosti da se kupam. Inače, sad se najviše zanimam kako je rodilo žito, hoće li biti kukuruza, pošto je mleko... Ja ću ovde ostati do 27. jula. Posle toga idem negde u lov. Ako budem znao šta ste vi odlučili, možda bih ili došao kod vas, ili bih vas sačekao u Beogradu. O svemu detaljno obavestite mamu kako ne bi bilo nesporazuma. Moram još da ti javim da sam gledao utakmicu Crvena Zvezda – Jednota i da su ovi omladinci igrali odlično. Verovatno si to čitao u novinama. Molim te, čim dobiješ ovo pismo, sedni pa napiši makar jednu kartu mami i meni. Budi dobar, kupaj se i zabavljaj.

Mnogo te pozdravlja tvoj tata.

U knjizi 'Pisma bez krurira' stoji i ovakva fusnota:

“Ma koliko voleo Zvezdu i dobar fudbal, Krcun je, iz pisma se jasno vidi, dobro razumevao zakonitosti tržišnog poslovanja i ekonomsku računicu. Međutim, ovde je politika umešala prste. Oko Zvezde se tada okupljalo dosta, ne baš režimski opredeljenog sveta, dece, pa i vojnika one druge vojske iz rata. U srpskoj sportskoj javnosti vlada uverenje stvoreno iz pera Vladimira Dedijera, inače vatrenog zvezdaša, kako su transfer Dragoslava Šekularca stopirali Tito i državni vrh Jugoslavije. Po Dedijerovim saznanjima, osećali su se uvređenim zato što je Đani Anjeli (veliki gazda Fijata i Juventusa) preskočio međudržavni protokol, dolazio privatno u beogradski hotel ''Metropol'' i pregovarao oko transfera. Pokrenuta je mašinerija, Leka Ranković prosledio naređenje Krcunu, i posao je propao. Po pitanju prodaje Dragoslava Šekularca slažu se mnogi obavešteni savremenici. U krajnjem slučaju, iz pisma se vidi da su moćni ljudi oko Zvezde već bili doneli odluku oko transfera i ona se mogla promeniti samo pod uticajem nekoga još moćnijeg, a takvih tada nije bilo mnogo".

Iz kratke prepiske sa Reljom Penezićem (Los Anđeles, Kalifornija) povodom pokušaja da se 'dešifruje' poruka sa poleđine razglednice iz Lozane:

“Ja se uglavnom ne sećam ničega u vezi sa izgradnjom Marakane. Jedino se maglovito sećam jednog razgovora između Krcuna i Ace Obradovića o prednostima ukopavanja stadiona u zemlju, nasuprot gradnji iznad zemlje. Koliko se sećam, ukopavanje stadiona je tada bilo novitet. Pošto su u to vreme oni prikupljali novac za taj projekat, verovatno im je bilo bitno da ta vrsta gradnje bude jeftinija od tradicionalnog pristupa. Znači večna dilema: kako da se uštedi a da rezultat ipak bude velelepan".

Relja je zavoleo Zvezdu uz oca. Po tome ga najbolje i najviše pamti. Od tada se puno toga promenilo...

"Vodio me je na utakmice kad god je išao. Uglavnom ga se tako sećam. Ostala je ljubav prema Zvezdi, iako fudbal odavno ne pratim. Kad imam priliku pogledam neku utakmicu", ispričao je Penezić junior za Sputnjik pre desetak godina. “Više nemam taj odnos prema Zvezdi. Nekada je to bio tim za koji navijam, to je za mene bio deo Beograda i tadašnjeg beogradskog duha. Biti Zvezdin navijač tada je bilo isto što i biti Beograđanin. Sada to verovatno nije tako. Nekada je za mene Crvena zvezda bila ikona koja predstavlja moj identitet".

Stopirani transfer Dragoslava Šekularca u Juventus leta 1962. značio je početak kraja jedne velike karijere (incident na Čairu) i odlaganje završetka radova oko Marakane na još nekoliko meseci. U međuvremenu, izdešavalo se puno toga.

Interesantno da je stadion Crvene zvezde prema prvim projektnim nacrtima trebalo da prima blizu 50.000 gledalaca. Baš kao i onaj u Lozani, sa razglednice. Igralište je planirano s dimenzijama 70 x 105, a atletska staza 400 metara sa šest traka. Onda je na izloženu ideju primedbu stavila bokserska sekcija SD?! Njihova osnovna zamerka ticala se kapaciteta, uz obrazloženje da je Beogradu kao gradu koji se razvija neverovatnom brzinom potreban stadion od makar 80.000 mesta. I taman što su arhitekte unele izmene u nacrte i planove (s povećanim kapacitetom), u Zagrebu se navodno dogodila žustra rasprava među partijskim drugovima na jednom od sastanaka Saveza socijalističke omladine Hrvatske. Srpskoj Vladi i Peneziću lično, oštro je zamereno što se u Beogradu, 'na samo nekoliko stotina metara od JNA, gradi još jedan stadion, i to sa mnogo većim kapacitetom'.

U jednom od brojnih mitova o Krcunu stoji da se, čuvši prekor hrvatskih omladinaca, odmah izjutra latio telefona i projektantima naložio da kako znaju i umeju kapacitet novog stadiona povećaju na 100.000!

Pa sad, ako se za skicu ličnosti uzme ono što je o Peneziću jednom prilikom zapisao Dragoljub Jovanović, kog je ovaj više puta hapsio zbog antidržavnog delovanja ('Bio je to čovek sevapa i inata. U isti mah hleb i otrov, sa kojim je svak bio načisto i kome se niko uzalud nije obraćao'), onda taj telefonski poziv i naredba uopšte ne izgledaju neverovatno. Štaviše, u potpunosti odgovaraju karakteru Crvene zvezde, tom kovitlacu mitomanije i ovozemaljskih čuda što su najveći srpski klub izdigli daleko iznad jugoslovenskih okvira i učinili ga gorostasom svetskog formata.

O nekim detaljima vezanim za finansiranje gradnje Marakane dosta je znao Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetska rata i socijalističke revolucije, kasnije šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj Vladi, novinar, publicista...

I ne najmanje važno – veliki navijač splitskog Hajduka!

“Samo što sam bio postavljen za savetnika u Republičkom izvršnom veću, na jednom sastanku Predsedništva, dok smo stojeći, pred razlaz, ispijali čašice, Penezić će glasno, s neba pa u rebra: 'Jebem ti ja i moju obaveštajnu i moju personalnu službu, kad one dozvoliše da ovaj Pešaković dođe za savetnika u moju Vladu; a on piše isključivo latinicom, ne zna ćirilicu i još gore – navija protiv Crvene zvezde i strasno za Hajduk', prisećao se Pešaković u svojim pisanijima jednog od prvih radnih susreta sa Krcunom. “Neki od prisutnih promeniše se u licu, kao da me ožališe, gotovo je sa mnom... U tome trenutku, Penezić prilazi meni, zagrli me i veli: 'E, mnogo volim da znam s kim posla imam. Pešak je otvoren, logičan, nabijene strasti, neće da me izda na prvoj krivini, kao što mnogi hoće'. Pa pozove konobara Milenka Dalmatinca: 'Milenko, daj ti još po jedno piće za mene i Pešakovića'!   

“Moje su informacije, analize svi su tamo cenili, osobito Penezić, jer sam pisao kraće, služio se ciframa, ali i narodnim poslovicama, citatima iz Gorskoga vijenca, Jesenjinovih i Dučićevih pesama, kratkim zapovestima čuvenih, pre svega srpskih vojskovođa. Krcun je govorio: 'Više i jasnije saznam iz njegove dve stranice teksta o Đerdapu, pruzi Beograd - Bar i drugo, nego iz 122. stranice nekih ljudi koji mi dostavljaju svoje priloge..."

Crvena zvezda i njen novi stadion u izgradnji nedugo potom našli su se na dnevnom redu redovnog sastanka RIV-a. Pešaković je do detalja rekonstruisao te događaje:

"Jednog jesenjeg popodneva, oko 17 sati, završena je sednica Republičkog izvršnog veća u prostorijama u Nemanjinoj 11. Penezić kao predsednik Veća i predsedavajući zamolio je tada zapisničare, stenografe, novinare i fotoreportere da napuste salu, da ostanu samo članovi Veća. Odmah je upitao Branka Vukajlovića Čikicu, ministra finansija, koliko para ima u rezervi republičkog budžeta i da li bismo mogli 'bez potresa' da izdvojimo 100.000.000 kao pomoć Crvenoj zvezdi da nastavi započetu izgradnju stadiona. Ministar Čikica odgovorio je potvrdno i svi članovi Veća su glasali "za". Odluka je doneta i kasnije je novac uplaćen Zvezdi. Već sutradan brujao je Beograd i u komentarima ta odluka uglavnom je napadana: Radnici nemaju stanove (ako se dobro sećam za te pare moglo je tada da se sagradi 20 dvosobnih stanova), a članovi Veća daju pare za stadion. Bilo je sastanaka po mesnim zajednicama, pre svega u Beogradu, na kojima je ta odluka kritikovana, bilo je slučajeva da su neki simpatizeri Partizana bili organizatori nekih skupova, na kojima je osuđivana odluka Vlade Srbije. Bilo je protestnih pisama i Veselinovu, koja su sva prolazila kroz moje ruke. Dakle, bilo je, što bi se reklo, povuci-potegni, nije se Peneziću lepo pisalo. On je bio pomalo nervozan zbog svega toga, možda malo i uplašen, ali mi je više puta smireno govorio: 'Savest mi je potpuno čista. Taj stadion biće najrentabilnija naša investicija u Beogradu. Mnogim firmama odobravali smo kredite, finansirali bespovratne objekte, a oni stalno u gubicima koje moramo pokrivati iz budžeta. Beograd će krajem ovoga veka, a to je takoreći sutra, imati dva miliona stanovnika. Gradu sa dva miliona stanovnika pod sadašnjim okolnostima potrebne su bar dva veća stadiona. Ne može potrebe da zadovolji samo JNA'.

Ovo nije kazao, ali tako je ispadalo: Kad je stadion Partizana mogao da finansira savezni budžet, po istoj logici može i budžet Srbije da pomogne izgradnju Zvezdinog stadiona. Pitao je mene, kao Hajdukovog navijača, šta mislim. Bio je iznenađen i obradovan kad sam mu kazao da sam u svakoj prilici za sport, fudbal i da sam 5. marta 1945. godine bio na Osnivačkoj skupštini Crvene zvezde u prostorijama DIF-a. Tada sam razgovarao sa Predragom Đajićem, što je za mene bila poslastica. Đajić je pre rata igrao za SK Jugoslaviju halfa ili krilo, a ja sam tada navijao za Jugoslaviju. Počeo sam da navijam za Hajduk iz Splita jer je taj tim kompletan otišao u partizane, a ja sam tada bio mladi partizan. I onda sam mu citirao one stihove: 'Partizan sam, tim se dičim, to ne može biti svak, umrijeti za slobodu može samo div junak'. Bilo mu je drago da je sve ovo o meni i od mene čuo. Sve je prokomentarisao rečima: 'Kuče jedno, verno'”...

Jovan Veselinov, po položaju i uticaju, mogao je da napravi problem Krcunu zbog odluke Republičkog izvršnog veća da donira novac Crvenoj zvezdi, ali to nije učinio.

“Veselinov je takođe bio veliki zvezdaš. Nije ni branio ni osuđivao tu odluku. Kad sam jednom, kasnije, ispričao sve ovo generalu Ljubodragu Đuriću, Krcunovom Užičaninu, komandantu Druge proleterske brigade, on mi je kazao: 'Jasno mi je zašto su svi članovi RIV-a odmah prihvatili Krcunov predlog. Svi se oni plaše Krcuna. On je bio načelnik Ozne, pa Udbe Srbije, znao je svaki detalj iz njihovih biografija'...

Nije isključeno da Pešakovićeva sećanja mogu da razreše i enigmu oko onog žustrog negodovanja 'hrvatskih drugova' kada su čuli koliki novac srpska Vlada daje Crvenoj zvezdi. Očito da nije bilo samo do ljubomore...

"Zagreb i Hrvatsku bejaše zadesila velika poplava. Izvršno veće Srbije bilo je donelo odluku da Hrvatskoj uputi pomoć od nekoliko miliona dinara. O tome je pisala sva štampa u Jugoslaviji. Međutim, Penezić nikada nije izdao niti potpisao nalog da se ta pomoć uplati na račun Hrvatske. Novac je kasnije uplaćen i to je objavljeno tek posle njegove pogibije".

Slobodan Penezić Krcun nije dugo uživao u čarima novog stadiona. Stradao je u saobraćajnoj nesreći, pod sumnjivim okolnostima, u novembru 1964. Od tada se konstantno ispredaju priče što se tiču njgovog prkosa Brozu i otvorenom srbovanju za koje mu je neretko služila i Crvena zvezda.

Od kafanskih anegdota, po kojima je svaku priliku koristio da ercovski jedi Starog (navodno, jednom prilikom, dok su zajedno putovali Galebom, seo do njega i na uvce mu zapevao 'Oj, Vojvodo Sinđeliću'; drugom prilikom, opet navodno, na večeri u Titovoj rezidenciji na Dedinju, namerno nagazio Jovankinu pudlicu pa posle njenog bolnog cijuka bezobrazno poručio: u mom kraju kad zoveš goste onda vežeš kera), do onih lako proverljivih i problematičnih stavova među kojima su 'vaspitavanje' vojvođanskih autonomaša i funkcionera na Kosovu (zamerao im što zbog njih Srbija neprekidno živi kao u ratnom stanju), osvešćivanje Makedonaca (za to što imaju državu/republiku mogu da zahvale samo srpskom vojniku i dobroj volji srpskih komunista), stavljanje do znanja Slovencima da je Srbija svesna kako oni izvoze i do dva i po puta više nego što mogu da proizvedu, odnosno da samo doteruju srpsku robu, pa je izvoze kao svoju.         

PREMOTAVANJE: Doktor O

Milentije Pešaković zabeležio je kako je kod Penezića postepeno rastao nacionalni naboj, koji će mu, po mnogima, doći glave. Ali isto tako i doprineti profilisanju Crvene zvezde kao velikosrpskog projekta. Titov sve hladniji odnos prema srpskim partijskim drugovima samo je potpalio fitilj. Do eksplozije nezadovoljstva došlo je pošto se Broz nije prihvatio uloge počasnog predsednika odbora za proslavu 100-godišnjice smrti Vuka Karadžića; pre toga nije se pojavio na obeležavanju 60 godina od izlaska prvog broja Politike, da bi do najvećih nesporazuma došlo usled neprihvatljivo skromnog obeležavanja pola veka od početka Prvog svetskog rata i odlaganja (iliti zabrane) planiranog emitovanja filma 'Marš na Drinu' na Tekerišu. Šaptalo se tih dana po beogradskim kafanama, s izvorištem u Maderi, razume se, da je za kaznu vrhovnom komandantu, iz srpskog ogranka Udbe, tobože slučajno, procurila informacija da je drug Stari preko Drine jurišao u 'pogrešnoj uniformi' i na Ceru nišanio u Stepu, a ne u Poćoreka...           

"Nisam siguran kako je Krcun sve to doživeo, jer pouzdano znam da je 'Politiku', kao nacionalnu srpsku instituciju, visoko uvažavao, pa preko RIV-a i finansijski pomagao prilikom kupovine nekih mašina za štampariju", pisao je Pešaković. “Dva puta u mome prisustvu, jednom 'pod gasom', drugi put potpuno trezan, povišenim glasom je govorio: 'Na našim prostorima svakih dvadeset godina bili su ustanci, bune, ratovi... To je ostavilo traga u našoj krvi. Prošlo je dvadeset godina - rata nema, nema ga ni na pomolu. Mi ćemo se međusobno poklati. Više niko nikome ništa ne veruje. Svršeno je s Jugoslavijom. Tito uvažava nas Srbe samo za to što dajemo mnogo vojnika. Hrvati i Slovenci, a i drugi, ne odazivaju se ni vojnoj obavezi, niko neće u armiju. A Tito ne može sebe da zamisli bez jake armije. Danas Srbe okuplja i drži im moral – ko? Ne Žarkov CK, Šanetova Skupština, Švabin Soc. Savez, moje Izvršno veće, sve to ja nabijem na k...c. Srbe okupljaju Srpska patrijaršija, Srpska akademija nauka, Politika i Crvena zvezda'. Te četiri institucije, ta četiri čvrsta nogara na stolici, na koju mogu siguran da sednem - to niko da mi ne dira! Obraćajući se meni, kao navijaču Hajduka, oba puta mi je rekao: 'U Kninu Crvena zvezda ima više navijača nego tvoj Hajduk, a Knin je Splitu pred nosom'!

Ima indicija da se Penezić odao piću (o čemu je pisao Ivan Ivanji) jer je u njemu postojao rascep između internacionaliste-komuniste i srpskog nacionaliste. Meru je, pričalo se, prevršio kada je u jednom od specifičnih stanja 'ispovedio dušu' i tom prilikom relativizovao 'zločinačku ulogu' četničkog pokreta u Drugom svetskom ratu. Previše ljudi čulo je njegove dve teorije o generalu Mihailoviću da bi neometano mogao da nastavi svoj politički (uz)let.

“Po jednom mišljenju, Draža je bio kvisling, i tu više nema šta da se doda. Po drugom, koje i ja delim, Draža je bio vođa kontrarevolucije u Jugoslaviji, a ne kvisling. Mrzeo je Nemce kao i ja. Mi smo ga gonili i ubili, ali zato što je bio vođa kontrarevolucije, a mi smo izvodili revoluciju. Njegova tragedija je u tome što nije bio trupni oficir, što je hteo da diplomatiše, umesto da se bori. Srpskog seljaka, koji je zapravo bio odan kralju, on je svojom glupošću uterao nama u naručje”.

Slobodan Penezić

Sopstveno priznanje da mu ruke nisu krvave do lakata nego do ramena, te da Ih sanja svake noći, pojedinačno i onako džumle, na gomilu (kako je ispričao Mihizu, opet uz čašisu) kao i činjenica da se samo u njegovoj, legendarnoj Drugoj proleterskoj, nisu nosile 'titovke', nego autentične srpske šajkače, oličenje su Krcunove kontroverzne ličnosti što će silom prilika biti upisana u Zvezdinu 'krštenicu'. Još iz tog vremena, maltene svaka titula Crvene zvezde, a kasnije i dominacija jugoslovenskim fudbalom, etiketirana je na poseban način, sagledavana sa fenomenološke strane, osporavana. Zahvaljujući njenim osnovama, osnivačima i njenoj sivoj eminenciji, na novi, grandiozni stadion i velikana u nastajanju, u komšiliku (ponajviše u Hrvatskoj), gledalo se kao na srpsko nacionalističko uporište, dok su rezultati crveno-belih smatrani neizostavnim segmentom srpske težnje za dominacijom na svim poljima.

“O Krcunu Peneziću ne mogu da govorim kao o ratniku, šefu Ozne ili političaru, jer ja to ne znam. Krcuna sam imao priliku da upoznam preko Crvene zvezde. Pored Zvezde voleo je film. Znam da je gledao Marš na Drinu nekoliko puta, u ono vreme kad je taj film išao, onako, nekako stidljivo", pričao je u kameru RTS-a za potrebe jednog dokumentarca bard srpskog glumišta Ljuba Tadić, svojevremeno privilegovan za mesto za stolom Ace Obradovića u Maderi. "Sećam se, sedeli smo jednog dana u bašti i razgovarali. Bilo je veselo, Zvezda je dobila neku utakmicu... Pričalo se o svemu. Međutim, prekoputa nas sedeo je jedan čovek, čitao novine i pio pivo. A Krcun kao instinktivan čovek, razgovara sa nama i svako malo zagleda ka tom čoveku. Onda je jednog trenutka ustao, otišao do tog čoveka i zamolio ga da dođe za naš sto. Mislili smo da je to neki njegov prijatelj. Ali onda on njemu kaže: Pa dobro, kakva smo mi to to zemlja kad predsednika srpske Vlade prisluškujete?! Pa nastavi dalje da se obraća tom čoveku: Ja sam već rekao tim tvojim rukovodiocima i šefovima, cela čaršija vas prepoznaje. Svi čitate novine i pijete pivo. Molim te, poruči im da se to tako ne radi. Ne morate makar mene, predsednika srpske Vlade, u ovoj kafani da prisluškujete”.

U to vreme Penezić je uveliko bio slutio da bi u političkom smislu mogao da bude 'pušten niz vodu' (Supruga Zina: "Počeo je da vodi računa šta će mi reći u sobi, a šta u predsoblju"). Zahtevao je da novi stadion bude što pre otvoren - iako nedovršen - ubeđen da će tako brže i lakše obezbediti dodatni novac za završetak radova. 

Za idealnu odjavnu 'špicu' nameće se komentar Krcunove majke Dade, kad je došao u Užice da joj saopšti kako je avanzovao: “Pa kud se, sine, sad prihvati da budeš predsednik Vlade kad je kokoš na pijaci 1.000 dinara?!”

Mada je bilo spekulacija da je Tito prevaren i da zapravo nije znao šta mu se to gradi u komšiluku – u šta je teško poverovati – istoričari nijednog momenta planiranu degradaciju jednog od najvažnijih srpskih kadrova ne povezuju ni sa tom kokoši ni sa gradnjom Marakane. 

Bilo kako bilo, Penezić je nije ni doživeo. Stradao je na visokoj funkciji, kao predsednik Izvršnog veća Skupštine Srbije. Brionski plenum dogodiće se nepune dve godine kasnije.

Rajko Mitić

Postoji mit koji je pre mnogo godina pred zvezdaše prosuo Matija Bećković. U tom mitu Zvezdin opozicionizam, između ostalog, oličen je u frizuri Rajka Mitića iz igračkih dana, to jest u razdeljku što ga je veliki kapiten terao na istu stranu kao kralj Petar. Istina je da su crveno-beli tek početkom šezdesetih - kada je iz rupe počeo da niče jedan od najvećih stadiona u Evropi - na sebe privukli svu ljubomoru. Pa će zajedno sa njom godinama kasnije doći i ta vinjeta 'srpski', iliti 'srbijanski' klub, teorije o favorizovanju, odnosno navodno 'opoziciono delovanje'.

"Mislim da neću pogrešiti ako kažem da sam u to vreme bio popularan kao što je danas Novak Đoković", pričao je Dragoslav Šekularac jednom prilikom za Nacionalnu reviju. "Kao takav, bio sam idealan za prodavanje 'ciglica' i to ne samo običnim navijačima, koji su kupovali koliko je ko mogao, neko jednu, neko više, već i ljudima na položajima, direktorima državnih preduzeća. Tada niko nije mogao da me odbije, pa smo sakupili dosta novca. Verujem da su samo igrači doneli Zvezdi milione dinara. Za ostalo se uglavnom potrudilo tadašnje rukovodstvo, posebno Krcun Penezić, koji je u ono vreme imao veliki uticaj u zemlji. Pamtim, međutim, da je posle njegove pogibije uprava kluba bila na tankom ledu i da nije bilo nimalo lako pokojnom Aci Obradoviću".

Ni Vladica Popović nije se libio da pomene Penezića i njegovu ulogu u Zvezdinom stasavanju:

“Dolazio je redovno na naše utakmice. Nije se često pojavljivao u svlačionici, to nije bio njegov manir, ali mi smo uvek znali da imamo velikog čoveka i velikog prijatelja među nama”.

Crvena zvezda je u kratkom razmaku ostala bez prve zvezde, najvažnijeg operativca i najvećeg zaštitnika. Šeki je zbog udaranja sudije Tumbasa suspendovan na dve godine (Ranković mu sredio da odsluži vojni rok u tom periodu), Doktor O zbog problematičnog transfera Stevana Ostojića udaljen iz fudbala, dok se Krcunov luksuzni 'oldsmobil' zakucao u drvo kod Šopića.

Kriza je bila evidentna. Jedna titula u pet godina, dva peta mesta, jedno treće, 1963. tek sedmo, kao najslabiji rezultat u istoriji kluba. Situacija je stabilizovana tek u drugoj sezoni otkako je ekipu preuzeo Miljan Miljanić.

S novim stadionom kao kamenom temeljcem, s pojavom Dragana Džajića kao novom superzvezdom (i plejadom talentovanih beogradskih mangupčića), uz obnovljenu institucionalnu podršku (glavnu reč u klubu preuzeo prvi čovek beogradske policije Nikola Bugarčić), Crvena zvezda je brzo uzletela do pijedestala sa kojeg i danas gordo, manirom vrhovnog principala gleda na konkurenciju u okruženju.

Ostalo je za sva vremena – do izgradnje Marakane: Zvezda 6, Partizan 5, Hajduk i Dinamo po tri titule. Samo deset godina kasnije: Zvezda 11, Partizan 6, Hajduk 4, Dinamo 3.

O premijernoj utakmici na stadionu što danas nosi ime prve Zvezdine zvezde zna se manje-više sve. Da je prvi gledalac, Laza Petrović, zemljoradnik iz okoline Loznice, ušao na novo zdanje u šest sati izjutra, seo na istočnu tribinu, izvadio sir i pogaču iz torbe, doručkovao i mirno sačekao početak meča; da je u predigri pionira mrežu na Marakani prvi zatresao Trifke Mihajlović; da je u glavnom programu Zvezda dobila Rijeku sa 2:1 i da je prvi prvoligaški pogodak na novom stadionu delo Riječanina Nedeljka Vukoje.

Nije se Crvena zvezda oprostila od stare Avale dobrom igrom poslednjih dana 1959. A nije blistavo bilo ni na otvaranju Marakane. 

Urednik nedeljnika 'Futbal' i jedan od osnivača kluba - Đorđe Paljić, ovako je pisao:

“Čestitke pročitane preko glasnogovornika, poletni tonovi Zvezdine klupske himne – sve je to stvorilo posebnu atmosferu uoči početka glavne utakmice. No susret Zvezda – Rijeka bio je daleko ispod dekora koji ga je okruživao. Kao da su u neku čuvenu teatarsku dvoranu bili pušteni glumci nekog diletantskog pozorišta. A da gledaoci, koji su došli u svečanom raspoloženju, odu kućama razočarani, mnogo više je doprinela domaća ekipa nego momčad gostiju”...

I Paljić zaključuje svoju reportažu:

“U suton prijatnog letnjeg dana, Zvezdini navijači su odlazili sa novog stadiona nekako zamišljeno. I tehnički štab crveno-belih gledao je nekud iznad tribina. Samo je konstruktor stadion, arhitekta Saša Radovanović, bio potpuno pribran: beležio je u notes šta sve sutra treba preduzeti za dovršenje radova”...

U jednom davnom razgovoru za Politiku Dragan Džajić se vratio na taj veliki dan. Kako je naveo, razlog za slabu igru bila je bitnost čitavog događaja i strepnja od lošeg rezultata.

“Tu utakmicu protiv Rijeke iščekivali smo kao nešto istorijsko. Jer tim koji istrči na teren biće zapisan za sva vremena, kao prvi koji je igrao na novom stadionu", objašnjavao je Džajić. “Građenje stadiona izazivalo je veliku pažnju, stalno se pitalo kada će biti otvoren, kada će početi da se igra na njemu. Meni jeste bilo veoma stalo da zaigram na otvaranju, tremu nisam imao. Onu zbog debija već sam bio prošao protiv Budućnosti. Ona druge vrste, kad se igra protiv velikog protivnika, kad je derbi, takođe je ostala iza mene, jer smo se na početku novog šampionata sastali s Hajdukom iz Splita. Međutim ovaj meč protiv Rijeke ipak je izazivao veliko uzbuđenje. Zvezda tri godine nije bila prvak... Pobeda je bila neophodna da se dobro krene u šampionatu. Ali čak i da nije bilo do toga - sve je moglo da se popravi u toku sezone, samo ne neuspeh u prvoj utakmici na našem novom stadionu".

“Bilo je veoma lepo, iako su tribine bile nedovršene. Zato je igralište i sve ono okolo bilo idealno. Nije nam bilo lako. Verovatno zbog značaja tog istorijskog trenutka za klub, Rijeka nam je izgledala kao Real Madrid. Ceo naš tim igrao je stegnuto. I oni najiskusniji igrači. Plašili smo se da ne kiksnemo. Ipak, Maravić je izjednačio, a potom smo dali i pobedonosni gol. Mislim da taj događaj zaslužuje da se stavi spomen-ploča koja bi podsećala na tu prvu utakmicu”.   

Tog 1. septembra 1963, kroz 15 osposobljenih ulaza na tribine je ušlo je 55.000 ljudi (42.365 sa plaćenom ulaznicom). Te jeseni rekord je zabeležen u derbiju protiv Partizana (74.000), a kada su radovi definitivno završeni, dogodine, Marakana je mogla da primi i do 110.000 gledalaca. Mada je zvanični kapacitet bio nešto manji - oko 95.000.

Zanimljivo da je novi stadion Crvene zvezde činio samo središnji deo planiranog 'Olimpijskog poteza' na Topčideru. O tome više detalja ima u jednoj doktorskoj disertaciji na temu “Arhitektura sportskih objekata u Beogradu u XIX i XX veku” (Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, Odeljenje istorije umetnosti). Tamo stoji pojašnjenje 'da su slobodni prostori oko stadiona omogućavali da ceo kompleks sadrži još i univerzalnu halu sa 20.000 mesta, dimenzija 137 x 90 x 16 metara, tenis halu, otvoreni teniski stadion sa 8.000 mesta za Dejvis kup i slična takmičenja, parking za 2.000 vozila koji bi se naplaćivao'...

A u 'Politikinoj' arhivi, piše Ivan Cvetković, sačuvano je svedočenje nekolicine osnivača Metalaca, preteče današnjeg OFK Beograda, koji se čude kako je to Crvena zvezda dobila u vlasništvo stadion Jugoslavije, pošto je to igralište bilo obećano njima. 

Odgovor je dao Vale Purić:

“Nama je stadion dao Vladimir Dedijer, tadašnji predsednik Fiskulturnog saveza Jugoslavije. Dedijer je bio veliki zvezdaš, a pre rata navijao je za BSK”.

SUTRA SLEDI

Marakana i četiri pečata: Panenka, Božji lob, Džin iz magle i fitilj revolucije